NEOPAŽEN UPAD U GRAD   Bataljoni 1. proleterske brigade, posle forsiranog marša, našli su se 25—26. jula u rejonu Rašćana, Eminova Sela i Stipanića, odakle su delom snaga napali i oslobodili Duvno bez većih gubitaka, a drugim delom stavili pod kontrolu komunikacije Imotski — Livno i Aržano — Livno. Dan ranije, delovi 3. sandžačke brigade oslobodili su Šujicu, raskrsnicu između Kupresa, Livna i Duvna. Bili su stvoreni svi uslovi za napad na samo Livno. Neprijatelj je u svim obližnjim garnizonima bio iznenađen brzinom prodora i postignutim uspesima brigada koje su sačinjavale Udarnu grupu. Livno je u ovo vreme bio brojem velik i veoma dobro utvrđen garnizon. Grad je bio okružen mnogobrojnim betonskim i ojačanim zemljanim bunkerima. Na celoj dužini bili su međusobno povezani saobraćaj nicama, a prilazi su im bili preprečeni bodljikavom žicom. Glavni oslonac spoljne odbrane bili su kula Starca Vujadina, Bašajkovac i drugi objekti stare tvrđave koji se nalaze severno i severoistočno od grada. Katolički samostan »Gorica« na istočnoj ivici predstavljao je takođe značajan objekat u sistemu odbrane. Oslanjajući se na ova utvrđenja, neprijatelj je imao mogućnost idealne kontrole svih mogućnih prilaza gradu. Sklop zemljišta onemogućavao je prilaz sa severa i severozapada, a ispred južne ivice grada nalazila se ravnica, te su terenski uslovi za direktan napad na grad bili veoma nepodesni za napadača. Od naših snaga u napadu na Livno neposredno su učestvovale ove snage: četiri bataljona 1. proleterske brigade, tri bataljona 3. sandžačke brigade i manji delovi partizanskog bataljona »Vojin Zirojević«. Plan napada je bio sledeći: bataljoni 1. proleterske napadaju Livno od severa, istoka i juga, a 3. sandžačke sa zapada i severozapada. Napad su obezbeđivale snage jednog bataljona 1. proleterske sa pravca Imotski — Livno, dalmatinski partizani sa pravca Sinj — Livno i Aržano — Livno, a Krajišnici sa pravca Bosansko Grahovo — Livno. Veoma zanimljivo bilo je dovođenje snaga za napad. Sve su se jedinice prebacile noću između 3. i 4. avgusta u neposrednu blizinu grada, u sela na četiri do šest kilometara, gde su ostale prikrivene u polaznim rej onima ceo sledeći dan i sledeće noći. Niko nije mogao da napusti selo i kuću. Tako su odmorne uvedene iduće noći u borbu. Bataljoni 1. proleterske su ovako bili raspoređeni: 1. bataljon napadao je Livno sa seve-roistoka, sa težištem napada na utvrđenu kulu Starca Vujadina; 3. bataljon napadao je sa istoka na samostan i fabriku cementa; 2. bataljon se kretao sa juga između komunikacija Sujica — Livno i Aržano — Livno; 4. bataljon sa jugozapada duž komunikacije Aržano — Livno. Bataljoni 3. sandžačke brigade napadali su sa zapada i severa duž komunikacije Glamoč — Livno. Početak napada bio je predviđen za 23 časa. I pored veoma opreznog i prikrivenog kretanja, naš 2. bataljon je stigao u 22 časa od Vidoša u Gornji Žabljak, nadomak grada. Tu su izvršene poslednje pripreme. Četama su dati zadaci: 1. četa, u sadejstvu s jedinicama 4. bataljona, da vrši prodor u grad duž komunikacije iz pravca Aržana; 3. četa da napadne zaselak Nova Gorica, da sadejstvuje Kragujevačkom bataljonu, u likvidaciji utvrđene katoličke crkve, i da vrći prodor duž komunikacije Sujica — Livno; 2. četa da napada preko polja između 1. i 3. s ciljem da izbije u centar grada kod pravoslavne crkve i gimnazije. Štab bataljona je ostao u Gornjem Žabljaku, odakle je mogao najpogodnije pratiti sadejstvo svojih četa i razvoj situacije pred susednim bataljonima. Prva četa našeg bataljona je prva stupila u borbti. Odmah posle nje počela je napad i 3. četa. Posle pola časa u napad su stupili i ostali bataljoni. Neprijatelj je odgovorio veoma jakom vatrom i dosta preciznim dejstvom iako je bila noć. Unapred planiranu vatru sipao je neštedimice i ukočio naš brži prodor u grad. Druga četa našeg bataljona, u koloni po jedan, sa ne baš velikim odstojanjem, uputila se ne otvarajući vatru k pravoslavnoj crkvi, po ravnoj i brisanoj čistini, koristeći se vatrenom angažovanošću neprijatelja prema ostalim dvema četama bataljona. Kad je stigla na nepunih sto metara ispred pravoslavne crkve i gimnazije, našla se pred gustom žičanom ogradom, koja se pored ceste nastavljala negde duboko u grad. Sredstva za kidanje žice nismo imali, sem toga, svaki pokušaj kidanja bio bi veoma rizičan, jer se po bledoj mesečini nazirao ispred gimnazije neprijateljev stražar. Gimnazija je bila pretvorena u kasarnu, pa bi otkrivanje čete tu, ispred nosa neprijatelja, značilo njeno uništenje. Nastalo je za čas kolebanje. Šta učiniti? Više se ne sećam tačno, ali mislim da je Vojo Grujić predložio najbolje rešenje. Odmah uz žičanu ogradu nalazio se omanji orah. S njega se nije bilo teško prebaciti preko žice. Ne dvoumeći se mnogo, počeli smo da preskačemo i za desetak minuta čitava četa se našla s one strane žice, licem u lice s neprijateljem u kasarni, gotovo u centru grada - mada nijedno spoljno utvrđenje nije bilo još zauzeto. Prikupili smo četu u jarku između ceste i žičane ograde„ podelili objekte napada, poslali kurire da obaveste ostale dve čete da se nalazimo u gradu i — pošli u napad. Dragu Pekoviću, Mileti Popoviću i još jednom drugu dat je zadatak da najpre uhvate živa stražara, jer niko od nas nije poznavao grad, a još manje raspored važnijih objekata u njemu. Drago je pošao napred, ostavivši ostala dva druga nešto iza sebe. U tom trenutku, pošto je prošao pored čitave naše čete, pritrčao mu je s leđa jedan ustaša i izgrdio ga što je više mogao zbog toga što se on šeta, dok »ovi« nadiru u grad. Mislio je, verovatno, da je Drago domobran jer, kad mu je održao patriotsku lekciju, upitao ga je gde i kome se može obratiti za pojačanje. Između njih se razvila žučna prepirka u koju se umešao i stražar. Drago je imao ustašku strojnicu i počeo je da preti njome, kao vidnim ustaškim; obeležjem. Praveći se hrabar, nazvao ih je kukavicama koje su se uplašile od šake komunističkih bandita, koji pripucavaju na grad. Uto smo i mi poustajali iz jarka. Ustaša i stražar su tek tada prepoznali u Dragu partizana. Izgledali su kao stravljeni od straha i iznenađenja. Pošto su nas kratko upoznali sa situacijom i rasporedom snaga u gradu, koliko su oni mogli znati, razume se, odredili smo nekoliko drugova da posednu i obezbede pravoslavnu crkvu, u kojoj se nalazio magacin municije. Ostali deo čete uz pomoć ovih prvih zarobljenika ušao je u kasarnu. Posle kratkog puškaranja po hodnicima i sobama, oko četrdeset vojnika izveli smo iz kasarne i smestili ih u pravoslavnu crkvu. Odmah smo izvršili smenu straže i krenuli dalje. Sem na pravcu 4. bataljona i naše 1. čete, gde je bio potisnut iz prve linije spoljnih utvrđenja, neprijatelj je na celoj liniji spoljne odbrane grada davao žilav otpor. Ostale čete našeg bataljona, kada su saznale gde smo, ostavile su manje delove radi vatrenog pritiska spol ja na neprijatelja, a s najvećim delom ljudstva prebacile su se u grad, koristeći se istim pravcem kojim smo i mi ušli. Tako se u jedan čas ujutro, 5. avgusta, našao u centru Livna veći deo snaga 2. bataljona. Većeg iskustva u uličnim borbama tada još nismo imali, ali su nas dotadašnja situacija i položaj u kome smo se našli gonili na celishodne i pravilne postupke. Neopažen upad u grad omogućio nam je da bez većeg otpora i na lukav način likvidiramo uporište po uporište u centru, zarobljavajući grupe i pojedince i obogaćujući plenom našu »bazu« kod kasarne i pravoslavne crkve. Međutim, neprijatelj je i dalje produžio da pruža žilav otpor u odbrani grada, polažući nade u spoljna utvrđenja i dosta ograničene uspehe ostalih naših jedinica. Bližila se rana avgustovska zora. Iskupili smo komande četa na kratak sastanak, a odmah zatim i najveći broj boraca bataljona. Odlučili smo da posednemo najtvrđe zgrade na raskrsnicama u centru grada i da se ograničimo na odbranu u toku narednoga dana i likvidiranje neprijatelja tokom sledeće noći. Meni je dat zadatak da odmah izvučem iz grada prikupljene zarobljenike i jednog ranjenog druga i da upoznam štab bataljona s našom odlukom, kako bi se i ostali bataljoni obavestili o našem uspehu i položaju u kome se nalazimo. Sa još trojicom drugova formirao sam zarobljeničku kolonu. Bilo je u njoj 63 zarobljenika — 42 domobrana, a ostatak ustaše i pripadnici ustaške milicije. Zarobljenicima smo dali da nose oko 25 sanduka puščane i mitraljeske municije, nešto druge ratne opreme i hrane, čega je u kasarni i pravoslavnoj crkvi bilo u izobilju. Ranjenog Perišića pratio je zarobljeni domobranski lekar, koji je u početku odbijao da krene s nama, postavljajući uslov da će ići samo ako mu budemo osigurali kola pri svakom našem pokretu, zatim posilnoga, lično telesno obezbeđenje i svaka dva meseca odsustva u Zagreb. Pošto nam je oduzeo dragocenih desetak minuta, »pristali« smo na sve njegove uslove. Oko 3 časa, upravo u svitanje, stigli smo do štaba bataljona. Komandant bataljona hitno je poslao izveštaj štabu brigade i predložio produženje napada na grad i u toku dana, do likvidacije neprijateljevog otpora. Odmah posle predaje zarobljenika, s komesarom i zamenikom komandanta bataljona vratili smo se u grad. Pri povratku, neprijatelj je sa tornja katoličke crkve brisao mitraljeskom vatrom poljanu preko koje smo se prebacivali, jer je vidljivost bila potpuna. Nazirali smo borce 1. i 3. bataljona koji su jurišali na neprijateljeva utvrđenja. Četvrti bataljon se, pre našeg povratka, delom snaga bio spojio sa snagama našeg bataljona upavši i sam u grad. Odbrana je počela da puca i na ostalim spoljnim utvrđenjima, iz kojih se oko 5 časova neprijatelj počeo povlačiti ka centru grada. Oko 6 časova neprijateljev otpor je bio slomljen, ali se do tog vremena veća grupa ustaša uspela povući u ranije brižljivo utvrđeni rejon, u tzv. kuću Mitrovića i u najbliže zgrade uz nju. Iz nje je neprijatelj, uprkos nekoliko naših uzastopnih juriša, uspeo da se žilavo odupire sve do 16 časova 7. avgusta, kada je napokon, zbog teških gubitaka i pomanjkanja vode i hrane, bio primoran na kapitulaciju. S oslobođenjem Livna, put brigadama Udarne grupe bio je širom otvoren prema Dalmaciji i Bosanskoj krajini. Raško POPOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument