LIVNO JE NAŠE   Kolona duga, raščlanjena, spuštala se strmim planinskim stazama ka selu Smričanima. Noć je. Planina je utonula u mrak. Kao da je neka nestvarnost ovladala njome. Sve je izmenilo svoj lik. I brda izgledaju nekako čudna, visoka — kao da su svojim oštrim vrhovima zasekla u škrti krajičak neba koje se oslanjalo na njih. I uvale. Kako varaju! Onako ispunjene mrakom i nekom plavom maglom, nalik su na prostranu, nepreglednu ravnicu ispruženu u daljinu, a dole, na kraju te maglene ravnice, na korak-dva od staze, provalija. Neprijatno saznanje. Nad njom borci idu, padaju. Konji posrću. S vremena na vreme mir planine poremeti poneki kamen koji se otkotrlja niz strme padine ljtica. Zamor kao da je nestao. Reci: »Brže, brže!« struje kolonom. A zatim: »Veza ... veza ...«, »Veza je prekinuta!« dopire sa začelja. — Veza da se uspostavi! — dolazi od čela. Naređenje ide kao po traci, prenosi se od borca do borca i dođe do začelja. Tamo gde je kolona prekinuta dva borca zastaju. I tako ćele noći. Najzad, na izmaku noći, u daljini, zatreperi svetlost petrolejke. Selo. — Brže... brže!.. Trkom napred! — pada komanda. — Opkoliti selo! Prilazi selu ubrzo se zatvoriše. Patrole krenuše u sve pravce. Selo ožive. Kakva promena! Juče na užarenom planinskom kršu, na Kovaču — Suhovrhu, gladni i bez vode u okršaju, a danas u lepom i bogatom selu više polja. Divan je letnji dan. Sturba mirno žubori. Snažna pesma kraljevačkih partizana odjekuje. Patrole idu, vraćaju se, smenjuju. Sunce se naginje ka Dinari. Iz Livna neprijatelj ne miruje. Oseća naše prisustvo. Ne zna gde smo i koliko nas je. Jedna kolona prelazi preko rečice Žabljaka, razvija se. Streljački stroj podilazi selu. Vrši nasilno izviđanje. — Čekati ! .. Ne pucati !. . Pustiti neprijatelja na najkraće odstojanje! — pada komanda. Čete su razvijene, jedna je poslata da im zađe za leđa. Neka neodlučnost oseća se kod ustaša. Zastaju, kolebaju se. Da ne pobegnu? Ne treba im dati takvu mogućnost. Plotuni odjeknuše. Mitraljezi počeše svoj sitni vez. Proključa malo polje oko Žabljaka. Kakav prizor! Borci se poviše po zemlji, pojuriše, sručiše se na neprijatelja. Gromoglasno »ura, juriš, proleteri« nadjača snagu vatre. Četvrti bataljon juriša. Neprijatelj okrenu leđa. Beži, ne okreće se. Panika zahvati njegove redove. Nastade neuobičajeno gonjene. Brojno jači i bolje opremljen, neprijatelj pobeže sa bojišta. Po malom polju ostadoše tragovi krvi. Pobacana oprema rasu se do samoga Livna. Veče. Livno tone u mrak. Oko njega obruč se stezao, polako, planski. Borci idu, ne osvrću se na prepreke. Gaze rečice Sturbu i Žabljak. Podilaze periferiji grada, s koje preko prostrane ravnice s vremena na vreme preleti po koji kuršum. Zazviždi, zapara zemlju ili se izgubi u daljini. Streljački stroj i dalje podilazi. Borci ne vide jedan drugoga zbog mraka, ali se osećaju. Niko ne izostaje. Svi su kao jedan. Tiho »napred... napred« povezuje borce. Iznenadno teški mitraljez zaklokota. Vazduh uzavre. Proključa zemlja. Vatreni zid otkri se pred borcima. Mlazevi kuršuma prekriše polje. Borci su ležali po zemlji kao srasli sa njom. Ne odaju život. Na pedesetak koraka su od bunkera, u ravnici, bez zaklona. Samo po koji krtičnjak našao se pored njih. Plotuni i dalje odjekuju. Mitraljezi režu. Sipaju bezobzirno, nemilice. Kako se pod bleskom vatre lepo ocrtavaju objekti u odbrani. Sve se vidi kao na dlanu. Svaki bunker, mitraljez, puškarnica. Sve je to majstorski uklopljeno u visoki zid koji je opasivao stočnu stanicu. Kako njega preći? Situacija je ozbiljna. Borci i dalje leže. Ne miču se. Pred cevima su. Iz otvora na bunkerima, iz puškarnica i dalje u mlazevima izbija vatra. O životu odlučuju santimetri. Šta preduzeti? Iznenadno sve se izmeni. Nastupi čudno zatišje. Vatreni uragan zameni potpuni mir. Tako nešto nije se moglo očekivati. Šta je. Iz blizine dopire jasan govor — ako nas uši ne varaju. Sve se čuje. Bunkeri su blizu. Povezani su telefonom. — Halo, bunker broj jedan — otpoče razgovor. — Šta je bilo, zastavnice? Na koga ste otvorili vatru? — Gospodine natporučniče, pred sobom sam video gusti streljački stroj. — A sad šta je sa njim? — Ne znam. Ne vidim ništa. Nestao je. Kao da je u zemlju propao! —-. Da, kao da je u zemlju propao — ironično uzvrati natporučnik. — Vidite do čega ste doveli. Zbog vas, svi su otvorili vatru. Otkrili ste položaj. Zastavnik zaćuta. — Šta je? Što ne odgovarate? Da niste spavali? — Nisam, gospodine natporučniče. — Niste? Onda su svi ostali spavali sem vas, taj streljački stroj niko nije video. Ubuduće bolje osmatrajte — ljutito viče natporučnik. Zastavnik je gubio samopouzdanje. Više ni sam nije bio siguran da je video taj streljački stroj. Pravdao se. Borci slušaju. Bilo im je jasno ko je u pravu. Ali nije im do toga. Tražili su izlaz. Počelo je tiho pomeranje. Kratko vatreno zatišje dobro je iskorišćeno. Borci puze po zemlji. Povezuju se. Traže. Pipajući jedan drugoga pronalaze. Izvlače se. Skrenuše desno prema rovovima. Neprijatelj ćuti. Na frontu je i dalje zatišje. Čekamo. Prikupljeni smo iza nekoliko plastova sena. Na njih smo slučajno naleteli. Neuobičajen je to položaj. Na stotinak metara smo od rovova. Ipak, bolje se osećamo. Izbegli smo zid, bunkere. Više ne strepimo od svakog metka. Ne mislimo hoće li se cevi spustiti niže, hoće li svako zrno pronaći svoj cilj. Sve se više prilagođavamo uslovima. Vreme juriša primiče se. Veza sa susedima još nije uspostavljena. Gde su? Da nisu i oni u položaju u kome smo se mi nalazili do pre nekoliko trenutaka? Treba saznati! Prema rudarima, našoj 3. četi, upućen je Jova, zvani »Četnik«, stari partizan s Romanije. A levo, prema prvoj, naš Nego. Prema bunkerima otisnu se nekoliko boraca. Bombe zapraštaše. U punom trku borci se sručiše u rovove. Probiše odbranu. Jurnuše prema bunkerima. Oko stočne stanice sve proključa. Samo snažnije. Jače. Tako mi bijemo! Neprijatelj beži. Široki prostor između puta Sinj — Livno i Livno — Prisoje zauzet je. Bataljon nastupa. Rovovi su naši. Borba se vodi za periferiju grada. Za svaku kuću, bunker. Bodljikava žica ne predstavlja više prepreku. Gazi se, od njenih oštrih bodlji krv šiba. Odela su u ritama. U jurišu, to se ne oseća. Ide se. Zadržavanja su kratka. Stane se samo kad iznenadno izbije neko novo žarište, mitraljez, bunker. Za napad na njega ne čeka se komanda. Borci sami odlučuju. Pronalaze rešenja. Svaki od njih oseća se starešinom. Bombe lete, pršte, kidaju. Odbrana puca. Borba se prenosi u unutrašnjost grada. Bataljoni 1. proleterske i 3. sandžačke nastupaju. Oko jedne zgrade na našem desnom krilu ne zna se gde je linija fronta — gde je ko i šta je u čijim rukama. Ovde se nešto neuobičajeno događa. Podseća na igru nestašne dece koja nemilice tumaraju, prevrću, ruše. Upada se kroz prozor. Iskače se napolje. Vreba se po ćoškovima. Ne zna se od kuda će kuršum da doleti, kome je namenjen. Ispadi pojedinaca iza uglova zgrada, iz soba, koliko su puta doveli do sudara, do istovremenog aktiviranja bombi, do okidanja iz pušaka! Delići sekundi održavali su život ili ga gasili. Odvažnost je odnela pobedu. Neprijatelja je sve manje. I poslednji je došao na red. Juri. Ne predaje se. Kao zver se otima. Probio se do izlaznih vrata, prema onoj strani zgrade koju neprijatelj neprekidno zasipa vatrom. Tu stranu kontroliše samo jedan naš borac. On s vreмena na vreme proviri iza susednog zida, baci poneki pogled i hitro se povuče u zaklon. Nad njim mitraljeska zrna riju po ziдu, odvaljuju komade cigle i maltera, zasipaju ga. On uporno osmatra. Nastavlja svoj rad. Iznenadno, na nekoliko koraka pred njim, iza stepeništa koje je vodilo u zgradu izbi snažna prilika. Neprijatelj! To se još jedanput ponovi. U istom trenutku odjeknuše dva pucnja. Ništa, bez pogotka. Tada dva protivnika izbiše iza svojih zaklona u istom trenutku, kao po dogovoru. Nađoše se jedan drugome licem u lice. Dve puške planuše u isti mah. Neprijatelj se zatetura, zanese i svom težinom lupi o beton. Zgrada je očišćena. Ubrzo je iz nje dopirao veseli žagor. Jovo, naš Romanijac, pričao je. Borci su se srnejali. Čudan je rat. Do malopre krajnja napregnutost, a sada smeh i veseli žagor. Razgovor prestade. Borci napustiše zgradu. Krenuše prema stočnoj stanici. Odsekoše je od Livna. Time se obruč oko stočne stanice zatvorio. Neprijatelj je uhvaćen kao u mišolovci. Otpoče završni juriš. Bombe su letele. Padao je bunker za bunkerom. Bataljon nije znao za prepreke. U praskozorje, ostaci jedne satnije 14. pukovnije i jedne satnije 20. ustaške bojne položiše oružje ... Više od stotinu ih je zarobljeno. Jedno od najjačih uporišta u Livnu zauzeto je. Ubrzo bataljon nastavi nadiranje. Žandarmerijska kasarna bila je na domaku. Četrdeset ustaških krvoloka i žandara zabarikadiralo se u njoj. Između nas i njih je stočna pijaca, čistina koju treba savladati. Biju, ne daju oka otvoriti. Neće dugo! Iz bataljona se izdvoji grupa bombaša. Pođoše prema kasarni. Privlače se. Preskaču preko zidova. Prolaze kroz stanove, zaobilaze kasarnu sa istočne strane. U jednom stanu iskrsnu neobični prizor. Jedna starica isprsi se pred borcima, raširi ruke i povika: — Deco, nemojte me! Prvi borac protutnji mimo nje. Drugi se zadrža: — Ne brini, majko, — reče on — mi smo partizani, mi branimo svoj narod. Starica zagrli borca, zaplaka. Shvatila je da smo partizani. — I ja imam sina u partizanima — reče ona. — Tamo je već godinu dana. Da li je živ? Borac je tešio. Ne zna ko joj je sin. A ako je on bio blizu! To otkri vrisak sestre i zagrljaj na drugom kraju hodnika. Sada je bilo jasno. Prvi borac koji je protutnjao mimo starice bio je njen sin. To je naš vodič, iz bataljona »Vojin Zirojević«, dodeljen nama za ovu akciju. Mislio je da se ne mora odmah javiti majci. Zašto? — Vreme — objasni on kratko. — Moramo žuriti. Za javljanje će se i kasnije naći vremena. Bombaši produžiše. Priđoše kasarni na desetak metara. Opet bombe lete. Jedna, deset, dvadeset. Pale se za uglom susedne zgrade. Nose se upaljene u ruci, bacaju. Neprijatelj je brzo isteran iz prizemlja. Ali ne sa sprata! Veći broj bombi udara u zid. Vraćaju se. Ipak, neke uleteše kroz prozore. Zadrmaše zgradu iz temelja. Napraviše pustoš. Pajtinova pade među gomilu ustaša. Neprijatelj nije izdržao. Predao se. Komandant mesne ustaške policije uhvaćen je na nišan. Sa uzdignutim rukama u znak predaje stajao je na prozoru zgrade. Iz zgrade su dopirali jauk i kuknjava. Od njih četrdeset, polovina je nastradala. Bataljon je izvršio zadatak. Miloš VUČKOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument