"ALARM" U LONDONU I VAŠINGTONU Posle rasturanja Centralnog nacionalnog komiteta i bekstva četničke Vrhovne komande u Bosnu, među onima koji su ostali na teritoriji Srbije bio je i sekretar CNK Đura Đurović. Posle izvesnog vremena, on je otišao četničkom komandantu Srbije, generalu Miroslavu Trifunoviću, koji se u to vreme nalazio u dolini Velike Morave. Ovaj ga je obavestio o situaciji i rekao mu da "ima sposobnog čoveka koji je došao u vezu sa jednim ruskim oficirom, objasnio mu naš položaj u zemlji i našu gotovost da zajedno i s Rusima i s partizanima, ne mešajući se sa ovim poslednjim, vodimo borbu protiv okupatora". Ruski oficir je na to upitao Trifunovićevog emisara u čije ime on govori, a kad mu je ovaj rekao da govori u ime četničkog generala, Rus je sve pribeležio i kazao mu da je to lepo i da će izveštaj dostaviti višem starešini.1 Trifunović je očekivao povoljne rezultate iz ovog susreta, jer je njegov čovek uspostavljenu vezu sa ruskim oficirom održavao i dalje. U to vreme, sredinom oktobra, trupe Crvene armije već su duboko zašle na teritoriju Srbije i zajedno sa NOVJ počele izvođenje beogradske operacije. Na osnovu naređenja generala Trifunovića, četnički komandant sreza levačkog uputio je početkom oktobra štabovima mesta sledeći raspis: "S obzirom na nastalu situaciju, ima verovatnoće da će savezničke trupe bratske Rusije da prođu kroz naš srez, sa zadatkom da gone okupatora. To su regularne trupe, koje nemaju ništa protiv nas jer nas smatraju saveznicima. Stoga je neophodno potrebno da se iste sačekaju u najboljem redu i miru. Ne sme da se desi nijedan neželjeni incident. Ne sme da se čuje pucanj pušaka. Kazniće se smrću ko ma šta preduzme protiv njih. Vodite računa da Vam se ko od naših komunista ne uvuče i ne napravi kakvu svinjariju, da bi nas predstavili saveznicima — kako mi ratujemo protivu njih i da bi posle toga došla 'zakačka'. Skrenite pažnju učiteljima da moraju sa decom na čelu da dočekaju savezničke trupe ..."2 Sredinom oktobra, događaji koji su se razvijali u punom ratnom tempu, pod pritiskom sve bržeg napredovanja snaga NOV, definitivno su razbili Dražinu iluziju o "ruskom savezništvu" i eventualnim daljim kontaktima sa Crvenom armijom, koji su u početku bili dobri i prijateljski. Više ni Staljin takve kontakte nije želeo ni odobravao. Igrati i dalje i na "Dražinu kartu", to jest na "toleranciju" prema kralju i emigrantskoj vladi u Londonu, bilo bi i riskantno i nerazumno. Za vreme boravka četničke Vrhovne komande na planini Ozrenu, u selu Boljaniću, između 17. i 21. oktobra, živo se komentarisala vest dobijena iz Kruševca: "Grupa korpusa pukovnika Keserovića po zauzeću Kruševca i zarobljavanja svih Nemaca, oružja i municije, kao i motorizovanih sredstava, sačekuje rusko-partizanske snage sa vojničkim dostojanstvom. Dok se ovaj ceremonijal dešava na glavnom trgu kod spomenika, dotle drugi deo rusko-partizanskih snaga vrši opkoljavanje i razoružavanje njegovog ljudstva. Keserović uspeva da jedva spase glavu sa oko dve hiljade boraca."3 Komentari ovoga događaja, u nedostatku opširnijih i objektivnijih informacija, bili su mnogobrojni i različiti. Međutim, evo o kakvom je Keserovićevom manevru reč. Posle uspešnog forsiranja Dunava i Timoka, jedinice Crvene armije su razbile nemačke snage u pograničnoj zoni. U sadejstvu sa divizijama Četrnaestog korpusa NOVJ, brzim prodorom na zapad krenule su prema Velikoj Moravi. Desetog oktobra konačno je oslobođena istočna Srbija. Izbijanjem Četrnaestog korpusa NOVJ i jedinica Crvene armije u dolinu Velike Morave, kao i uspešnim nastupanjem Prve armijske grupe NOVJ s juga i zapada ka Beogradu, okupatorskim snagama u okolini Niša i onima koje su se povlačile iz Grčke bilo je onemogućeno nastupanje prema Beogradu. Zbog toga je nemačka komanda bila prinuđema da od svojih razbijenih delova organizuje odbranu doline Ibra i da tim pravcem nastavi izvlačenje svojih snaga iz Grčke prema severu. U okviru ovoga plana ona je donela odluku da razbijene delove svojih jedinica kontroliše u oblasti Kraljeva i Čačka. Isto tako je odlučeno da se za zaštitu nemačkih delova koji beže prema Kraljevu koriste ostaci razbijenih četničkih jedinica, među kojima je bila i Rasinska grupa korpusa pod komandom potpukovnika Keserovića. Koristeći se već oprobanom praksom, nemačka komanda u Kruševcu, neposredno pred svoje povlačenje ka Kraljevu, pozvala je svoga proverenog saradnika Keserovića i ponudila mu predaju grada. Sutradan, Keserović se sa delovima četničkih jedinica, demonstrirajući tobožnju borbu sa manjim nemačkim grupama, iz Aleksandrovca prebacio u Kruševac, izigravajući "oslobodioca grada". Ovaj Keserovićev manevar ubrzo je osporio komandir odreda Srpske državne straže sreza temnićkog, koji je i četničkog komandanta Srbije, generala Trifunovića, izvestio 28. septembra: "Prema dobivemm podacima, Nemci danas napuštaju Kruševac i predaju ga trupama pukovnika g. Keserovića. Danas posle podne čula se jaka artiljerijska paljba u pravcu Kruševca, a večeras oko 21 čas jaka mitraljeska vatra kod Stalaća i Mrzenice."4 Međutim, kada su delovi Druge proleterske divizije NOVJ i Crvene armije pod komandom generala Minjajeva 14. oktobra zaista oslobodile Kruševac, saradnici okupatora, Keserović i njegovi četnici, našli su se u nezavidnoj situaciji. Oni su tada delimično razoružani, ali je Keseroviću ipak pošlo za rukom da se sa nekim svojim delovima, raspoređenim u okolini Kruševca, izvuče i pobegne prema Kraljevu. Napredovanje NOV i Crvene armije ka zapadnoj Srbiji znatno je uznemirilo i majora Dragoslava Račića, koji je komandovao četničkim snagama u oblasti Kraljeva i Čačka. Da bi se izvukao iz situacije u koju ga je dovela četvorogodišnja saradnja sa okupatorima, on je 16. oktobra uputio radiogram komandantu Šumadijske grupe korpusa, majoru Dušanu Smiljaniću, u kome kaže: "Nemce napadati na svakom koraku gde god se pojave. Ako Rusi napadnu Kraljevo, napadnite i vi bez obzira na žrtve. Pripremite doček Rusa i za to odredite starešinu u jedinici. Čuvajte leđa od crvenih iz Šumadije. Naše trupe moraju zajedno sa Rusima ući u Kraljevo. Ako ma iz koga razloga budete prinuđeni na povlačenje, izvlačite se ka planini Čemerno. Mi ćemo svakako uzeti Čačak."5 Međutim, već 17. oktobra, kada je saznao o slučaju Keserovića, Račić izdaje drukčiju direktivu četničkim komandantima: "Sovjetske trupe u svom nadiranju na teritoriju Jugoslavije priznale su za legalnu vlast Tita, dok su naše jedinice razoružavali ili ih prepuštali partizanima. Mi od Sovjeta ne možemo da očekujemo ništa osim neprijateljstva. Englezi i Amerikanci nadiru iz Grčke i sa obala Albanije. Moramo da se približimo njima, kako bi izbegli uništenje. Ne smemo dugo ostati na dosadašnjem prostoru, jer čim Beograd bude zauzet, glavni zadatak Titov biće da nas uništi. Taj udarac moramo da izbegnemo." 8 U daljem tekstu direktive Račić izlaže plan bekstva razbijenih četničkih jedinica zajedno sa nemačkim trupama, u Sandžak i Bosnu. U međuvremenu, Đurović je zajedno sa Predragom Rakovićem, komandantom Drugog ravnogorskog korpusa, u okolini Čačka došao u vezu sa Rusima. Oni su negde sredinom oktobra dobili iz Gornjeg Milanovca pismo "bez štambilja", a sredina pečata je ličila na bugarskog lava. Zbog toga nisu bili sigurni da pismo dolazi od Rusa, utoliko pre što su se pronosili i glasovi da vojska koja se nalazila u Gornjem Milanovcu "pre liči na bugarske partizane nego na Ruse".7 U tom pismu, prema Đurovićevoj izjavi, stajalo je i sledeće: "Ako hoćete da produžite borbu protiv Nemaca, odmah pošaljite pregovarače u G. Milanovac, koji će razgovarati sa pretstavnicima NOV. U suppotnom, bićete nasilno razoružani od Crvene armije i tretirani kao ratni zarobljenici."8 "Ponudili su nam — kaže Đurović — i treću mogućnost: ako nećemo ni jedno ni drugo, a hoćemo da se borimo protiv Nemaca, da pošaljemo oficire za dogovor u Gornji Milanovac ili selo Brđane." Đurović i Raković su se međusobno pitali šta da rade. Pošto nisu bili sigurni da su to Rusi, nisu ni doneli nikakav zaključak. "U međuvremenu — kaže dalje Đurović — stigao je izveštaj da dolaze dvojica crvenoarmejaca. Mi smo odmah po licu, govoru i uniformi videli da su to zaista Rusi. Otišli smo onda sa njima u Brđane, gde smo se sastali sa kapetanom Kjušinom, koji nas je predstavio potpukovniku Gadelšinu, komandantu puka, i potpukovniku Belovu, komesaru divizije,9 koji su nam izašli u susret.""' Prema izveštaju koji je Raković uputio Draži novembra 1944, dalje njihove veze sa komandantima trupa Crvene armije u okolini Čačka razvijale su se povoljno. Međutim, ovde se radilo o sledećem: jedinice Crvene armije su u rejonu Mrčajevci — Preljina došle u dodir sa Rakovićevim četnicima. Ne usuđujući se da stupe u borbu protiv sovjetskih vojnika, a pritešnjeni bezizlaznom situacijom, Raković i njegovi četnici su, najzad, pristali da se angažuju protiv Nemaca prema Čačku. Ali ubrzo su Rusi promenili držanje prema Rakovićevim četnicima. Najpre je Belov saopštio kapetanu Čekoviću da će mu njegov ađutant, jedan major, predati instrukcije šta treba da radi, a zatim je prekinuo svaki razgovor s njim. Ađutant je rekao Čekoviću da Raković treba da se stavi pod komandu Mesića. Mesić je bio komandant Jugoslovenske brigade formirane u SSSR-u, koja se posle oslobođenja Kragujevca prebacila kod G. Milanovca. Posle toga Raković je prekinuo kontakte s Rusima. Dok su Đurović i Raković vodili pregovore sa pripadnicima Crvene armije, Mihailović je radiogramima, u toku druge polovine oktobra, izdavao potčinjenim komandantima sledeća uputstva: "U slučaju dodira sa Rusima, na svaki način nastanite da ne dođe do konflikta. Izrazite gotovost za borbu protiv okupatora. Ni po koju cenu ne dozvolite razoružavanje naših ljudi, ni pod kakvim izgovorom. Ipak sa Rusima se ophodite saveznički i prijateljski. Protiv naših partizana nastavite akciju... Situacija se ponovo okreće u našu korist."" A zatim: "Nastanite da što više ljudi prebacite preko Ibra. Vodite i dalje pregovore sa Rusima i odredite naše ljude koji će da stupe u vezu sa njima i da spasavaju naše ljude. Samo se čuvajte Rusa, ne verovati im... Ima izgleda da Rusi neće dublje prodirati i da će zaokrenuti front na sever. Prebacite se sa što više snaga preko Ibra na najpogodnijem mestu u pravcu Dragačeva ili Golije."12 Nekoliko dana kasnije: "Rusi se služe prevarom. Sa našim trupama prvo lepo postupaju, pa onda pokušavaju njihovo razoružavanje. Razoružavanje ne dozvoliti ni po koju cenu. Na slučaj nailaska ruskih trupa blagovremeno se uklonite, i to sve jedinice... "" Krajem oktobra: "Čuvajte se dobro Rusa. Osigurajte sebi pozadmu u pravcu Željine i Goča. Držite jedinice čvrsto u ruci. Ne dozvolite razoružavanje od strane Rusa. Javite situaciju. Šta je sa američkim poručnikom? Hitno izvestite. Naši drže Požegu, Arilje, Ivanjicu ... Imamo izveštaj da su Rusi u Kruševcu. Postupak Rusa je ovakav: prvo postupaju lepo i prijateljski a posle sve razoružavaju. Tako se desilo i sa Radisavljevićem, ali je pobegao. Razoružavanje ne dozvoliti ni po koju cenu. Zato izbegavajte dodir sa Rusima i ukoliko je potrebno povucite se na zapad ka Ibru. Naša je težnja terenske povezanosti jugozapadne Srbije sa Sandžakom i Istočnom Bosnom. Kosovski korpus neka ostane na svom terenu."14 U radiogramu upućenom 29. oktobra svim četničkim komandantima u Srbiji, Mihailović kaže: "Nigde ne dozvoliti da dođe do oružanog sukoba sa Rusima. Razviti što jaču propagandu na terenu u cilju pariranja anacionalne i partizanske propagande; isto tako i radi podizanja morala kod naših ljudi. Zbog Rusa, u propagandi ne napadati komunizam, već rad naših partizana. Ruse svuda tretirati kao naše saveznike i prijatelje. Sa Rusima, ukoliko se dođe u dodir, apsolutno izbegavati svako politiziranje, jer nam to može naneti veliku štetu. Pred Rusima partizane ne nazivati komunistima, nego ološem, koji je sastavljen od Hrvata, Mađara, Nemaca itd. Ukoliko dođe do toga, borbu sa partizanima tumačiti kao nacionalnu tragediju, a da svu nadu polažemo u Ruse, da oni reše ovo pitanje. Nemce uvek tretirati kao naše najveće neprijatelje. Nikakav teror nad narodom ne vršiti, nego se pojavljivati kao prijatelj i zaštitnik naroda. Narod uveriti u komunističke laži i u to da ćemo se mi uskoro pobedonoeno vratiti i da zato svakako pazi šta radi..."" U drugoj polovini septembra 1944. Mihailovićevom eksponentu u Italiji, majoru Svetozaru Ciganoviću, pošlo je za rukom da pomoću jedne radio-stanice na aerodromu u Fođi uspostavi vezu sa četničkom Vrhovnom komandom. U tome mu je pomogao kapetan Mitko, šef poljskog Šestog biroa u Bariju. Njih dvojica su se sporazumeli da Mitko uspostavi radio-vezu sa Mihailovićem, od koga bi dobijao informacije o poljskim državljanima koje su nemački okupatori doterali u Jugoslaviju na prinudni rad, a kao protivuslugu — Ciganović bi mogao preko ove stanice da saobraća sa Dražom. Na ovaj način uspostavljena veza održavana je tajno sve do prve polovine decembra 1944. godine, kada su je engleske vojne vlasti otkrile i prekinule. Vezu sa Mihailovićem, preko ove poljske stanice, održavao je i Živko Topalović, bivši predsednik Socijalističke stranke, koga je Mihailović, kao svoga delegata, krajem maja 1944. poslao u Italiju. U telegramu upućenom Mihailoviću 12. oktobra 1944, Topalović je javljao: "Morate pokušati da uspostavite vezu sa Rusima. Britanska i američka služba ne predviđaju iskrcavanje njihovih snaga na našoj obali. Na teritoriji okupiranoj od Rusa nastavite političko organizovanje naroda i savetujte mu da održava kontakt sa ruskom komandom."1'1 U međuvremenu, Mihailovićeva situacija u zemlji iz dana u dan je postajala sve teža. Uzaludne su bile i sve ranije iluzije o nekom oslanjanju na Ruse i izvlačenju na taj način iz krize. Privremeni pregovori, pa čak i direktna saradnja, na osnovu potpisanih sporazuma, sa pojedinim komandama Crvene armije — nisu mogli da pred narodom rehabilituju četnike. U isto vreme, i rukovodioci jedinica NOVJ, kada su saznavali za ovakve kontakte jedinica Crvene armije sa četnicima, ukazivali su odgovarajućim štabovima Crvene armije na ulogu i položaj četnika i tražili da se izdajnici ne pomažu. U takvom košmaru, pritisnut držanjem kraljeve vlade u Londonu i stvarnošću u zemlji, Draža Mihailović se 18. oktobra, kada su već bile u toku borbe za oslobođenje Beograda, obratio Živku Topaloviću apelom za pomoć. "Činimo sve što možemo da sačuvamo vojne jedinice i izvežbane nacionalne radnike... Mi ćemo izdržati do poslednjeg časa, ali ako se ne nađe neko rešenje, postoji opasnost da u takvoj beznadnoj situaciji ne možemo da produžimo naš otpor. Britanci i Amerikanci trebaju biti zamoljeni da nađu način za izvlačenje naših snaga iz ovog teškog položaja. Ako nema drugog rešenja, osigurajte evakuaciju u Italiju. Mi još uvek možemo da se probijemo do mora, sa oko 50.000. Pitanje je — da li će to biti moguće i kasnije. Šaljite nam vaš savet hitno. Opetujem: Šaljite nam vaš savet hitno. Savetujte Šubašića i kralja da se odele od Tita. Oni bi odmah imali pomoć skoro čitavog srpskog, hrvatskog i slovenačkog naroda. Takva odluka kralja i Šubašića bila bi aklamirana i očekuje se gotovo od svakog u zemlji."" O ovim Dražinim vapajima Topalović je odmah obavestio Bogoljuba Jeftića, koji se u to vreme nalazio u Londonu, kao i Konstantina Fotića u Vašingtonu. Istovremeno, da bi utešio svoga šefa, on šalje Mihailoviću nekoliko telegrama između 24. i 28. oktobra. U jednom od njih, on ga obaveštava: "Alarmirali smo naše prijatelje u Londonu i Vašingtonu. Naša delegacija traži hitan sastanak sa Vilsonom, komandantom britanskih trupa na Srednjem istoku. Javićemo vam odmah rezultat. Činimo sve što je čovek u stanju — da pomognemo vama i nadamo se da će se neko rešenje naći. Pomoć Titu je obustavljena. Dobićemo pešadiju, dve hiljade vojnika dolazi iz Švajcarske. Mora se odlučiti nova brltanska politika. Oni izbegavaju svađu sa Rusima do poraza Nemačke. Formiraćemo delegaciju CNK i tražićemo promenu Vlade zvaničnom javnom deklaracijom. Pokušaćemo da dostavimo poruku Kralju. Englezi izjavljuju da nije istina ono što mi govorimo o situaciji i ne žele da daju bilo kakav odgovor na naše predloge, ni pozitivan ni negativan. Moramo priznati da su nas napustili i naši saveznici i naša sopstvena vlada. Samo Rusi imaju stvarnu silu i prema tome moramo da se obratimo njima za zaštitu."18 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument