VELIKO BEKSTVO Snažan pritisak jedinica Narodnooslobodilačke vojske, koje su sa juga i zapada nezadrživo oslobađale Srbiju hitajući ka Beogradu, naterao je i ostatke četničkih korpusa i brigada da mesec dana posle Mihailovićevog bekstva u Bosnu pođu za njim. Kako je ova razbijena vojska bežala iz Srbije, najbolje se može videti iz dnevnika četničkog komandanta Šumadijskog korpusa Aleksandra Miloševića: "Polovinom 1944. bilo je sasvim vidljivo kojoj se strani bliži katastrofa. Čiča je 27. maja 1944. naredio formiranje Četvrte grupe jurišnih korpusa. Za komandanta je odredio majora Dragoslava Račića, komandanta Cersko-majevačke grupe korpusa, za njegovog pomoćnika majora Dušana Smiljanića, komandanta Šumadijske grupe korpusa. Načelnik štaba postao je kapetan Neško Nedić, komandant Valjevskog korpusa. Ovu grupu jurišnih korpusa sačinjavale su: Leteće brigade Prvog i Drugog šumadijskog korpusa, deo snaga Oplenačke grupe korpusa (Gorske garde), Cerskog korpusa, Požeškog — bez nekih delova, nekih jedinica Prvog i Drugog ravnogorskog kao i iz Rasinsko-kopaoničke grupe korpusa potpukovnika Dragutina Keserovića, pod čiju komandu je bio stavljen i Drugi kosovski korpus kapetana Žike Markovića. Sve ove snage su bile grupisane u pet jurišnih korpusa u oblasti Kopaonika i Toplice. Bio je to podesan položaj za dejstvo ka zapadu protivu komunista, koji su već pokušavali da tim pravcem iz Crne Gore prodru u Srbiju. Sa druge strane, već krajem juna 1944. godine, potrebe su zahtevale jednu novu veću formaciju, u oblasti Pranjana, gde se nalazila i Vrhovna komanda. Naređen je bio pokret Šumadijske grupe korpusa, bez Letećih brigada, pod komandom kapetana Aleksandra Miloševića, komandanta Drugog šumadijskog korpusa, da se grupiše u okolini manastira Kalenića, a da potom krene ka Vrhovnoj komandi u okolini Pranjana. Tu je odmah formirana Zapadnomoravska grupa. Za komandanta je bio određen major Aleksandar Milošević, a za načelnika Štaba kapetan Zvonko Vučković. U sastav ove grupe ušle su sledeće jedinice: Prvi i Drugi šumadijski korpus, bez Letećih brigada, i delovi Prvog i Drugog ravnogorskog, Požeškog i Valjevskog. Bila je to zavidna snaga. Sedam i po hiljada ljudi nalazilo se u centralnom položaju, neposredno pri ruci Vrhovnoj komandi i u njenom obezbeđenju. U drugoj polovini avgusta sa zapada, sa Lima i Drine, već su stizali izveštaji o pokušaju prodiranja manjih komunističkih delova. Naše jedinice su ih onemogućavale, ali je svakim danom bilo sve jasnije da će upravo tim pravcem pokušati prodor i sa jačim snagama.1 Primili smo naređenje za opštu mobilizaciju i uputstva za dalji postupak sa ljudstvom. Mobilizacija je bila predviđena za 1. septembar 1944. u 0 časova. Došla je noć uoči 1. septembra. Tačno u 0 časova zabrujala su zvona. Tamo gde ih nije bilo, zaklepetala su klepetala, ili se razlegao odjek gonga. Još ranije je u svakom mestu ponešto od toga bilo spremljeno za uzbunu. Nalazio sam se sa Štabom u selu Glumcu, odmah uz Užičku Požegu. Vesti o prodoru komunista preko Lima i Drine stigle su već sutradan, 2. septembra. Podrinski korpus i Prvi mileševski nisu mogli da ih zaustave i već 3. septembra behu pred Užičkom Požegom. Posada, jedan bataljon ljotićevaca i nešto Nemaca, napustila je Požegu vozom odmah po podne i komunisti uđoše u nju. Bili smo na položajima severno od Požege. U toku noći napadoše nas s leđa. Povukli smo se ka selu Ježevici i petog septembra dođe do krvave borbe. Požegu smo povratili i u njoj osvanuli 6. septembra 1944. Toga dana oni su zaustavili naše nadiranje severno od Požege kod Rupeljeva. Čim je pala noć, iz daljine su se čuli zvuci avionskog motora. Bili su to transporti oružja i municije za komuniste. Pošto nas je noć zatekla na bliskom odstojanju i u borbenom rasporedu, sve što je bačeno iz aviona palo nam je u ruke: 42 puškomitraljeza-brengala, novih, netaknutih, još konzerviranih mašću, desetak lakih bacača i ogromna količina municije. Šestog septembra u okolini Požege pristigli su i delovi Četvrte grupe jurišnih korpusa. Situacija u Toplici i na Kopaoniku bila je izgubljena. Dolaskom ovih snaga rasformirana je Zapadnomoravska grupa. Leteće brigade vraćene su u svoj organski sastav, pa je, od Prvog i Drugog šumadljskog i Drugog ravnogorskog korpusa, formiran Šesti jurišni korpus. Za njegovog komandanta bio je određen major Aleksandar Milošević, komandant Drugog šumadijskog korpusa. Major Dragoslav Račić bio je i dalje komandant svih operacija u ulozi komandanta Četvrte grupe jurišnih korpusa. Nastale su krvave i užasne borbe na prostoru od Valjeva do Užičke Požege, sa ciljem da se zaustavi prodor komunista iz Bosne i Sandžaka u Srbiju i da se oni potuku. I tu, na tom prostoru, na Jelovoj gori, vođena je u neku ruku glavna bitka za prodor u Srbiju. Početni raspored naših snaga bio je sledeći: Nikola Kalabić sa svojim korpusom na pravcu koji izvodi ka Vardi kod same Varde. Požeški korpus na Drmanovini, u blizini Kosjerića. Za njim, u rezervi, bio je Cerski korpus i Račić sa svojim štabom. Prema Jelovoj gori, sa pravca sela Ribaševine, bio je upućen Šesti jurišni korpus, koji je bio podišao Jelovoj gori i bez kontakta sa komunistima tu i zanoćio. U toku 8. septembra, još od jutra, Šesti jurišni produžava podilaženje Jelovoj gori, ubrzo dolazi u dodir sa komunistima i prelazi u napad. Komunisti su Jelovu goru poseli i utvrdili se na njoj. Napad Šestog jurišnog bio je silovit, ali su oni izdržali sve do mraka. Tada, uz pripomoć delova Požeškog korpusa, borba se pretvorila u borbu prsa u prsa i Jelova gora je pala. Ali, komunističke snage nisu bile tučene, jer su one i išle za tim da se povuku s ciljem da što jače uhvate kontakt sa sovjetskom vojskom. Zato su izbegavale jače borbeno ukopčavanje. Otpor na Jelovoj gori bio je posledica prisustva njihovog Vrhovnog štaba (bez Tita) i stranih misija. Naše snage grupisane u tom predelu bile su brojno jače od komunističkih. Ali, njihov cilj povlačenja i izbegavanja borbi učinio je da se, na jednom velikom prostoru, stvori niz manjih sukoba i da nas natera na podelu snaga. I oni su žurili, povlačeći se tako. Borbu su vodili samo tamo gde je bilo neizbežno ili sa ciljem da to pokažu stranim misijama, kao što je to bio napad na Valjevo. 1 u tim takvim sukobima cela masa, i jednih i drugih, pomerala se ka severu. Istoga dana ja se spustih sa položaja u Vrhovnu komandu. Ona je bila još u selu Svileuvu, u jednoj seoskoj kući. Čiču (Dražu Mihailovića — nap. autora) nađoh na samom ulazu u kuću. Iznesoh mu situaciju. Ljudstvo je imalo mnogo gubitaka i premoreno je. Municije nije bilo. Potrebna je bila popuna i zamena. "I ostale jedinice imaju istu potrebu", rekao mi je tužnim glasom Draža Mihailović. Već prvi susreti sa snagama sovjetske vojske govorili su: tući se sa njima, mada je i do toga dolazilo, bilo je van svake zdrave logike. Ništa drugo nije ostajalo nego povući se na zapad ispred njih. I Čiča je naredio takvo, postepeno, uzmicanje.2 Takva situacija navela je komandanta operacije majora Dragoslava Račića da sazove konferenciju svih komandanata grupa korpusa i korpusa, čije su jedinice tu bile, ili samo njih bez jedinica. Konferencija je održana 21. oktobra 1944. u ivanjičkom hotelu. Bili su prisutni: major Dragoslav Račić, komandant Cersko-majevačke grupe korpusa; major Dušan Smiljanić, komandant Šumadijske grupe korpusa; major Lale Komarčević, komandant Posavsko-tamnavske grupe; kapetan Nikola Kalabić, komandant Oplenačke grupe korpusa (Gorske garde); major Siniša Ocokoljić, komandant Mlavske grupe korpusa; major Sveta Trifković, komandant Avalskog karpusa; major Miloš Marković, komandant Požeškog korpusa; major Steva Jovović, komandant Topličkog korpusa; kapetan Marko Muzikravić, komandant Prvog šumadijskog korpusa; major Aleksandar Milošević, komandant Drugog šumadijskog korpusa; kapetan Neško Nedić, komandant Valjevskog krpusa; kapetan Dragomir-Gaga Topalović, komandir Rudničkog korpusa; kapetan Voja Tufegdžić, komandant Cerskog korpusa; major Blaža Brajević, komandant Prvog kosovskog korpusa (Drugi kosovski korpus majora Žike Markovića ostao je na svom terenu i nikuda nije kretao); kapetan Vuk Kalaitović, komandant Prvog mileševskog korpusa; potpukovnik Miodrag Paloševlć i Dragiša Vasić. Razmotrena je situacija koja je, ovde u Srbiji, bila svakome jasna. Postavljalo se pitanje: Šta dalje da se radi? Sva razmatranja svodila su se na dve mogućnosti: sa jedinicama, ovakve kakve su, udaljiti se od sovjetskih trupa, ili ostati i dalje u Srbiji i produžiti borbu. Druga mogućnost tražila je kao neminovno osipanje u gerilu. Kod prve je moglo da se postupi dvojako: uraditi onako kako je Čiča naređivao, što je već bilo u postupku, ili krenuti sa svim snagama u Crnu Goru. Račić je lično bio u vezi sa Pavlom Đurišićem, i Pavle mu je to predlagao tvrdeći da ima spremljene hrane i duvana za šest meseci za sve srbijanske snage. Svoj predlog je potkrepljivao time što su bili blizu mora, gde možemo vladati jednim delom obale, a u slučaju eventualnog iskrcavanja zapadnih saveznika, bićemo prvi tu. Nijedne druge pretpostavke nije bilo, niti je moglo biti u onakvoj opštoj situaciji i njenom poznavanju od naše strane. Predlog Pavla Đurišića odmah je odbačen. Najpre zbog toga što nije konsultovao Čiču, a u mogućnost iskrcavanja zapadnih saveznika na Jadranu pre se moglo neverovati nego verovati. Ići zimi u provalije crnogorskog terena sa velikim snagama, značilo bi dati crvenima mogućnost da nas lakše unište, jer bismo bili lišeni pokretljivosti. Najzad, sumnjalo se i u postojanje hrane. Posle kraćeg izlaganja Dragiše Vasića, koji je govorio i o ličnosti Čiče, ostalo je da i dalje radimo onako kako je Čiča naređivao. Tako smo krenuli put Bosne. U početku, verovali smo u potpun spas gajeći jednu veliku nadu. Naime, u drugoj polovini avgusta došao je kod Čiče pukovnik Robert H. Mek Dauel. On mu je saopštio da su se saveznici sporazumeli da u Jugoslaviju ne uđe nijedna vojska. Međutim, kada su Sovjeti, ipak, ušli, pukovnik Dauel uveravao je Čiču da će odmah ući i zapadni saveznici. Savetovao je Čiči da svu brigu posveti tome da sebe i svoje snage sačuvamo. Znali smo da Saveznici mogu doći samo preko Jadranske obale. Naš pokret ka Bosni značio bi, dakle, i pokret njima u susret. Ta mogućnost budila je u nama izvesnu nadu. "3 Iz rejona Ivanjice, razbijene, osute i još neprikupljene, četničke jcdinice su se, zajedno sa nemačkim kolonama, uputile u Sjenicu. U njoj su zatekle i razbijene kvislinške oružane formacije Srpske državne straže. U toku boravka u Sjenici, četnički komandanti su primili naređenja od Mihailovića da na svoja bivša komandna područja upute manje grupe četnika sa isključivo špijunsko-terorističkim zadacima. Od Sjenice rasute četničke kolone kretale su se pravcem Prijepolje — Pljevlja — Metaljka — Čajniče — Goražde. Uz put, naoružane i snabdevene municijom od nemačkih komandi, često i kao njihove prethodnice, vodile su borbe sa lokalnim partizanskim odredima Sandžaka, Bosne i Hercegovine, a zatim i sa većim jedinicama NOVJ. "Osnovna Čičina namera je bila", kaže dalje Milošević u svome dnevniku. "da se ovde u Bosni, posle našeg sklanjanja ispred Sovjeta, sačeka neki povoljniji momenat opšte situacije koji bi nam nudio bar kakvo dalje dejstvo i da se što bolje pripremimo za ono što je samo od nas zavisilo: produžiti borbu bez obzira na spoljnu situaciju. Ta zamisao nametala je kao neminovno: sačuvati već postojeće snage i ojačati ih što je moguće više. A sačuvati snage, značilo je prehraniti; ih i preuzimati na najbolji način; lokalne borbe sa našim komunistima tako vršiti i primati da od njih što je moguće manje trpimo. Ojačati ih, značilo je obnoviti i popuniti jedinice u Bosni i drugim pokrajinama, i sve te snage koncentrisati na najpodesniji način s pogledom na predviđanja i namere. Zima je već bila tu, a Bosna spaljena i pusta; jedinice njene kao i drugih okolnih pokrajina, u najvećem delu osute. Postavljeni cilj, kao i druge okolnosti; izazvali su niz pokreta, napada i drugih sukoba sa komunistima; počev od onoga pohoda na Kalinovik, preko teških borbi oko Foče, Goražda, na Sokolcu, Romaniji, u oblasti reka Krivaje i Spreče, na Ozrenu, oko Tuzle pa do ustaljenog fronta na Ozrenu i Trebavi. Sve je to značilo jednovremeno i borbu protiv zime, gladi i boleština. Bili su ogromni napori jednog lutanja. Ceo taj splet zbivanja, u skladu sa postavljenim ciljem, postepeno je doveo sve postojeće jedinice, do druge polovine februara 1945, na ustaljeni front na liniji: Ozren — Gračanica — Trebava — Gradačac, i u njegovu pozadinu na neposredno desnu (a nešto bosanskih snaga i na levu) obalu reke Bosne nizvodno od Rudanke. Svako bojište ostavljalo je utisak da su silama Trojnog pakta izbrojani meseci, ako ne i nedelje. Pukovnik Robert H. Mek Dauel beše odleteo. Njegova uveravanja da će i zapadni saveznici svojim oružanim snagama ući u Jugoslaviju, zbog ulaska Sovjeta, nisu se ostvarila; danas je jasno da niko nije ni mislio o tome. A komunisti u Srbiji su sve preduzeli da svoj položaj što bolje učvrste i priprema se za što skoriji obračun sa nama. Osećalo se to po snagama koje su upućivali u Bosnu, a i spoljna situacija je to ubrzavala.' Naša osnovna zamisao, da se snage očuvaju, bila je daleko od stvarnosti. Najveći broj jedinica u Sandžaku, Bosni i Hercegovini beše se osuo. Zbog lokalnih uzroka, koji nisu imali veze s komunistima, bilo je nemoguće reorganizovati ih. Sve se bilo svelo na mala brojna stanja osuta u gerilu, osim izuzetaka, kao što su bile snaga sa Ozrena, Trebave i Majevice, kao i Posavine, u ovom predelu. Srbijanske snage Ravnogorskog pokreta, upotrebljene kao jezgra u tom reorganizovanju, bile su previše izložene i borbama i pokretima. Zima i glad su još više ugrožavali ionako teško stanje. Prirodno je da su se tim tako teškim okolnostima pridružile i boleštine. Pegavac je kosio. Sve to jako ih je proredilo i mnoge učinilo nesposobnim. Srpska državna straža, kao i Granična, više nisu bile s nama. Misao o napuštanju Otadžbine nije ih, valjda, nijednog trenutka ostavljala. Posle neuspelog pokušaja da odu na jug preko Kosova u prvoj polovini oktobra 1944, otišli su na sever prvih dana januara 1945. U to vreme, krajem februara 1945, u oblasti Trebave i dolinu reke Bosne behu pristigle i snage crnogorskih jedinica, sa masom neboraca. U isto vreme bili su tu i preostali delovi sandžačkih i hercegovačkih jedinica. Crnogorsko voćstvo bilo je nezadovoljno. Neborci su boračke jedinice činili teško sposobnim za borbu, sem ako bi ove digle ruke od neboraca. U njih je postojala namera da se prebace u Sloveniju, gde su se već delom nalazile Đujićeve i Jevđevićeve snage, kao i neke jedinice ljotićevaca. Čiča je pokušao da ih od toga odvrati. Nisu ga, na žalost, poslušali, i najveći deo njih to je docnije platio glavom. Tako je ostala neostvarena Čičina zamisao da, ojačani i podesno grupisani, sačekamo trenutak u kome bismo, ako ništa drugo, svoju sudbinu imali koliko-toliko u svojim rukama. Čiča je vanredno dobro poznavao spoljnu situaciju i mentalitet zapadnjaka. On je bio svestan da, za dogledno vreme, za promenu svoje sudbe moramo računati isključivo na sebe. Podesan čas bližio se nailaskom proleća. Rat je bio pri kraju. Sa jakim snagama mogli smo da produžimo borbu. Ako ne sa bogzna kakvim izgledima na uspeh, ono bar da zainteresujemo za sebe svetsku javnost i da i dalje radimo prema situaciji. Tako je Čiča, sa srbijanskim jedinicama, i onima s Ozrena, Trebave, Majevice i iz Posavine, ostao do kraja dosledan svojoj osnovnoj nameri. Naše snage su držale položaj na liniji: Ozren — Gračanica — Trebava (Spletena Lipa — Ploča 450) — Gradačac. Položaj beše ustaljen, pa i lako utvrđen."4 O stanju Mihailovićevih snaga prilikom bekstva njegovih jedinica iz Srbije u Bosnu, krajem 1944. godine, poručnik Stevan Vojnović je 3. februara 1945. godine poslao Dobrosavu Jevđeviću izveštaj u kome, pored ostalog, piše: "Stanje srbijanskih korpusa pred i za vreme pokreta za Istočnu Bosnu: 1) Slučaj majora Piletića učinio je da je njegova grupa korpusa bila nespremna momentalnoj situaciji nailaska rusko-partizanskih snaga te je pri povlačenju, na čelu sa majorom g. Pazarcem (Siniša Ocokoljić — nap. autora) jedva uspela da se izvuče sa oko 1500 boraca u pravcu Svilajnca, Kragujevca i Kraljeva i svije u kolonu povlačenja i to stalno pod borbom. Jedan deo snaga je sačekao neprijatelja, a jedan deo je pohvatan i razoružan. 2) Grupa Južno-srbijanskih korpusa, na čelu sa vojvodom Mladenovićem Viktorom, isto desetkovana, u jačini 1500 boraca, napustila Jablanicu i Toplicu i preko Kruševca — Trstenika svija se u glavnu kolonu. 3) Grupa korpusa pukovnika g. Keserovića po zauzeću Kruševca i zarobljavanju svih Nemaca, oružja i municije kao i motorizovanih sredstava sačekuje rusko-partizanske snage sa vojničkim dostojanstvom (prema dokumentu čiji se faksimil nalazi u knjizi, Nemci su predali Kruševac Keseroviću — nap. autora). Dok se taj ceremonijal dešava na glavnom trgu kod spomenika ... dotle drugi deo rusko-partizanskih snaga vrši opkoljavanje i razoružavanje njegovog ljudstva... Keserović uspeva da jedva spase glavu sa oko 200 boraca i poslednji se svije u glavnu kolonu otstupanja. 4) Grupa korpusa majora Račića i Kalabića, koja se tada nalazila u blizini Beograda, po snabdevanju sa prenosnim motornim sredstvima, hranom, odećom i novcem povlačila se pravcem Mladenovac — Kragujevac — Kraljevo — Čačak i čini glavnu kolonu povlačenja sa najvećim brojem vozila i ljudstva. Njih dvojica imaju oko 5000 četnika. Za njima otstupa i Avalski korpus i Beogradski korpus... imali svega oko 1000 boraca. Beogradski korpusi dali su svega 400 boraca. Inače beogradska gospoda kao i svi oficiri, njih je bilo preko 200 u organizaciji, ostali su ili će se tek povući sa Nemcima. 5) Grupa jurišnih šumadijskih korpusa kapetana g. Rakovića sačekuje sve korpuse u visini Čačka, i po dobijanju naređenja od komandanta Srbije vrši napad na Nemce na dan 17. oktobra 1944. god. Napad razumljivo ne uspeva zbog neobjedinjene komande... U napadu učestvuje samo grupa Južno-moravskih korpusa i štabna četa g. Rakovića... Pre napada razoružane su sve nemačke i ruskog korpusa (odnosi se na Korpus ruskih emigranata — nap. autora) obezbeđujuće stanice oko Čačka te je samim tim stavljeno na znanje Nemcima da će i oni biti napadnuti. Zarobljeno je oko 500 Rusa iz korpusa. Ali kada su naišli na prve jedinice nemačke u Sjenici, odbegli su od nas i pridružili se njima. Posle ovih uzaludnih i nepotrebnih žrtava na Čačku, Raković dobija naređenje da se povuče s Račićem, što on odbija, ostajući u selima oko Čačka, dok ostala kolona bez njega produžava dalje prema Guči i Ivanjici. Kako sam i ja tom prilikom napada na Čačak teško ranjen i ostao na lečenju u s. Prijevoru tri dana, a kasnije transportovan i stupio u Katanićevu bolnicu, to sam imao prilike da saznam da su odmah sutradan, tj. 18. oktobra Rusi, koji su već stigli do sela Brđana, uputili tri parlamentara na kojima da pozovu Rakovića na pregovore u njihov glavni stan. Konjanici su zaista bili u ruskim uniformama sa petokrakim zvezdama na kapi i rukavima i govorili su ruskim jezikom. Oni su slobodno jahali kroz s. Trbušane prolazeći kroz grupe Rakovićevih četnika i sa podsmehom ih gledali dok je jedan dobacivao 'u ime Crvene armije dolazimo, ne pucajte!' Raković je svojevlasno krenuo na pregovore. Sa njime je bio i sekretar Nacionalnog komiteta Ravne gore g. Đurović. Na pregovorima je rešeno da zajednički napadnu Čačak i da mu neće ništa. Šta više, da će ga priznati. Po zauzeću Čačka ponovio se slučaj sa Keserovićem, tako da se je Raković jedva spasao sa nešto vojnika i ostao na Jelici u srezu Dragačevskom, razbijen u trojke. 6) Grupa korpusa majora g. Smiljanića u jačini oko 1000 boraca povlači se takođe sa ostalima. 7) Užički i Užičko-Požeški korpus stupa pod komandu Kalabića sa oko 700 boraca, dok major Marković ulazi u komandu Srbije. 8) Poljska i granička straža (kvislinške formacije Milana Nedića — nap. autora) formiraju tri divizije u jačini oko 8000 boraca i kreće levim pravcem povlačenja, tj. Kraljevo — Raška — Novi Pazar — Sjenica i dalje. Ljudstvo je slabije naoružano ali dobro opremljeno i odeveno i sa jedinstvenom komandom svojih vođa. Priprema za pokret svih jedinica bila je ubrzana, da ne kažem nepromišljena, a o nekoj prethodnoj mobilizaciji ni govora. Pokrenuto je ono što je bilo na licu mesta i na brzu ruku prikupljeno, mada je bilo dovoljno vremena da se sve to planski izvede. Borci su povedeni bez obuće i veša ... na maršu u Kragujevcu, Kraljevu i Čačku po tri do četiri dana izležavalo se i poneti novac i namirnice nepotrebno trošili; umesto da stvaraju brdsku municijsku i profijantsku komoru na konjima, oni su se utrkivali ko će više da povede automobila i volujske-konjske zaprege, što im se gorko osvetilo na daljem putu kroz Sandžak i bosanske litice i bogaze, tako da su poslednja kola jedva stizala do Rogatice, a seoska rekviirirana stoka, koju je seljak znojem lica zaradio, ostala je u bezdanu. 9) Disciplina na maršu bila je takva da je svaki komandant išao za sebe... Naročito se pokazalo da smo još nedorasli upravljati sa motorizacijom i da je to smešno obzirom na način vođenja borbe i teren na kome se izvodi.. Zakrčavani su čitavi putevi usled kvara i nestašice benzina. Cela kolona je bila privezana za put, zbog čega se moralo trpeti i u ishrani i u gotovosti za borbu ... Dešavalo se da su pojedini delovi bili napadani tz neposredne blizine za čije se prisustvo nije znalo, posle čega je dolazilo do takve gužve da se nije znalo ni ko pije ni ko plaća. 10) Ishrana je skoro kod svih jedinica bila svedena na novac koji su poneli sa sobom, jer su naivno smatrali da je to najlakši način, a nisu znali ili nisu hteli znati da Sandžak i Bosna nije Srbija. Ljudstvo je gladovalo na celom putu i jelo korenje od kupusa, ogrizine od jabuka i riljalo krompire ispod snega kao svinje, dok su pojedine vođe njihove kao i mi iz intendanture i štabova zadovoljavali svoje apetite iz dobro nabijenih ruksaka i kofera... 11) Sanitetska služba bila je svedena samo na pojedine lekare, koji su morali a isto vreme snositi i vojničku odgovornost za obezbeđenje ranjenika i bolnice, jer većina starešina verovala je da se to njega ništa ne tiče, nego da je to stvar bolnice... Žensko sanitetsko osoblje je bilo većinom moralno pokvareno, da nije redak slučaj videti sestru u blagoslovenom stanju: samo u jednom korpusu bilo je takve nazovite sestre tri koje su se sa stomacima naginjale i previjale ideološke borce ranjene na polju časti za novog srpskog čoveka i ženu. Izgledalo mi je da je to skup uličarki, a ne nikako ravnogorski... 12) Borbe s partizanima vođene su na Ivanjici, Opaljeniku, pl. Javoru, Sjenici, Pljevaljskoj Jabuci, Prijepolju, Pljevljima i Metaljci više Čajniča... 13) Napad iz vazduha; bili smo napadani na celom putu od Sjenice do Goražda, jer smo se povlačili sa Nemcima koji su otstupali Iz Grčke i Ibarsko-Raške doline. Prijepolje i Sjenica kao varoši ne postoje, jer su sravnjene sa zemljom... 14) Po pristizanju u visinu Goražda i Foče VK uzima komandu... Stanje u Crnoj Gori: ...U Crnoj Gori partizani drže u svojim rukama sva mesta izuzev pravca: Danilovgrad — Andrijevica — Bijelo Polje — Prijepolje. Pavle Đurišić poziva Vrhovnu komandu da dođe kod njega sa celokupnim ljudstvom i nudi hranu za 6 meseci. Vrhovna komanda prvo pristaje, a potom odustaje, posle čega Đurišić biva primoran da se sa Nemcima povuče pravcem: Bijelo Polje — Pljevlje — Goražde u jačini 6000 boraca i oko 2000 ženskinja, vodeći sa sobom ogromnu komoru rekviriranu i od partizanskih i od nacionalnih domova... Borci su mu dobro naoružani t odeveni... Stanje u Sandžaku: Komandant starog Rasa major g. Lukačević posle neuspele akcije protiv Nemaca na Bileće i Trebinje i njegovih javnih proglasa za saradnju sa partizanima, ostaje sam sa svega tri čoveka. Njegovo ljudstvo, koje je bilo sastavljeno pretežno od Hercegovaca i Sandžaklija, razbilo se i otišlo kućama, razočarano što ga svak vodi i laže. Danas Mileševski korpus sa Vukom Kalaitovićem ne može ništa da dadne, već se može smatrati kao mrtvo slovo na hartiji. Stanje u Hercegovini: Komandant Nevesinjskog korpusa Milorad Popović sa 500 Bilećanaca i Gačana nalazi se u visini Igmana, Trebevića i Rogaja. S njima je kap. Kureš... Ostali delovi korpusa sa Petrom Samardžićem i Vasilijem Gagićem povukli su se prema Mostaru, gde se naslanjaju na Nemce jer su sva mesta izuzev Mostara u rukama partizana. Isti je slučaj sa Vidačićem i sa Danilom Salatićem... Stanje u Istočnoj Bosni: Drinski i Romanski korpus kao i dve brigade Kladanjska i Vareška sačekale su naše snage iz Srbije kod svojih kuća bez naročite promene, izuzev što je Kalinovička brigada prepolovljena odlaskom jedne polovine u komuniste posle kraljevog govora. Druga sarajevska birigada, koju sam vodio ja posle kapetan Tešanović, ostala je u jačini 500 boraca na Igmanu i Trebeviću... Što se tiče višeg komandnog osoblja, ono je u stalnoj svađi oko položaja... Plan i ideja Vrhovne komande bila je: Koncentričnim napadom svih raspoloživih naših snaga prinuditi neprijatelja da primi borbu radi zarobljavanja i potpunog njegovog uništenja da bi se dobio ovaj teren radi reorganizacije, dislokacije i ishrane naših trupa za predstojeći zajednički upad u Srbiju, početkom proleća. Plan nije uspeo. Neprijatelj je počesno tukao naše delove... Izdajstvo Poljske i Granične straže: U najogorčenijim borbama u visini Tuzle i Šekovića, kada su Kalabić i Keserović ostali bez komore i bolnice, državna i poljska straža napuštaju borbu i teren i povlače se u zagrljaj Nemaca i ustaša u varoš Zavidoviće. Pozivani od Ministra tri puta da se vrate, isti su odbili. Bedno su izdali, a još bednije su ti žalosni 'borci' i njihovi oficiri izgledali kada su ih po ulicama zaustavljale ustaše i skidali revolvere i oružje ili pak kada sam ih posmatrao, iz voza, da nude gaće ili košulju za parče ubuđale proje... na celom putu kroz Hrvatsku, Sloveniju i Austriju najpogrdnijim imenima napadali su našeg Čiču (Dražu Mihailovića — nap. autora) ... Slučaj Nikolić — Rajković — Mitić: Po povratku iz bolnice iz Brna saznao sam da se u hotelu 'Palasu' u Beču nalazi isturena stanica iz Graca Ravnogorske organizacije, koju vodi neki potpukovnik Nikolić, po pričanju biv. kom. Slavonije, u društvu sa kap. Rajkovićem i Mitićem... U najprometnijem hotelu Beča, gde je skup svih svetskih detektiva i probisveta... Razgovarao sam sa kap. Rajkovićem i on kaže da rade po direktivama g. Milana Aćimovića, koji je jedini ovlašćen od Čiče da ga zastupa u Nemačkoj..."6 U operacijskom dnevniku Drugog jurišnog korpusa Gorske kraljeve garde, koja je bila u sastavu 4. grupe jurišnih korpusa, o kretanju kroz Sandžak i Bosnu od 1. novembra 1944. do 10. januara 1945. godine, pored ostalog, piše sledeće: "Brojno stanje korpusa 2773 čoveka. 4. novembra u 8 h komandant je (reč komandant u ovome dnevniku odnosi se na Nikolu Kalabića — nap. autora) sa pratećom četom, ordonans oficirom Đukanovićem i ađutantom p.por. Rajovcem sa kamionima preko Duge Poljane krenuo za Novi Pazar, gde je stigao u 14 časova — posle kraćeg odmora, komandant je sa jednim delom čete produžio za Rašku, i po završenom poslu vratio se u N. Pazar, gde se i zanoćilo. 5. novembra ceo dan je komandant ostao u Novom Pazaru, svršavajući službene poslove sa pukovnikom i g. Pogačnikom (kom. granične Nedićeve Srpske državne straže — nap. autora). Nabavljeno od Nemaca 60.000 municije i 600 granata za laki italijanski bacač. 6. novembra u 10 h komandant je sa pratećom četom kamionima krenuo preko Duge Poljane i stigao u Sjenicu u 14 časova. Jedinice Garde ostale su na svojim položajima. 7. novembra 1944. god. u 7,30 h komandant je sa deset trojki, ordonans oficirom kap. Đukanovićem i ađutantom Milovanom Rajovcem krenuo sa kamionom u Prijepolje radi sastanka sa komandantom Srbije đen. Trifunovićem. Usled zakrčenosti puta od nemačkih kolona, vrlo se je sporo kretalo, te se stiglo u Prijepolje tek u 20 h. 8. novembra u 06 h komandant je sa pratnjom krenuo iz Prijepolja i u Sjenicu stigao u 15 h. Komandant se sretno spasao od bombardovanja, jer ga je bombardovanje zateklo u sred Sjenice. Komandant je 10 o.m. zanoćio u Sjenici i 11 o.m. oko 7,40 h krenuo pravcem: Sjenica — Karaula — Milošev Do — Prijepolje — s. Supa, gde je došao u 18 h i zanoćio. U 10,30 komunisti su napali našu 3. brigadu. 12. novembra komandant je bio u poseti kod komandanta Srbije. 13. novembra u toku celoga dana jedinice Garde ostale su na svojim položajima sa potrebnim obezbeđenjem. U toku dana bilo je čarki sa manjim komunističkim delovima, jer im je to bio cilj da uznemiravaju naše jedinice. Ceo dan sakupljana je hrana kako ljudska tako i stočna od simpatizera crvenih. 14. novembra pred mrak istoga dana manji komunistički delovi napall su našu 2. brigadu. 15. novembra oko 23 časa crveni su napali kosmajsku brigadu, 2. brigadu oplenačkog korpusa i jurišno prateću brigadu. Borba je trajala 3,1/2 časa. 16. novembra u 04 časa jedinice Garde krenule su iz V. Župe preko Kolovrata — Seljašnice — Jabuke — Pljevalja, gde su stigle oko 16 h i na periferiji varoši zanoćile sa obezbeđenjem. Ljudstvo je ceo dan bilo u okolini Pljevalja, jer su naletali anglosaksonci. Komandant je bio na slavi kod komandanta Srbije, p.puk. Keserovića i kap. Tufegdžića. 17. novembra u 8 h jedinice Garde izvršile su marš iz Pljevalja ka Čajniču. Komandant je sa 3 pratioca automobilom iz Pljevalja krenuo u 10 h. i stigao na prenoćište oko 15 h. 18. novembra u 8 h jedinice Garde krenule su drumom za Čajniče, gde su stigli oko 14 časova i sa potrebnim obezbeđenjem zanoćili. 19. novembra, Jurišno-prateća brigada, štabna četa i štab sa komandantom izašao je van varoši zbog bombardovanja od strane anglosaksonaca, a uveče vratili se na konak u Čajniče, na prenoćište. 21. novembra. Komandant je slavljenicima Sv. Arhangela čestitao slavu uz prigodan govor. Slavi je prisustvovao i pukovnik g. Vasić Dragiša. 22. novembra. Komandant je otišao automobilom u Goražde na sastanak sa komandantom Srbije. 17. decembra u 12 h jedmice sa svojih položaja krenule pravcem s. Mislovo — s. Podšeplje, gde su stigle oko 20 časova i zanoćile. Ovog dana primljena je za jedinice municija. "* "Prmiljena" municija stigla je iz okupatorskih magacina, a prema sledećem zahtevu Nikole Kalabića: "Komandantu otseka nemačke vojske Rogatica — Sarajevo Gorska Garda Nj. V. Kralja Petra II u borbama sa komunistima od Ivanjice pa zaključno sa severnim padinama pl. Devetaka, utrošila je skoro svu municiju, tako da je običan strelac ostao sa po 10 metaka a na automat prosečno 100 — 150 metaka;. Usled ovakvog stanja u municiji nemoguće je preduzeti veće akcije protiv komunista, a novim protivnapadom komunisti bi mogli povratiti izgubljene položaje i time ugroziti komunikacije koje Vi sada koristite. Kako Gorska Garda Nj. V. Kralja Petra II ni jednom prilikom nije napadala nemačku vojsku iza busija i zaseda, nego se uvek samo borila protivu najvećlh zlotvora celog sveta — komunista, to bi u našem zajedničkom interesu bilo dobro da nas pomognete u pušćanoj, mitraljeskoj i bacačkoj munlciji, te kako bi mogli produžiti našu borbu do konačnog uništenja komunista. U ovom cilju šaljem vam moga oficira za vezu poručnika g. Šarkovića, koji će vam usmeno izložiti naše današnje najnužnije potrebe. Smatram, da ćete me kao vojnik i nacionalista potpuno razumeti i shvatiti situaciju u kojoj se danas zajedno nalazimo, te ćete nas utoliko pre pomoći. Komandant Gorske Garde Nj. V. Kralja Inženjerski major K."7 U nastavku operacijskog dnevnika Drugog jurišnog korpusa Gorske garde piše: "Prelaz preko r. Spreče izvršili smo noću 27/28. decembra 1944. god. u vremenu od 02 do 07,30 h. Prelaz je bio vrlo težak jer je bilo samo brvno, a reka inače dosta duboka. Sa nama je prešao i Toplički korpus. 28. decembra. Dok smo mi izvršili prelaz, komunisti su iz s. Kovača napali našu komoru. Ovde je nastradala komora 4. bataljona i lična komandantova komora. 29. decembra. U 18 časova jedinice su izvršile pokret iz s. Kovači do s. Višća. U ovom selu bio je vrlo rđav smeštaj, a ishrana još gora. Naša dva bataljona, koja su u Šekovićima vodila borbu sa komunistima, ušla su u sastav Poljske straže. Izjutra u 9 h komunisti su u s. Živinicama napali Poljsku stražu. 30. decembra u 8 časova izvršan je pokret iz s. Višća do u s. Koračić. Put je bio težak i dugačak. Naši vojnici mada goli, bosi, gladni i iznureni, izdržali su ovaj ovoliko dug put. Saznajemo da je S.D.S. iznenađena i da im je komandant poginuo i 54 koje oficira i vojnika. Crveni nas prate u stopu, ali ih mi sačekujemo i tučemo se do poslednjeg metka — kada se povučemo prema već predviđenom pravcu. Vreme hladno. 6. januar. Komandant se sa pratećim bataljonom iz Cerovog Gaja prebacio u s. Srpska Grabska. Pojedini domaćini primili su nas bratski i ukazali svaku pažnju, dok su pojedini i oružje potrzali na naše vojnike, gde je komandant Garde morao da interveniše, a jednog domaćina da veže i da izudara. Badnjak je na vrlo skroman način unošen i najskromnije proslavljen uz vrlo mali broj oficira i vojnika. 7. i 8. januar. Drugi dan Božića, kod komandanta Garde, bio je na ručku Gospodin Ministar, njegov pomoćnik đeneral Damjanović, komandant Srbije sa svojom pratnjom i zadržali se do 18 časova. Za vreme ručka, odnosno po završetku rućka diskutovali su o situaciji. Kod više oficira i vojnika videla se donekle potištenost, jer i ovaj Božić provode pod okupacijom, i to još daleko od svoga doma. 11. januar u 14 h. Garda je krenula u dve kolone i to: u levoj Jurišno prateća i Crnogorski korpus, a u desnoj Oplenački korpus pravcem: Vranjak — istočna ivica s. Parevca. U 08 h ovladali smo kosom iznad varoši Modriča, koja je poslužila kao položaj za napad na samu varoš Modrič. Na ovom položaju uhvaćena je veza desno sa Smederevskim korpusom, kome je bio pravac napada preko s. Skugrići na drž. imanje koje se nalazi na periferiji varoši. Levo je uhvaćena veza sa rasinsko-topličkom grupom — kojoj je bio pravac napada levo od Garde. Borba za Modrič trajala je od 11. januara do 14. januara 1945. do 23 časa, kada su naši konačno zauzeli celu varoš (od ustaša — nap. autora).*8 A evo kako jedan komandant bataljona Gorske kraljeve garde opisuje prizore zatečene prilikom upada u Modriču: "Na ulici se vide ostaci ustaškog terora: spaljene kuće, poubijane starice i mladice, dosta leševa sa razmrskanim lobanjama, isečenim stomacima i crevima rasutim po kaldrmi. Jednoj starici izvađeno srce i stavljeno iznad njene glave. U jednoj kući zatekao sam leš jedne žene srednjih godina isečene na komade. Ležala je u usirenoj krvi, pored stola na kome je stajala Božićna česnica. Na njenom rasporenom grudnom košu ležala je mačka. Kada me je ugledala počela je tužno i jezovito da mauče, milujući šapom mrtvu glavu svoje odavno mučki ubijene gazdarice. Malo dalje od ove kuće, na Modričkoj kaldrmi ležali su naduveni leševi sa kojih su psi kidali i razvlačili meso."1' Odmah posle zauzeća Modriče, 28. januara 1945. godine Draža Mihailović je u nju smestio zloglasnu školu "kraljevih komandosa", kroz koju je prošlo nekoliko grupa špijuna i terorista.     Nemoćne da bez oslonca na okupatorske snage obezbede svoju dalju egzistenciju, četničke vođe u Dalmaciji, Lici i zapadnoj Bosni požuirile su da sa ostacima svojih razbijenih odreda prirede srdačan doček nemačkim okupatorskim trupama koje su, posle kapitulacije Italije, prodirale u sve one oblasti u kojima su dislocirane italijanske okupacione snage. Zbog toga, još pre dolaska nemačkih trupa, četnički komandant u Vrlici izdaje 17. oktobra 1943. sledeće naređenje: "Za kratko vrijeme očekuje se ulazak njemačkih trupa u Vrliku pak se u vezi sa tim izdaje slijedeća Naredba: 'Prilikom zaposjednuća Vrlike i vrličke krajine po njemačkim vojnicima naređuje se četnicima, kao i pučanstvu ovoga kraja da se najkorektnije ponašaju prema njemačkim vojnicima i oficirima, a naročito se naređuje četnicima, da moraju svakog njemačkog oficira pozdravljati isto tako, kao i svoga. Svi oni koji izlaze i ulaze u varoš neka se uvjek na vrijeme snabdeju propisanom propusnicom tako, da četnička komanda ne bi morala poduzimati radi toga neke intervencije kod njeimačkih vojnih vlasti. S verom u Boga za Kralja i Otadžbinu."10 Ovakva i slična naređenja izdavale su i ostale četničke vođe. Ona su ujedno označavala i zvaničan početak nemačko-četničke saradnje u oblasti Dalmacije, Like i Bosanske krajine, o kojoj Ilija Jeftić, jedan od komandanata četničke brigade pod Đujićevom komandom, izveštava 20. februara 1944. četničkog komandanta zapadne Bosne, pukovnika Slavoljuba Vranješevića. On, između ostalog, piše: "Na dan 7. septembra 1943. godine, kađa smo saznali za krah talijanske vojske, nalazio sam se na terenu kao komandant kaznene ekspedicije koja je imala da prokrstari kroz svu partizansku teritoriju i da pokažnjava sve srpske izdajice. Prilike i okolnosti pod kojima se četovalo u Gornjoj Lici bile su izvanredno teške. Stanovništvo je pretežno partizanski nastrojeno. No i pored svoga neumornog rada, došao je krah. Sad mi se čini kao da je to sve bilo kao kula od karata. U prvi mah se dobijao utisak da se sve srušilo kao da nije ni postojalo. Došli smo koncem oktobra 1943. god. na teritoriju Dinarske oblasti. Pošto smo referisali o situaciji u Lici i pošto smo izložili naše planove za dalji rad, četnički vojvoda Đujić naredio je svome načelniku štaba kap. Mijoviću da nas pretstavi Nemcima kao svoje komandante sektora, što je ovaj i učinio. Odmah zatim kap. Mijović me je pozvao da pođem sa njim u Nemačku diviziju da dana pismenu obavezu da ih neću napadati, već da ću sa njima iskreno sarađivati. Rekao je da to treba da uradim po naređenju komandanta četničke Dinarske divizije četničkog vojvode Đujića Momčila. Prisutni su bili: oficir za vezu sa Nemcima od strane četničke divizije inž. p.por. Milan Cvetičanin i nekoliko Ljotićevih prvaka iz Šibenika, koji su po naređenju Ljotića došli iz Beograda u ove krajeve i stupili u četnike. Uskoro zatim, Nemački poručnik Liters naredio nam je da ne smemo napuštati Knin do daljeg naređenja. Svi četnici Dinarske oblasti (oko hiljadu devet stotina i nekoliko) nalaze se pod nemačkom komandom. Hranu, odeću, cigarete i novac svaki četnik i njihov starešina prima kao i nemački vojnik odnosno oficir. Svu municiju i oružje primaju takođe od Nemaca. Četnici pod nemačkom komandom nalaze se po bunkerima počev od Knina do Sibenika 1 Splita. U pojedinim bunkerima su izmešani pola četaici, pola ustaše. Nemački oficiri dolaze na Kosovo polje u četničku diviziju, a isto tako naši četnički oficiri i ostale starešine na čelu sa Đujićevim načelnikom štaba odlaze u nemačku divizlju. Voze se nemačkim automobilima kroz Knin itd. Jednom rečju između četnika i Nemaca postoji najtešnja saradnja i nemačka puna kontrola nad radom četnika. Jedino se pop Đujić, kao komandant divizije, sa svojom užom pratajom ne pojavljuje pred njima. Četnika ima u Šibeniku. To je posebna grupa četnika koji imaju vođstvo Ljotićevaca. U Dmišu, Kninu, Gračacu, Zadru, Obrovcu i u drugim manjim mestima ima četnika njihove komande. Četnici stanuju u kasarnama zajedno ili u blizini nemačkih vojnika. Sve se akcije izvode zajednički, ali po naređenju Nemaca i njihovih oficira. Četnici su vodiči i prethodnice. Sem nekoliko sela, u svim drugim mestima gde se nalaze Nemci, tu se nalaze i četnici. A kada četnici izvrše zauzimanje kakvog mesta, starešine četničke prave sebi reklamu da su to četnici uspeli, odnosno tako se to javlja Vrhovnoj komandi. U Dinari ne postoji nikakav ozbiljan rad. Četnici su se podelili na Đujićevce i Rokvićevce. Načelnik štaba Đujićev kapetan Mijović samo što se nije potukao sa Rokvićem u Nemačkoj diviziji. Kako se nisu mogli raspraviti dok su se nalazili u istoj, nastavili su svađu i po izlasku na ulicu. Tom prilikom čuo sam Manu Rokvića kako mu na sav glas preti da će ga ubiti. Ako se Đujiću odobri izvesna količina odeće, obuće ili municije i oruđa, Rokvić nastoji da se to izda i obrnuto. Nemcima to konvenira. Oni koriste ovu međusobnu svađu i gospodare i komanduju i jednlma i drugima, a denuncijacijama s jedne ili s druge strane obaveštavaju se o svemu onome što ih interesuje. Međutim, vojvoda Đujić bi još bednije završio. On bi možda bio sasvim uništen. Ali što do toga nije došlo, ima da zablagodari toj okolnosti što su se Nemci odmah pojavili, čak i pre no što su Italijani kapitulirali. On ni sada ne drži ni jedan veći garnizon bez Nemaca, a bez oslonca na njih, po njegovom dosadašnjem radu, davno bi nestao.*" Navode Jeftića u citiranom pismu tačno potvrđuju i tri sledeća dokumenta. U izveštaju načelnika Štaba XV nemačkog korpusa upućenog načelniku štaba 2. oklopne armije, 19. novembra 1943. godine, piše sledeće: "U vezi sa gorenavedenim javljamo: a) Borbeno sadejstvo sa četničkim grupama duž glavne saobraćajnice Bihać — Gračac — Knin — Drniš — Šibenlk sastoji se u tome što su četnici okupljeni u poseb-nim uporištima uz oslonac na nemačke trupe. Četničke vođe primaju naloge i uput-stva o vršenju zadataka obezbeđenja i izviđanja od zapovednika nemačkih uporišta. Obezbeđenje najvažnijih pogona na Krki takođe je pojačano od strane četnika. Na prostoru istočno i severoistočno od Vrlike nalaze se četnički odredi vojvode Đujića, koji prema uputstvima divizije obezbeđuju divizijsko područje pre-ma istoku. Pored toga, specijalne četničke grupe upućuju se prema naSim direktivama u komunističku pozadinu. Područje Banjaluke obezbeđuju četnicl vojvode Drenovića prema jugozapadu i jugu. Pismeni sporazumi nisu ni u jednom slučaju sklopljeni. b) Preimućstva ove saradnje su na sledećim područjima: Dobijanje obaveštenja o komunistima. Pomoć trupama u svojstvu vodiča i jačanje sopstvenog obezbeđenja. Pored toga, navedene četničke grupacije su se u periodu dužem od godinu dana dobrom većinom iskazale i u napadu i u odbrani u osloncu na nemačke trupe. Tako je 114. lovačka divizija mogla, zahvaljujući razumnom tretiranju četničkog pitanja, da prodre do obale, jer su četnici odmah izrazili spremnost da se upuste u zajedničku borbu protiv komunista. S obzirom na privrednu situaciju Hrvatske, ne bi, takođe, trebalo umanjiti značaj činjenice da četnici pružaju dalekosežnu pomoć našim nabavkama stoke i održavanju stočnih sajmova. U slučaju raskida odnosa treba računati s tim da će četnici u potpunosti biti izručeni samovolji Hrvata i uticaju komunista. S tim bi bilo povezano dalje radikalizovanje pravoslavnih elemenata. Područja koja oni naseljavaju zahvatio bi ustanak. Tome bi neminovno usledilo dalje srozavanje ionako slabih privrednih snaga, što bi još više išlo naruku ustaničkom pokretu. Dokaz za to su srednjobosanske grupacije, koje naše trupe usled nedostatka snaga ne mogu dovoljno da nadziru i za sebe da vežu. One sve više podležu uticaju Mihailovićevog pokreta ili komunista, sve više divljaju i pretvaraju se ili u pljačkaške bande ili paktiraju sa komunistima. c) Četničke vode sa kojima se odvijala saradnja: Vojvoda Rokvić. Energični vođa koji bez prekida i ustezanja sarađuje sa nemačkim trupama. Izjašnjava se za Nemačku i u slučaju neprijateljskog iskrcavanja stoji sigumo na našoj strani. Vojvoda Đujić, Ljotićev pristalica. DM vrši stalni pritisak da bi ga pridobio za sebe. Prisluškivanjem je više puta dokazaiio da je Đujić slao lažne izveštaje DM kako bi se izvukao ispod njegovog uticaja. Od strane divizije Đujić se uz namerno preterivanje prikazuje kao naročito aktivni borac protiv komunizma u saradnji sa nemačkim Vermahtom. Vojvoda Drenović. Uspravna ličnost, nepomirljiv protivnik komunista (komunistički zločini nad njegovom suprugom odveli su je u smrt), smatra sebe zaštitnikom svojih pravoslavnih sunarodnika. Više od godine dana sarađuje otvoreno sa nemačkim Vermahtom. Pokušaj DM da utiče na njega dosad je bez uspeha. Ceo niz drugih četničkih vođa na području južno od Bihaća neumoljivi su protivnici komunizma i dobri vojnici. Svi su se istakli u saradnji sa našim trupama, a kao svoj zadatak označavaju zaštitu pravoslavnog stanovništva od uništenja."12 U zaključku dokumenta ocenjuje se četnički pokret u NDH, razlozi za njegovo postojanje, odnosi sa ustašama, spremnost svih četnika na toj teritoriji da se stave pod neposrednu nemačku komandu. Na kraju je dat predlog da se četnicima pomogne u reorganizaciji i snabdevanju i da se sve to koordinira i sa ustaskom vladom. U pismu pomoćnika Franca Kovača, Đujićevog oficira za vezu s nemačkom komandom, upućeno nemačkoj komandi u Šibeniku, piše: "Verpflegungs-Ausgabestelle F.P. Nr. 56.591 U zadatak ove komande spada, među ostalim, i organizacija i staranje oko snabdevanja hranom četnika svih četničkih jedinica, četničkog sektora sjeverne Dalmacije. U vezi prednjeg predlažem i molim da se odobri niže označena organizacija snabdevanja sa hranom napred navedenih jedinica. 1. Ova komanda zatražila je 30. XII 1943. od svih jedinica o kojima je napred reč, dostavu ličnih spiskova svih četnika, koji spadaju sada u sastav ovih jedinica. Ova će komanda u buduće trebovati od te jedinice hranu za sve napred po-menute jedinice, samo po podacima u rečenim spiskovima... Konačno, a pošto je hraina za Skradin i Krku do zaključno 31. XII 1943. već izdata po ranije dostavljenim podacima i odvezena u Skradin, molim da nemačka jedinica u Skradinu, kod koje se ova hrana nalazi na čuvanju, izda ovim potonjim jedinicama hranu ... Zast. kom. por. Franc S. Kovač"13 O prirodi veza između četnika i Nemaca rečito govori i ovo kratko pismo kapetana Kovača: "Komandantu Dinarske vojnočetaičke divizije 25. o.m. sretno sam se vratio u Šibenik. U Drnišu svratio sam u Nemačku diviziju i odmah najpovoljmje rešio pitanje isplate novčanog dodatka četnicima u Sibeniku, Skradinu, Konjovratima i Krki. Nemci u poslednje vreme pokazuju vrlo jaki interes za četničku organizaciju i njezin stav prema njima. S verom u Boga za Kralja i Otadžbinu! 27. mapta 1944. godine Kapetan Franc Kovač"14 Da bi po svaku cenu uništio NOP, okupator je u toku 1944. godine preduzeo niz akcija, od kojih je, bez su.mnje, najveća i najozbijnija bila desant na Drvar, u čijoj se neposrednoj blizini nalazio i Vrhovni štab narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije. U tom desantu su i četničke jediniice vojvode Đujića uzele znatnog učešća, i to ne samo kao vodiči nemačkih desantnih trupa. Na osnovu dobivenog zadatka od nemačke komande, Đujić je 26. maja 1944. izdao zapovest u kojoj, pored ostalog, piše: "Otpočela je ofanziva sa svih strana na poslednju Titinu republiku na prostoru Bos. Grahovo — Drvar — Ključ — Kupres — Livno. U ovoj akciji mora da uzmu učešća sve raspoložive jedinice Dinarske četničke oblasti koristeći opštu ofanzivu na neprijatelja, sa ciljem da se neprijatelju nanese što više gubitaka izvrši prikupljanje novih boraca i sprovede četnička organizacija u ovim čisto srpskim krajevima koji su do sada bill pod terorom Crvenih. Za izvršenje prednjega, naređujem: Sve jedinice imaju poći u naređenu operaciju bez obzira na stanje municije i hrane. Kako je ovo otsudna akcija za uništenje zadnje Titine republike, u ovu akciju treba sa elanom da uzme učešća sve bez obzira na glad, golotinju i bosotinju. Sve ostale snage korpusa, a koje ne uzmu aktivnog učešća u ovoj akciji posešće položaje koje im odrede komandanti korpusa i biti spremne za hvatanje be-gunaca i partizanskih dezertera kao i eventualno uništavanje i hvatanje većih par-tizanskih delova koji bi pokušali da se probiju. Štab divizije od sutra 27. maja od 12 časova nalaziće se na Jelmona polju. Na izvršenje. Sada je 11 časova. S verom u Boga za Kralja i Otadžbinu !"" O borbenoj saradnji četnika i Nemaoa veoma upečatljivu sliku pruža još jedan dokument. Naime, po završenom desantu na Drvar, štab Dinarske četničke oblasti obaveštava 1. jula potčinjene jedinice, pored ostalog, i o sledećem: "Operacije čišćenja Like koje su počele 16. maja o.g. završile su 28. maja. Učestvovali su: Medački četnički odred, Lapački četnički odred, Srpski četnici i Bihaćski četnici svaki u svom reonu. Gubici Nemaca: 6 mrtvih. Dana 26. maja otpočela je generalna akcija čišćenja partizana u Zapadnoj Bosni gde su napali četnici i Nemci koncentričnim napadima sa više strana. Rezultati dosadašnjih borbi su sledeći: 27. maja oko 5 časova u jutro spušteni su jedan bataljan padobranom sa 60 četnika — padobranaca u sam Drvar. Za to vreme druge jedinice otpočele su napad u pravcu Drvara i Petrovca. U borbama u Drvaru poginulo je oko 700 partizana iz 1 proleterskog korpusa koji su vršili odbranu Tita i Vrhovnog štaba. Nemaca je poginulo 60 i 5 četnika padobranaca. U Drvaru je zaplenjeno: 12 radiostanica, engleska, američka i ruska vojna delegacija koje su se nalazile kod Tita. Od partizana poginuo: Tito, Ribar, pet članova Titine vlade, zarobljen živ Titin naslednik Starčević — Hrvat, 6 komesara izvršili samoubistvo. — Potpuno uništena VI Lička divizija. Partizani se povukli u pravcu Tičeva i Peulja gde su napali Nemačke trupe. Uspešnim napadom naših snaga na ovaj partizanski obruč Nemci su oslobođeni.*'111 O neprijateljskim "uspesima" iznetim u ovom izveštaju, koji se odnose na drvarsku operaciju, očigledno, izlišan je svaki komentar. Naporedo sa drvarskom operacijom, nemački okupatori su, uz saradnju i uz pomoć četnika, preduzimali i druge akcije protiv NOP. Tako načelnik štaba Dinarske četničke oblasti, major Milorad Kapetanović, 29. maja 1944. obaveštava vojvodu Đujića: "Došla su dva Splićana iz Konradove grupe i pričaju sledeće: Na ostrvo Dvanica, između Žirja i Zlarina nakrcali su se naši kao tobože partizani, ispitujući sve kako održavaju vezu partizani sa čuvarem svetionika, ostali su na otoku dva dana i tom prilikom ubili 4 kurira koja su došla sa Visa. Zatim dva katolička popa od kojih jedan ima brata politkoma. Sem ovih popova ubili su još 7 partizana. Iz Vodica poveli su u Šibenik 180 partizana aktivnih radnika, sprovedeni su u Nemačku na rad. Zatim su bili po drugim selima oko Šibenika i prema Zadru. Zatim su u Dubravama uhvatili dva odbornika. Drugom prilikom su uhvatili 15 partizana i dva ubili. Mladići se hvale sa Nemcima i sa hranom kao i radiom. Kažu da je u Šibeniku sve pokužilo uši i da se govori po Šibeniku da ima 200 četnika obučenih u Nemačke uniforme. Zajedno sa našima u ovim akcijama išli su i po dva-tri Nemca od kojih jedan govori odlično srpski i on na licu mesta donosi osudu za uhvaćene te ih odmah streljaju. To je taj poznati srbofil Fritz. Pričaju ovi naši — Konradovi mladići da sve Šibenčane koje nađu po selima oko Šibenika odmah streljaju. Danas nam je Konrad po ovim mladićima poslao 14 sanduka talijanske municije za oružje i tal. puškomitraljeze."17 Najzad, u jesen 1944. četničkom pirovanju u oblasti Dalmacije, Like i Kninske krajine došao je kraj. Situacija u koju su četnici, sa svojim komandantom Momčilom Đujićem na čelu, upali zbog počinjenih zločina i saradnje sa okupatorima i ustašama, nije bila nimalo zavidna. O njoj kolaboracionista, četnički vojvoda Dobrosav Jevđević, koji je, posle kapitulacije Italije, iz Dalmacije pobegao u Sloveniju, obaveštava 5. decembra 1944. slovenačku nacionalnu javnost: "Slovenačkoj nacionalnoj javnosti Vojvoda Đujić uputio mi je jučer sledeći radiogram: 'Situacija je kod nas kritična. 373. (nemačka) legionarska nazvana 'Tigar' divizija, danas je u s. Žagroviću kod Knina, pred partizanima kapitulirala sa svim ljudstvom, spremom i oružjem. Partizani su zauzeli Knin i došli do ogromnog ratnog materijala. Sada se, ubrzano, manji nemački garnizoni iz Gračaca, Otočca, Srba i Lapca povlače prema Bihaću. Mi smo pretrpeli velike gubitke. Danas smo imali 800 mrtvih i ranjenih. Naše stanje treba odmah rešiti. Jedini izlaz je da nas transportuju za Sloveniju, barem privremeno, a odatle bi oporavljeni i pripravni mogli da krenemo na liniju Kupe. Sve borce i narod treba spasiti. Mi smo danas krenuli kroz borbu, krv i sneg u neizvesnost. Bešavajte ovo odmah i izvestite me. Za naš transport kao i transport izbeglica treba rešiti u višoj nemačkoj komandi, tako da ovamo ova dobije naređenje i sredstva za naše prebacivanje. Preko Hrvatske ne može niko da putuje bez zaštite Nemaca."18 Da bi spasao svoje saveznike u borbi protiv NOP od uništenja, Hitler interveniše kod Pavelića, koji izdaje 21. septembra 1944. zapovest ustaškim organima: "Na temelju sporazuma između hrvatske i njemačke vlade, odpremit će se četnička skupina popa Đujića, ukupne jakosti oko 6.000 ljudi, iz područja južnog Bihaća i južne Like prema sjeveru u Njemačku. Vjerojatni smjerovi pokreta: Bihać — Bos. Novi — Kostajnica — Novska — Dugo Selo — Zagreb — Zaprešić — granica, odnosno Gospić — Ogulin — Karlovac — Zagreb — Zaprešić — granica; 1. — da sve naše oružane postrojbe na označenim smjerovima bezuvjetno nesmetano propuste ovu četničku skupinu u svom prolazu. Tko se ogriješi ovoj zapovjedi stavit će se pred ratni sud shodno okružnici Glavnog Stana Poglavnika br. 124/ /taj, od 15. 12. 44; 2. — da četničku skupinu popa Đujića u pokretu prema sjeveru do njemačlte granice prati propratna postrojba hrvatskih oružanih snaga, koja se u sporazumu s njemačkim zapovjedništvima iraa brinuti za uredan i nesmetan prolaz skupine."19 Tako su se početkom 1945. godine, kako to navodi i Milošević u svome dnevniku, u Istri i Slovenačkom primorju našli na okupu i pod okriljem Trećeg Rajha pored raznih kvislinških formacija i ostaci razbijenih četničkih jedinica iz Dalmacije, Like i Kninske krajine. Kratko vreme po dolasku u Istru, 18. januara 1945, komandant Dinarske četničke divizije Momčilo Đujić izdao je naredbu u kojoj, pored ostalog, piše: "Od strane nemačkih i italijanskih vlastl skrenuta je pažnja da naši četnici lutaju i pljačkaju po Abaciji (Opatiji — nap. autora), Fijumi (Rijeci — nap. autora) i okolini. Isto tako da prodaju konje i vrše stvari koje krnje naš ugled, čast i ponos... Po... pretresima uhvaćeno je 7 živih partizana i 2 partizanke na spavanju u jednoj kući u Đerdanima, koja je kuća odmah spaljena, a uhvaćeni partizani biće streljani i obešeni o drvo... Za vreme boravka u sadašnjim selima potrebno je provesti što jaču obaveštajnu službu i nastojati pohvatati i pronaći terence i tajna partizanska skloništa..." 20 To je bila "četnička nagrada" domaćem stanovništvu za gostoprimstvo koje su im pružali. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument