Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC

Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC

OBMANE DRAŽE MIHAILOVIĆA

Početkom septembra 1944. Vrhovna komanda Draže Mihailovića, sa oko dvesta ljudi, bila je razmeštena po trošnim kućama i brvnarama na tromeđi sela Rožci, Pranjane i Mijakovac, u čačanskom srezu. Počinjale su već prve jesenje kiše, koje uvek donose sumornu, tegobnu atmosferu, kada se sve manje izlazi iz kuća, a sve više troši ono što je ostalo. Seljaci, i u ovom kraju osiromašeni i uplašeni ratom koji ih je već tri godine gurao iz bede u bedu, nerado su primili "nove goste". Ali, šta se može, govorili su, sila boga ne moli!

Apatija i očaj, iako druge vrste, vladali su tih septembarskih dana i među članovima četničke Vrhovne komande. Širilo se slično osećanje bezizlaza kao i u martu 1943, kada je Draža Mihailović primio vest da su "jače partizanske snage" uspele da forsiraju Neretvu i potpuno razbiju četničke jedinice na levoj obali reke. I sada se, samo sa još težim posledicama, nizao poraz za porazom: oslobađajući Srbiju i hrleći prema Beogradu, jedinice NOVJ nanosile su sve snažnije udarce okupatoru i četnicima, koji su sa Nemcima išli rame uz rame.

Panika, uvek praćena i pojavama rasula, dopirala je tih septembarskih dana i do same Mihailovićeve komande. A onda je kao grom iz vedra neba stigla vest da su prethodnice Crvene armije već prispele kod Turn Severina na rumunskoj obali Dunava, tamo gde počinje Đerdap. To je potvrdio i potpukovnik Velimir Piletić, komandant četničkog Krajinskog korpusa, koji se nalazio u ovom kraju na Dunavu.

Mihailovića ta vest — bar po njegovom gotovo neizmenjenom ponašanju i držanju — nije mnogo iznenadila. Autoru ove knjige, koji je bio svedok tih događaja, nije u prvi mah bilo jasno šta "komandant" — kako su zvali Dražu u njegovoj okolini — misli, kuda dalje smera, kada je već sve gotovo. Kasnije je i to postalo jasno. Među ostalim članovima Vrhovne komande nastala je vidljiva deoba: jedni su se zavukli u svoje brvnare, ćutali i predali se sudbini, a drugi su — i dalje sa nekim neobjašnjivirn optimizmom — vodili žučne razgovore o tome da li će ruske trupe smeti da pređu Dunav i uđu u Jugoslaviju.

Zablude je pojačao pukovnik Mekdauel, šef američke vojne misije pri Mihailovićevom štabu, koji je nekoliko nedelja ranije stigao sa tri aviona na improvizovani aerodrom u Pranjanu. Doveo je sa sobom i desetak članova misije. Već taj događaj — da "Ruzvelt ne napušta Dražu" — delovao je dosta impresivno i ohrabrujuće u mučnoj, ledenoj atmosferi demoralizacije koja je vladala među četnicima. Mekdauel je uporno tvrdio i Mihailoviću i ostalim članovima komande da bi prelazak Crvene armije preko Dunava označio početak ratnog sukoba između zapadnih saveznika i Rusije. A američkom pukovniku, koji tek što je stigao direktno od Ajzenhauera, verovalo se tada među funkcionerima četničkog pokreta kao da donosi lične Ruzveltove poruke.

Sumornu perspektivu pomalo je popravljalo i pristizanje jednog neobičnog transporta iz Beograda. Odjedared su počeli da dolaze tovari oružja, municije i zlata. Sprovodio ih je četnički komandant korpusa Predrag Raković. Očekujući napad jedinica NOV i Crvene armije, to su okupatori i Milan Nedić, predsednik srpske kvislinške vlade, sklanjali tovare iz svojih trezora i magacina u Beogradu i slali ih Mihailovićevoj Vrhovnoj komandi.

Raković je ove transporte sprovodio u selo Trbušane, nekoliko kilometara daleko od Čačka. Oružje i municiju je delio nasilno mobilisanom stanovništvu, a zlato je upućivao u "nepoznatom pravcu".¹

U takvim prilikama Draža je 5. septembra 1944. primio dve značajne poruke iz inostranstva.

Prva je stigla od Miloja Smiljanića, člana Mediteranske komisije, koja je uskoro preimenovana u Savetodavno veće za Italiju, sa sedištem u Rimu. On je, između ostalog, obaveštavao četničkog vođu:

"Pre nedelju dana, rekao mi je g. Marii, američki politički savetnik kod đenerala Vilsona, da ćete imati bezrezervnu pomoć vlade SAD čim biste započeli vojnu akciju protiv Nemaca. Jedan viđeni član delegacije takođe mi je rekao, pre dva meseca, da će sovjetska vlada biti prva spremna da pošalje svoju misiju kod Vas čim biste počeli borbu protiv Nemaca. Sada imate nadležne amerikanske vojne faktore i preko njih ćete moći mnogo da učinite."⁸

Drugu, takođe pismenu telegrafsku poruku, ali u vidu direktive, Mihailoviću je uputio iz Vašingtona bivši ambasador Kraljevine Jugoslavije u SAD Konstantin Fotić:

"Najbržu i najenergičniju akciju opšteg stila protivu Nemaca sa proruskim programom. Najhitniju vezu sa Rusima — košta šta košta. Obrazovanje vlade u zemlji koja će na osnovu Ustava vršiti kraljevsku vlast i Vas odrediti za načelnika štaba Vrhovne komande."⁸

U prvi mah moglo je izgledati da će Mihailovića da zbuni, možda i razjari ovo iznenadno "političko insistiranje" na vezi sa Rusima. Kao zakleti neprijatelj komunizma i revolucije, on je i bio promovisan u ratu za "Prvog čoveka kraljevske vlade" u zemlji. Otkuda onda odjednom ovakav preokret i približavanje Moskvi? Kasnije se i to razjasnilo.

Zajedno sa Vojinom Andrićem, šefom propagande radiofonske stanice Vrhovne četničke komande, imao sam prilike tih dana da i lično dođem u kontakt sa Dražom Mihailovićem. Susret se dogodio 6. septembra 1944. u jednoj kući u selu Pranjanu, kod Čačka.

Na padinama brežuljka okrenutim prema Gornjoj Gori, koji se spuštaju u reku Kamenicu, bio je smešten Mihailovićev štab. Oko kuće u kojoj se on nalazio pružalo se prostrano dvorište, ograđeno niskom, trošnom drvenom ogradom. U njemu je vrilo kao u košnici. Stizali su kuriri, komandanti, članovi Centralnog nacionalnog komiteta. Čim smo ušli u dvorište, susreo sam više svojih poznanika, uglavnom iz Beograda. Neki od njih bili su odeveni u oficirske uniforme, dok je većina bila u građanskim odelima. Osećala se, među svima, psihoza neizvesnosti i straha. Retko je ko sačuvao prisebnost. Šetali su ili sedeli potišteni, obeshrabreni, demoralisani. Čitava atmosfera podsećala je — po nervozi i košmaru — na štabove u šestoaprilskoj katastrofi.

Saznao sam, u razgovoru, da su došli na pozive Vrhovne četničke komande, koja je 1. septembra najavila "opštu mobilizaciju". Svi su sada čekali na prijem kod Mihailovića i nagađali na koju će ih dužnost uputiti. Sa očitim nestrpljenjem očekivali su i odgovor na pitanje: da li će trupe Crvene armije preći Dunav i kakvi su Mihailovićevi planovi u slučaju da se one nađu u Jugoslaviji?

Na prijem kod Mihailovića nismo dugo čekali. Pored njega, u sobi za stolom sedeo je i Stevan Moljević, potpredsednik Centralnog nacionalnog komiteta.

Čim smo ušli u sobu, Draža je ustao i upitao:

— Šta je sa radiofonskom stanicom koju nam je poslao iz Beograda inženjer Svetislav Simić? Da li će moći uskoro da proradi?

Objasnio sam mu da je stanica stigla u delovima i da usled čestih pokreta još nije ni raspakovana. Nije bio zadovoljan time.

— Ona nam je potrebnija više nego ikad! — prekinuo me. — Morate naći mogućnost da se što pre pusti u rad. Zatim se obratio Andriću:

— Vama će gospodin Moljević dati instrukcije za propagandu!

— Za sada je najvažnije — odmah reče Moljević, obraćajući se Andriću — da u svakodnevnim emisijama obaveštavate narod da su Rusi naši saveznici! Treba im reći da, prema sporazumu između Staljina i Anglo-Amerikanaca, oni neće preći Dunav niti ući u Jugoslaviju ...

I Draža Mihailović i Moljević dali su tom prilikom Andriću još nekoliko direktiva za propagandu, a zatim smo obojica napustili sobu, u koju su nastavili da ulaze ostali, koji su čekali u dvorištu.

Slušajući Moljevića, setio sam se reči Dragiše Vasića, kada mi je prvi put pričao o njemu: "To vam je crno-žuta voštana figura! Sa mentalitetom austrijskog roba!"

Među Mihailovićevim posetiocima, toga dana, nalazili su se i Nedićevi i Ljotićevi delegati. O njihovom susretu i razgovorima sa Mihailovićem, u svojoj knjizi Za istoriju naših dana, Boško Kostić piše:

"Preko četničke komande Beograda, 2. septembra 1944. došao je poziv svima komandantima legalnih odreda da upute svoje delegate u Štab Vrhovne komande. Srpski Dobrovoljački Korpus odredio je kapetana Radoslava Protića. Od strane Srpske Državne Straže upućen je major Ljubiša Mikić, a od Srpske Granične Straže major Dragiša Jevtić.

Sva tri delegata primljena su 6. septembra od đenerala Draže Mihailovića u selu Pranjanima. Održana su dva sastanka sa đeneralom Mihailovićem na kojima su prisustvovali i potpukovnici Mirko Lalatović i Luka Baletić. Posle interesovanja o brojnom stanju, naoružanju, prilikama i rasporedu jedinica Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa, Srpske Državne Straže i Srpske Granične Straže, đeneral Draža Mihailović je saopštio svoju odluku o objedinjavanju svih nacionalnih snaga i o ulaženju u sastav jugoslovenske vojske u Otadžbini srpskih dobrovoljaca, srpske državne straže i srpske granične straže. O ovoj odluci, kapetan R. Protić doneo je od denerala Draže Mihailovića pismene instrukcije za Srpski Dobrovoljački Korpus koje su, uglavnom, sadržavale:

1. Srpski Dobrovoljački Korpus ostaje u dosadašnjem sastavu, sa dotadanjim starešinama. Komandant Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa prema svom nahođenju, eventualno, smeniće sa položaja one starešine koje ne bi odgovarale novonastaloj situaciji.

2. U operativnom smislu Srpski Dobrovoljački Korpus će formirati dve udarne grupe, zapadnu i južnu, a prema ondašnjem rasporedu jedinica Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa.

3. Zabranjuje se uzimanje oficira Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa za druge jedinice osim jedino po rasporedu Vrhovne Komande.

4. Srpski Dobrovoljački Korpus će uputiti dva delegata za održavanje veze sa Vrhovnom Komandom. Određeni su bili inž. kapetan Milosav Vasiljević i kapetan Radoslav Protić.

Ovom prilikom đeneral Draža Mihailović je rekao delegatima:

'Vi legalni odredi treba da činite jezgro naše buduće vojske...' Osvrćući se na spoljnu situaciju, đeneral Mihailović je kazao: 'Sovjeti ne smeju preći Dunav, jer bi to bilo, prema izjavi šefa američke misije, pukovnika Mek Dauela, povod za prekid odnosa i otvoren sukob između Sovjeta i Angloamerikanaca...'

Gornje instrukcije kapetan Radoslav Protić predao je komandantu Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa đeneralu Kosti Mušickom."⁴

Tako je 6. septembra 1944. godine između Mihailovićeve organizacije, Srpskog dobrovoljačkog korpusa, Srpske državne straže i Srpske granične straže došlo do potpunog vojnog ujedinjenja. Sutradan, komandant Srbije, general Miroslav Trifunović Dronja, radiogramom je obavestio Mihailovića:

"Na dan 6. septembra 1944. javio mi se komandant Srpske državne straže đeneral Borivoje Jonić, koji mi je stavio pod komandu Srpsku državnu stražu. To isto je učinio i đeneral Kosta Mušicki sa svojim dobrovoljcima."⁵

Dobijene poruke i situacija u kojoj se nalazio naterale su Mihailovića da početkom septembra sazove Centralni nacionalni komitet na permanentno zasedanje. Prvobitno je bilo predviđeno da se zasedanje ovog najvišeg političkog organa četničke organizacije održava u selu Ražcima. Međutim, ova je odluka ubrzo izmenjena usled poraza okupatorsko-četničkih jedinica na Zlatiboru.⁶ Umesto u Ražcima, zasedanje Centralnog nacionalnog komiteta počelo je 8. septembra u Milićevcima, selu čije su kuće razbacane po talasastoj visoravni i brežuljcima nedaleko od Čačka.

Na početku zasedanja u prostranoj školskoj zgradi pravljene su razne kombinacije za sastav četničke vlade, a zatim se diskutovalo o izjavama pukovnika Mekdauela, naročito o onoj u kojoj je kategorički tvrdio da Rusi, prema međusavezničkim sporazumima, neće prelaziti Dunav. Tom prilikom pomenut je i raspis koji je četnički komandant Srbije Miroslav Trifunović uputio 5. septembra svim štabovima, i u kome kaže da "po dobivenim izveštajima i planu saveznika, ruske trupe nisu predviđene za dejstvo u Jugoslaviji. Rusi su naši saveznici — piše Trifunović — a komunističke Titove bande su naši neprijatelji, jer rade protiv interesa našeg naroda, naše države i našeg kralja, te u tom pogledu nemaju nikakve podrške od Rusa".⁷

U toku sednice, međutim, stigla je "potvrđena vest" da su prethodnice Crvene armije ipak prešle Dunav i ušle u Kladovo. Vest je izazvala opšte uznemirenje. Predsednika CNK Mihaila Kujundžića, inače bivšeg ministra, koji je sedeo u vrhu stola, čim su to saopštili — udarila je srčana kap i on se srušio. Oni koji su mu pritekli u pomoć mogli su samo da konstatuju smrt.

Napravljena je neophodna pauza. Svi su bili uznemireni: ne toliko ovom smrću — koliko Rusima.

Na kraju sednice donet je samo jedan zaključak: da se u Kladovo, u susret trupama Crvene armije, odmah uputi delegacija u koju je CNK odredio advokata Nikolu Raspopovića i inženjera Boru Radenkovića.

Izabrani delegati, međutim, nisu taj zadatak nikada izvršili.

Dan posle zasedanja, 9. septembra, član Centralnog nacionalnog komiteta dr Dragoslav Stranjaković, inače univerzitetski profesor istorije, obavestio je pismom Dražu Mihailovića o radu CNK i atmosferi koja je vladala među njegovim članovima. U tom dokumentu on ne krije pesimističke utiske:

"Neljubaznost na koju sam naišao i nerazumevanje stvari jako su me iznnadili. Primetio sam da su svi glavu izgubili, ne zbog toga što im je predsednik umro, već što su se uplašili zbog tobožnjeg ulaska Rusa u Kladovo i pobojali se za svoju ličnu egzistenciju.

Gospodinu Moljeviću sam rekao da ste me Vi poslali i zbog čega sam došao. Izložio sam mu važnost pitanja po kojima smo trebali da razgovaramo, i težinu političke situacije u kojoj se nalazimo. Ali, kako mi se čini, to na njega nije mnogo delovalo. Posvetio mi je svega desetak minuta šetnje po školskom dvorištu, a kako je bio zbunjen i rasejan, ne verujem da mu je mnogo ostalo od onoga o čemu smo razgovarali."⁸

Stranjaković u istom pismu obaveštava Mihailovića i o sastavu delegacije koja je određena da pozdravi Ruse:

"Po onome što sam ja čuo, nijedan od članova delegacije, koja je određena, nije ruski đak i malo je uopšte po čemu poznat u našoj, a kamoli u stranoj javnosti. To je verovatno zbog toga što oni koji su odlučivali ne poznaju ljude, a savete drugih ne primaju."

Poznati su mi i lično ti događaji i ljudi, pa bih Stranjakovićevo pismo Draži Mihailoviću mogao da protumačim i kao njegovu "žal za Dragišom Vasićem", bar što se tiče kontakta sa Rusima. Naime, za Vasića se znalo da je dobar poznavalac ruskih prilika, da je pisao knjigu Crvene magle, da je 1925. godine bio u Moskvi, da je u januaru 1944. na četničkom kongresu u selu Ba patetično i otvoreno govorio o "Rusiji i svetosavlju", te da bi, iz svih tih razloga, on bio najpogodnija ličnost da se sastane sa Rusima. Na to je i Stranjaković aludirao u svom pismu, iako vrlo oprezno i diskretno, ne pominjući mu ime, jer se Vasić već od sredine 1943. počeo razilaziti sa Dražom, pa je u ovo vreme bio u Topoli, kod četničkog vojvode Nikole Kalabića. Utoliko je sve to verovatnije, što su Stranjaković i Vasić bili odranije intimni prijatelji, što su još u "Srpskom klubu" obojica bili potpredsednici Slobodanu Jovanoviću i što su — i kod Draže — radili zajedno, kao politički tandem.

I u Beogradu su tih dana članovi Centralnog nacionalnog komiteta i drugi reakcionarni političari tražili način kako da se izvuku iz škripca i povežu sa Rusima. U tom cilju, na inicijativu Lazara Markovića i Koste Kumanudija, poznatih ministara u radikalskim vladama, održan je početkom septembra 1944. sastanak. Njemu su, pored ove dvojice, prisustvovali još: Ilija Mihailović, industrijalac, jedan od Nedićevih savetnika, Savko Dukanac, advokat, Dragoljub Mihailović, bivši načelnik Ministarstva trgovine, zatim jedan sveštenik, kao delegat Srpske pravoslavne crkve, dve dame iz Kola srpskih sestara, Milorad Belić i Bogdan Krekić, kao predstavnici "radničke grupe".

Sastanak je imao za cilj da se stvori odbor, kao političko predstavništvo Beograda, koji bi uzeo vlast u gradu čim Nemci odu i dočekao Crvenu armiju.

Dva-tri dana posle toga, u kancelariji "Šumadijske banke", kod Ilije Mihailovića, Marković i Kumanudi su se sastali sa advokatom Acom Pavlovićem, Dragišom Joksimovićem i Mihailom Stefanovićem, predstavnicima CNK, a posle desetak dana održana je i sednica takozvanog Beogradskog predstavničkog komiteta. Tu je zaključeno da se traži i veza sa KPJ. Taj zadatak bio je poveren Lazici Markoviću, Savku Dukancu i Kosti Kumanudiju.

Međutim, sve ove planove i kombinacije razbilo je neočekivano brzo napredovanje jedinica NOV kroz Srbiju. Usled njihovog približavanja Valjevu, članovi CNK napustili su glavom bez obzira selo Milićevce: neko pod izgovorom "da zbrine familiju", neko da promeni košulju, pa će se odmah vratiti", ali nijedan se više nije pojavio.

Oni koji su ostali, među kojima su bili Aleksandar-Aca Aksentijević, Mustafa Mulalić i još nekolicina, sa Stevanom Moljevićem na čelu, priključili su se Mihailovićevom štabu i zajedno sa njim uputili se 10. septembra preko planine Suvobora. Predveče se otegnuta marševska kolona zaustavila u selu Brajićima. Prema odjecima koji su dopirali kroz noćnu tišinu moglo se lako zaključiti da se negde u daljini vode oštre borbe.

Na uzvišenju pokraj same ivice puta, nedaleko od kafane, sedeo sam sa komandantom veze Vrhovne komande Pevecom, Andrićem i još nekolicinom oficira. U očekivanju naređenja za dalji pokret, nešto smo ćaskali. Odjednom, iznenada, prilazeći nam u kasu, ispred nas se zaustavi konj. U njegovom jahaču prepoznasmo Nikolu Kalabića. Hitro je sjahao. I dok je neko prihvatio konja, on se našao među nama. Bio je nervozan. Odavao je utisak pripitog čoveka. Za vreme pozdravljanja reče nam:

— Tražim Čiču. Oni mi rekoše da neko od vas zna gde je. A zatim prilično uzbuđeno upita:

— Dobro, ljudi, da li neko od vas zna šta Draža misli? Ovako se više ne može. Ili ćemo sa partizanima protiv Nemaca, ili sa Nemcima protiv partizana?

— Što ti to nas pitaš? Eto ti Čiče u kafani pa se sa njim objasni — odbrusi mu Pevec.

Andrić se interesovao za situaciju na frontovima. Prema onome što nam je Kalabić na brzinu, kratko i konfuzno izneo, ona, za četnike, nije bila nimalo ružičasta.

Posle odgovora na još nekoliko pitanja, Kalabić se pozdravi sa nama i žurnim i energičnim koracima ode u pravcu kafane.

Zaključili smo da će između njega i Mihailovića sigurno doći do žučne diskusije.

Oko ponoći pokret je nastavljen u pravcu sela Planinice. Pred zoru kolona je nailazila na grupice naoružanih ljudi, očigledno pripadnika četničkih zajednica. Zaplašeni i uspaničeni pojedinci pričali su o iznenadnim i teškim noćnim borbama oko Jelove gore, u kojima su snage NOV razbile četnike, naročito one pod komandom Predraga Rakovića, kojima su i oni pripadali.

Preko sela Planinice i Struganika, spuštajući se pored reke Ribnice, kolona se oko podne 11. septembra zaustavila u selu Paštriću. Kratko vreme pošto je ljudstvo razmešteno po kućama, odjeknula je pucnjava iz automatskih oružja. Zatim je stigla vest: borba sa crvenima vodi se u neposrednoj blizini. Naređen je hitan pokret: pravac Mionica — most na Kolubari.

Za vreme užurbanih priprema za pokret pucnjava iz automata postajala je sve glasnija. Delovi četničke Vrhovne komande, koji su se izvlačili kako su znali i umeli, okupili su se u selu Divcima, ispred druma kojim su, u pravcu Valjeva, prolazile motorizovane nemačke kolone. Uskoro je prugom ka Valjevu prošao i nemački oklopni voz.

Tek dva dana kasnije, u blizini Koceljeva, saznali smo da su delovi Šeste ličke divizije NOVJ, u svom nastupanju ka Valjevu dolinom Ribnice, naišli na komoru Mihailovićeve komande. Zarobili su tada znatan deo komore u kojoj je bila arhiva Centralnog nacionalnog komiteta i još neraspakovani delovi radiofonske stanice.

O situaciji u kojoj se tada Mihailović našao i o njegovom susretu sa generalom Mušickim, Boško Kostić u knjizi Za istoriju naših dana piše:

"Na dan 13. septembra 1944. partizani su opkolili đenerala Dražu Mihailovića sa njegovim štabom na sektoru Divci — Mionica. Treći bataljon III dobrovoljačkog puka, pod komandom inž. kapetana Miodraga Najdanovića i Treći bataljon 1 puka, pod komandom poručnika Milenka Popovića, razbili su partizanski obruč i omogućili da se četnička Vrhovna komanda, sa đeneralom Dražom Mihailovićem na čelu, povuče ka severu. '

Polovinom meseca septembra, đeneral Milan Nedić naredio je K. Mušickom da pode za Valjevo i da se tamo nađe sa četnicima radi dogovora o zajedničkoj akciji u tom kraju. Njegov pratilac, student — dobrovoljac Mihajlo Čubrilo, o tom putu ispričao mi je sledeće:

'Đeneral Mušicki se sastao sa četnicima u Valjevu, u pivari. Od poznatih video sam Neška Nedića. Po završenim razgovorima, krenuli smo za Šabac, pošto su drugi putevi bili nesigurni. U selu Koceljevu zaustaviše nam kola četnici kapetana Lazovića. Četnički oficir koji je sa mnom zajedno bio pratnja đenerala Mušickog reče Lazoviću ko se nalazi u kolima, našto je kapetan Lazović odmah kazao đeneralu Mušickom da se tu nalazi đeneral Draža Mihailović i Vrhovna Komanda. Zamolio je đenerala Mušickog da malo pričeka, otišao je negde sa četničkim oficirima iz naše pratnje, ubrzo se vratiše i rekoše Mušickom da đeneral Draža Mihailović želi da ga vidi. Đeneral Mušicki skinuo je svoj putnički trenčkot i odmah je pošao do đenerala Mihailovića. Prišavši Mihailoviću, Mušicki ga je pozdravio po vojničkom propisu i srdačno su se rukovali. U razgovoru su ostali oko 40 minuta... Pri polasku, neki od oficira pitali su đenerala Mušickog da li ima izvesne sekcije. Mušicki je nekoliko sekcija izvukao iz svoje tašne i dao ih četnicima, rekavši im da u Beogradu može da im da više primeraka.'"⁹

Iz sela Subotice, nedaleko od Koceljeva, Mihailović je 13. septembra 1944. godine uputio raspis svim komandantima u kome kaže:

"Nj. V. kralj Petar II sprečen je u vršenju svojih kraljevskih dužnosti i nije u mogućnosti da da slobodno svoju reč. Na dan 6. septembra tek. god. nije čak ni govorio, kao što je svakad činio na svoj rođendan. Šubašić i hrvatska klika na strani, kao i njihovi jednomišljenici Pavelić i Josip Broz-Tlto čine sve što im je moguće da razbiju srpstvo. Josip Broz još pored toga pobegao je iz Jugoslavije. Na dan 11. septembra preko radio Londona napravili su najobičniji falsifikat sa kraljevim imenom, prenoseći tobož Kraljev govor. Ovo je tek početak najordinarnijih laži ustaško hrvatske propagande. To neće biti ni prvi ni poslednji falsifikat kraljevog govora. Ovaj kraljev govor potpuna je izmišljotina... Srbi i Slovenci, zbijte redove. Ne verujte lažima... Šubašić je ustaša. Ne dajmo se prevariti. Šubašić misli isto što i Pavelić. Oni hoće granice na Drini. Oni hoće Srbe da rasparčaju. Srbi i Slovenci razumeće sve opasnosti jer smo i do sada najteže momente preživljavali zajednički... Mi ćemo produžiti svoj put jer mi znamo šta hoćemo. Mi se borimo za slobodu zajednice i prava čoveka. Živeo kralj Petar II. Ovo vam poručuje Draža Mihailović. Ovo umnožiti u letcima i objaviti."¹⁰

Preko Koceljeva, Draginje, Male Vranjske i Slepčevića, Draža je sa svojim štabom 21. septembra stigao u Badovince, prostrano i ušoreno mačvansko selo na Drini. Tu je doživeo nove udarce.

Delegat četničke vrhovne komande za Bosnu i Hercegovinu, pukovnik Zaharije Ostojić, četnički komandant Hercegovine, pukovnik Petar Baćović, uputili su 19. septembra Mihailoviću sledeći radiogram:

"Sa Vašim odgovorom nisu zadovoljni ni borci ni starešine, jer ne vide nijedan zračak nade za izlaz iz naše očajne situacije u koju nas je dovela isključivo VK. Narod, borci i starešine posle kraljevog govora, a zbog stalnog uveravanja da su Kralj i saveznici sa nama, ne veruju više ništa — ni Vama ni nama. Zbog ovoga je već kod većine jedinica nastupilo pravo rasulo, a svakim danom ono će biti sve veće i veće. Zar ne vidite da će nas narod ostaviti udaljene i s motikama oterati od svojih kuća? Sa kakvom parolom mi možemo danas izaći pred narod? Zar sa lažima kao do sada? U očajnim momentima veliki ljudi prave velike gestove. To danas očekuje od Vas srpski narod, koji je od VK doveden u jedan od najtežih položaja u svojoj vojničkoj istoriji. Molim Vas za jasan precizan odgovor, koji ćemo saopštiti narodu, borcima i starešinama. A šta će posle nastupiti, za to ćete snositi odgovomost pred istorijom — Vi i Centralni komitet.""

Sutradan po prijemu ovog radiograma, Mihailović je primio i "Memorandum" četničkog komandanta, majora Dragoslava Račića:

"Od 1941. godine mi smo sebi stavili u zadatak da organizujemo vojsku i sa naslonom na naše saveznike kao potpuno legalna vojaka otpočnemo borbu za oslobođenje svoje zemlje i borbu za njeno preuređenje, da u unutrašnjoj politici učinimo kraj uzročnicima našeg poraza.

Za tri godine rada mi smo ispustili inicijativu iz ruku, i to zbog nejasnog zauzimanja stava u aktuelnim događajima, koji su se ticali naše zemlje. Naš nedovoljno uspešan stav prema saveznicima i nedovoljno energičan stav prema protivnicima doveo je do toga da su nam komunisti preoteli politički uticaj na saveznike i nas od pre nekoliko meseci stavili u ilegalnost kod saveznika, na koje smo se naslanjali. Mi se ne smemo zavaravati niti zatvarati oči pred istinom. Odlazak vojne misije najbolji je dokaz da nas Englezi i Amerikanci ne priznaju kao saveznike, a Sovjeti već odavno zastupaju neprijateljski stav prema nama. Mi moramo shvatiti da se u Engleskoj nešto promenilo i da će oni vrlo rado pružiti ruke Titu.

Naše oslanjanje na narod ima samo moralnu, ali ne i praktičnu prednost.

Prema svemu ovome, mora se imati na umu da smo mi, u celom dosadašnjem radu, zauzimali jedan nejasni stav. Hteli smo nacionalnu revoluciju, ali je nismo izvršili jer smo se ogrešili o princip svake revolucije: boriti se sve dok se ne sruši stari režim i njegovi nosioci. Mi smo naprotiv, u svoje redove primili dosta nosilaca staroga režima, političkog i vojničkog, koji se nikad i ničim ne mogu popraviti. Umesto mlađih i dokazanih revolucionara i sposobnih ljudi, mi smo uzeli za bazu ono što je bilo pre rata. U politici vodeća mesta zauzeli su oni koji su pre rata bili na višim položajima. U vojsci merilo za položaje je čin koga su imali u Jugoslaviji bez obzira na sposobnosti i pokazani uspeh u radu, umeslo da se formiranim tempom guraju napred oni koji vrede. U našem vojničkom i političkom životu ovakav stav može biti katastrofalan, a već ima i dosta simptoma negodovanja u ovom pravcu.

Sav dosadašnji rad zbog nejasnog stava imao je za posledicu naše očajno kolebanje u toku proteklih godina, što je često dovodilo do užasnog ponižavanja prema našim protivnicima. Čas smo paktirali, čas bili legalni, čas zauzimali stav oružanog sukoba, što je najžalosnije. Te faze su se menjale vrlo brzo i prema želji naših protivnika i odluci pojedinih komandanata.

U našim redovima nedisciplina je opšta pojava, a ništa se nije preduzelo protiv nosioca ovog zla. Bezbroj primeira da kukavice, defraudanti i skroz prljavi ljudi, pomereni jedanput sa svoga položaja dolaze na novi ili veći položaj u drugom kraju — kao da se zlo leči premeštajem.

Pred nama su krajnje ozbiljni dani. Mi moramo naći snage da priznamo Istinu: da od saveznika nemamo šta da očekujemo, da naš stav predstavlja samo životarenje i vodi laganom, ali sigurnom našem uništenju, da ako hoćemo da spasemo svoju stvar, mi moramo potražiti nove puteve i doneti nove odluke (vremena još ima, da ostvarimo svoje ideale, a ima i puno mogućnosti ako ih iskoristimo).

Radi toga slobodni smo da Gospodinu Ministru predložimo:

Prvo: da se prestane sa dosadašnjim stavom iščekivanja i da se hitno donesu nove odluke:

a) ili da se našom akcijom otvorenom protivu neprijatelja povrati naš stav saveznika, ili

b) ako ovo ne bi pomoglo kod saveznika, onda da se potpuno naslonimo na Nemce pod uslovom da od njih dobijemo toliko naoružanje koje će nam zagarantovati da komuniste uništimo i postanemo gospodari situacije u zemlji, a kad smo to postigli, samim tim saveznici su primorani da nam pruže ruku kao jedinom faktoru koji odlučuje u ovom prostoru, ili

v) ako se ne primi ni jedno od gore izloženog, onda treba iskoristiti naše sadašnje grupisanje da ostanemo potpuni gospodari zapadne Srbije na taj način što bismo udarili na sve protivnike, ovladali garnizonima zapadno od linije Beograd — Kragujevac — Kraljevo. Uspeh je ovde potpuno zagarantovan, a naše jedinice dobile bi znatan priliv u naoružanju, što bi nam omogućilo da posle zapadne Srbije uzmemo u svoje ruke ostale krajeve Srbije. Imamo li jedanput Srbiju potpuno u svojim rukama, mi imamo i mogućnost da počnemo akciju van Srbije, koju ne bi mogao ometati niko. U isto vreme mi imamo adute za razgovore i sa saveznicima i sa Nemcima, jer bi naše oružje bilo faktor sa kojim bi i jedni i drugi mopali da računaju.

Drugo: ma koji predlog da se usvoji, treba pristupiti korenitoj izmeni našeg političkog i vojnog vodstva pod Vašim rukovodstvom:

a) Štab Vrhovne komande popuniti sa energičnijim i terenskim oficirima, koji imaju iskustva iz dosadašnjih borbi i koji će omogućiti energičnim stavom da Vrhovna komanda postane autoritet, čije se odluke bezuslovno moraju sprovoditi.

b) Izvršiti reviziju svih ličnosti na položajima komandanata korpusa i većih, te da se bez ikakve sentimentalnosti udalje sa položaja svi oni koji u dosadašnjem radu nisu dali pozitivne rezultate ili svojim osobinama nisu zaslužili takav položaj.

v) Sve oružane snage bez obzira na dosadašnju podelu treba pregrupisati.

Ako je Vrhovnoj komandi nemoguće iz ma kojih razloga da usvoji iznete predloge, onda sam mišljenja da bi trebalo proglasiti snage: Račića, Neška, Kalabića, Rakovića, Topalovića i Komarčevića za odmetnike, a prepustiti Račiću komandu nad ovim snagama i slobodu rada u zapadnoj Srbiji, s tim da ćemo na svaki način obaveštavati redovno Vrhovnu komandu o toku rada, ali da pravo odluke ostavi nama.

Molimo da se po ovom donese hitno rešenje."¹²

Umesto odgovora, Draža je pozvao Račića u Badovince i posle žučne diskusije ipak je sve ostalo po starom, a ispod teksta "Memoranduma" Draža je svojom rukom napisao: "Posle usmene konferencije u arhivu."

Uspesi jedinica NOVJ u Srbiji naterali su četničkog vođu Mihailovića da sa svojim štabom 24. septembra pobegne preko Drine u Bosnu.

Pet dana kasnije, 29. septembra, kada se Vrhovna komanda nalazila u selu Gornje Crnjeljevo, pronela se vest da su radio-stanice London i Glas Amerike u svojim jutarnjim emisijama saopštile da su se anglo-američke trupe iskrcale na obalu Albanije i na neka dalmatinska ostrva. Ali oduševljenje koje je ova vest izazvala bilo je i suviše kratko. Nju je ubrzu zamenila nova, koja je stigla sa manjim zakašnjenjem.

Novinska agencija TASS objavila je dan ranije kominike:

"Pre nekoliko dana sovjetska komanda — imajući u vidu interese razvijanja borbenih operacija protiv nemačkih i mađarskih trupa u Mađarskoj — obratila se Nacionalnom komitetu oslobođenja Jugoslavije i Vrhovnom štabu NOV i PO Jugoslavije s molbom da dadu pristanak na privremeni ulazak sovjetskih trupa na jugoslovensku teritoriju koja graniči sa Mađarskom. Sovjetska komanda saopštila je tom prilikom da će sovjetske trupe, pošto izvrše svoje operativne zadatke, biti povučene iz Jugoslavije.

Nacionalni komitet i Vrhovni štab Jugoslavije pristali su da udovolje molbi sovjetske komande. Sovjetska komanda je primila uslov, koji je postavljen s jugoslovenske strane, da će na teritoriji Jugoslavije, u oblasti gde će se nalaziti jedinice Crvene armlje, delovati civilna admlnstracija Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije.""

Mihailović je u selu Žabarima, nedaleko od Brčkog, primio 4. oktobra vest da su sovjetske trupe prešle jugoslovensku granicu i da nastupaju ka Beogradu, a sutradan je uputio radiogramom raspis svim četničklm komandantima u Srbiji u kome kaže:

"Za objedinjavanje akcije, sve snage u Srbiji stavio sam pod komandu đenerala Trifunovića. Naša je težnja da se prikupe sve snage u oblasti Kragujevca i Zapadne Morave radi ovladavanja terenom jugozapadne Srbije i povezivanja sa snagama u Sandžaku i Bosni. Sa ove prostorije razvićemo akciju prema situaciji, u cilju naslona na Anglo-Amerikance koje treba očekivati sa Vardarskog i Moravskog pravca ili iz Albanije preko Kosova, odnosno Crne Gore ili Hercegovine.

Ruske snage iz Rumunije kroz Banat prodiru u pravcu Beograda, a isto tako preko Timočke Krajine, desnom obalom Dunava, verovatno opet prema Beogradu. Prema ugovoru sa Anglo-Amerikancima, Rusi ne treba da prodiru dublje u našu zemlju, ali su ovo učinili da bi presekli odstupanje nemačkih trupa sa Balkana. Što se tiče nadiranja Bugara u pravcu Leskovca, jasno je takođe da žele da iskoriste sadašnju situaciju da bi ostvarili svoje teritorijalne aspiracije. Ovom se protive Anglo-Amerikanci. Britanska Deseta armija počela je iskrcavanje u Grčkoj na širokom frontu, a izvestan deo njihovih snaga iskrcava se i u Albaniji. Ove britanske snage imaće zadatak nadiranja prema Dunavu i Savi. Anglo-amerikanske snage u Italiji, možemo očekivati, nastaviće svoje nadiranje preko zapadne Jugoslavije."

U ovakvoj situaciji Jugoslovenska vojska u Otadžbini zadržaće punu lojalnost prema svim našim saveznicima. Titove partizanske snage ne smatrati da piripadaju nijednoj savezničkoj vojsci i prema njima naš stav ostaje nepromenjen, jer oni i dalje teže svome cilju i sprovode svoje namere. Ovo utoliko pre što se zapaža, a imamo i obaveštenja, da gube poverenje i podršku Anglo-Amerikanaca zbog svoje nelojalnosti."¹⁶

Kada je primio vest da su manji delovi Crvene armije stigli u Kladovo, Draža Mihailović je odmah, a u duhu primljenih poruka iz inostranstva, naročito one koja je stigla od Fotića, naredio Velimiru Piletiću, komandantu Krajinskog četničkog korpusa, da što pre uspostavi kontakt sa ruskim trupama.

Piletić, inače bivši generalštabni major, čovek četrdesetih godina, bistar i lukav, odmah je u tome video i šansu za sebe. Znajući da baš ne uživa dovoljne simpatije kod Mihailovića zbog nekih političkih veza svoje žene, on je i iz tih razloga gledao da "ruski slučaj" iskoristi što pametnije.

Izvršavajući Mihailovićevo naređenje, Piletić je prethodno uputio letak stanovništvu u kome govori o tradicionalnom prijateljstvu između Rusa i Srba i o njihovom savezništvu u drugom svetskom ratu. U letku je apelovao da se prilikom nailaska trupa Crvene armije ruskim vojnicima prirede srdačni dočeci. Odmah zatim, sa nekolicinom pripadnika štaba korpusa, uputio se i lično u Kladovo, a zatim je, 10. septembra, prešao u Turn Severin, odakle se više nikada nije ni vratio u Srbiju.

Obavešten o njegovom nestanku, Mihailović se unekoliko razvedrio tek kada je primio poruku od komandanta četničkog Timočkog korpusa Ljube Jovanovića. Ovaj ga je izvestio da su se i on i njegovi oficiri sastali sa Rusima i da su ih "crveni" dobro primili. Jedni drugima su priredili nekoliko večera na kojima je došlo do međusobnog "izliva prijateljstva i bratstva".¹⁶

Posle ove vesti Mihailović je pomislio da je Piletić otišao u neku višu komandu Crvene armije i sa nestrpljenjem je očekivao rezultate njegove misije. Ali to nije dočekao.

Kasnije, kada se Piletić našao u Parizu na položaju načelnika štaba novoformirane Vrhovne komande kralja Petra, među četničkim emigrantskim vrhovima kružila je verzija da je on bio zarobljen od strane Tolbuhinovih jedinica. Međutim, pošlo mu je za rukom da iz logora pobegne.

Čim se našao na slobodi, Piletić je uspeo da uspostavi kontakt sa ranijim pripadnikom britanske misije pri štabu Draže Mihailovića Hadsonom, koji se u to vreme nalazio u Rumuniji. Zahvaljujući njihovom ranijem poznanstvu, Piletić je uz Hadsonovu pomoć stigao i u Pariz.

Da bi što više pomogao Mihailoviću u realizovanju poruke koju mu je uputio, Konstantin Fotić se tih dana obratio i tadašnjem ambasadoru SSSR u Vašingtonu Andreju Gromiku. Posetio ga je, na lični zahtev, u zgradi sovjetske ambasade. Tom prilikom vodio je s njim duži zanimljiv razgovor. Fotić je taj susret ovako opisao u svojoj knjizi Rat koji smo izgubili, objavljenoj u SAD 1948. godine:

"Zatražio sam sastanak sa sovjetskim ambasadorom 4. septembra i prlmio sam učtiv odgovor — da je gosp. Gromiko suviše zauzet i da ne može da me primi. Na moje iznenadenje, 9. septembra, verovatno pošto je primio ovlašćenje iz Moskve, poručio mi je da će biti veoma zadovoljan ako ga posetim u bilo koje vreme. Posetio sam ga 10. septembra i nadugačko razgovarao o problemima Jugoslavije i njenim odnosima sa Sovjetima. Podsetio sam ga na osećanja tradicionalnog prijateljstva koje su Srbi gajili prema Rusiji, a koje nije izmenjeno promenom vlade.

Srpski narod, nastavih, pozdravio bi Crvenu armiju pri njenom prolasku kroz Srbiju kao oslobodioca i bio bi spreman da pruži svoju punu saradnju, pod uslovom da mu se prepusti rešenje njegovih domaćih problema prema njegovim ličnim shvatanjima života, i slobodan izbor vlade i ustanova pod kojima želi da živi... Njegova politika neće biti protiv ruskih interesa, ako Sovjeti pokažu da žele da sarađuju sa srpskim narodom. Ali većina Srba bila bi nepopustljivo protivna ma kakvoj okrutnoj diktaturi.

Ja sam gosp. Gromiku takođe primetio da je general Mihailović činio napore za dodir sa Crvenom armijom, pre njenog prelaska preko Dunava, u cilju da uspostavi sistem saradnje;, ali da nema nikakvih obaveštenja o tome koliko je genaral u svojim pokušajima uspeo. Rusi su tako dobro informisani o balkanskoj situaciji, nastavih, da oni moraju dobro znati broj Mihailovićevih pristalica u srpskom narodu, kao i to da Titove pristalice predstavljaju samo beznačajnu manjinu. Ako Sovjeti žele, oni ne bi imali teškoća oko sprečavanja daljeg bratoubilačkog krvoprolića i oko ujedinjavanja svih snaga otpora u Jugoslaviji, u zajedničkoj borbi protiv našeg neprijatelja.

Gosp. Gromiko je veoma pažljivo slušao i pravio beleške u toku našeg razgovora. Ali, ja sam imao utisak da on nije bio ovlašćen da se angažuje u ma kakvoj diskusiji po tačkama koje sam pokrenuo."¹⁷

Desetak dana kasnije, Gromika je posetio i jedan od prvaka Zemljoradničke stranke i bivši ministar u Simovićevoj vladi, dr Branko Čubrilović. Njegovi ciljevi su bili drukčiji, jer su i opredeljenja bila različita od Fotićevih.

"Oko 20. septembra bio sam obavešten — zapisao je Čubrilovć — da je Fotić posetio sovjetskog ambasadora u Vašingtonu, Gromika. Iz informacija koje sam dobio iz okoline Fotića, doznao sam da je on pred ulazak Sovjeta i Crvene armije u Jugoslaviju pokušao valjda da rehabilituje Dražu Mihailovića. Da bih saznao nešto više o tome, javio sam se Gromiku u audijenciju. Primio me je 22. septembra, nekako pred podne. Gromiko je mlad čovek, koji je na položaj u Vašingtonu dospeo sigurno zbog svojih sposobnosti. Nasledio je Litvinova, i posle njegovog rada u Americi, nije mu bilo teško da nastavi rad na uspostavljanju dobrih odnosa između SAD i Sovjeta. Koliko je poznavao evropske i balkanske probleme, nije mi tada bilo poznato.

Počeli smo razgovor — kaže dalje Čubrilović — o nastupanju Crvene armije u samu Srbiju i Jugoslaviju. Logično su se onda nadovezale i misli o vojničkoni položaju pobunjene Jugoslavije. To je, razume se, najviše i zanimalo Gromika. Postavio je pitanje: kolika je snaga Draže Mihailovića, a kolika narodnooslobodilačkog pokreta i Tita? Nisam mogao da budem dovoljno precizan, ali sam tvrdio, po dokumentima koje sam doneo sa Bliskog istoka i na osnovu onoga što sam u Americi doznao, da je Tito gospodar situacije i da daleko prevazilazi Mihailovićevu vojničku snagu. Tada mi je Gromiko kazao da je razgovarao i sa Fotićem, koji je tvrdio da Draža ima velike vojne snage u Srbiji, možda i veće od Titovih. Naglasio sam da je to netačno, jer je maršal Tito, vodeći upornu i četvorogodišnju borbu, niobilisao i organizovao sve teritorije oslobođene Jugoslavije. Istakao sam mu da verujem da je on jedna vojnička sila na koju se Crvena armija može da osloni. Uostalom, to će se i pokazati ovih dana."¹⁸

Sastanak sa Gromikom je dugo trajao. On nije popuštao u interesovanju da sazna za sve Čubrilovićeve ocene "jugoslovenske situacije". Iako je već bilo vreme ručku, sovjetski ambasador, mlad i ambiciozan, nije podlegao diplomatskoj etikeciji. Više ga je uzbuđivala živa reč o stanju na Balkanu i odnosima nacionalističkih i revolucionarnih snaga.

Sećajući se tog značajnog susreta, dr Čubrilović dalje kaže da je tri dana pre dolaska u ambasadu napisao i nekoliko podsetnika o problemima Jugoslavije, kao i o svemu drugom što treba reći Gromiku. Zato mu je, čim su se sastali, izneo najpre opis političkih događaja onako kako su se oni razvijali kod nas posle izbijanja rata.

"Takva vlada — objašnjavao je dalje Čubrilović Gromiku — u kojoj bi srpski narod bio zastupljen u zajednici sa maršalom Titom, bila bi Sovjetima garancija za rusku politiku na Balkanu. Sa režimom Kimona Georgijeva u Bugarskoj, osposobili bi Sovjete i da lakše pregovaraju sa zapadnim demokratijama o uticaju na Balkanu i o svetskom miru. A ako Sovjeti ne potpomognu ovakvu politiku srpskog naroda, može se dogoditi da se zapadne demokratije udruže sa Vatikanom i da učine nešto nepovoljno za SSSR."¹⁹

Događaji su se vrtoglavo razvijali.

Već iduće nedelje, prvog oktobra, dr Čubrilović je napustio kliperom Ameriku i prispeo u London. Politička situacija bila je iz temelja promenjena. Dr Šubašić i nova vlada bili su — prema Čubrilovićevim rečima — puni oduševljenja i očekivali su svaki dan da im se otvore vrata Jugoslavije, to jest Beograda, pa da se vrate u zemlju. "Takav utisak sam stekao 3. oktobra na ručku u hotelu Kleridžesu, gde sam i razgovarao sa predsednikom vlade Šubašićem."

Tih dana, početkom oktobra, razbijajući nemačke, četničke i Nedićeve snage, jedinice NOVJ i Crvene armije zauzimale su svoje polazne položaje za otpočinjanje beogradske operacije, čiji je cilj bio oslobođenje Beograda.

I dok su se ostaci razbijenih kvislinških odreda prikupljali na prostoru između Beograda i Obrenovca, dotle su se Nedić, Ljotić i njihovi bliski saradnici i jednomišljenici grozničavo pripremali u Beogradu za bekstvo u Nemačku.

Još u toku septembra, kada su korpusi NOV kroz borbe sa okupatorskim, četničkim i ostalim kvislinškim jedinicama oslobađali delove Srbije, a jedinice Crvene armije nadirale preko Rumunije i Bugarske prema granicama Jugoslavije, Nedić i Ljotić su u sporazumu sa Nojbaherom uputili u Nemačku svoj prvi ešalon. U njemu su, pored ostalih, bili: Tanasije-Tasa Dinić, koji je izvesno vreme bio ministar unutrašnjih poslova u kvislinškoj vladi; dr Miroslav Spalajković, siva eminencija kvislinške vlade, najuticajniji savetnik Milana Nedića, koji je kao diplomata, za vreme prvog svetskog rata, bio poslanik Kraljevine Srbije, na ruskom dvoru u Petrogradu, gde je, pre i za vreme oktobarske revolucije, igrao značajnu ulogu; Aleksandar Cincar-Marković, nekadašnji poslanik Kraljevine Jugoslavije u Berlinu i ministar inostranih poslova u kapitulantskoj vladi Cvetković — Maček; Budimir Nikić, ljotićevac i nekadašnji komandant Prvog dobrovoljačkog odreda, i drugi hitlerovski saradnici, za koje se pretpostavljalo da imaju nekog uticaja na pojedine više nacističke funkcionere.

Bilo ih je ukupno oko tri stotine. Svi su oni imali zadatak da zajedno s nemačkim vlastima u Austriji pripreme i organizuju prihvat i smeštaj srpskih kvislinga i njihovih pomagača, koji su bili spremni da do kraja igraju svoju izdajničku ulogu. Prebacivanje ove grupe do Beča organizovalo je nemačko poslanstvo u Beogradu, a za njenog vođu bio je odreden savetnik poslanstva Klajber. Posle trodnevnog boravka u Beču, svi su oni prebačeni u Semering.

Samo tri dana posle prelaska prvih jedinica Crvene armije preko Dunava, 4. oktobra 1944. ostaci kvislinškog aparata, sa Nedićem na čelu i ostaci "Zbora", sa svojim vođom Ljotićem, podeljeni u dve grupe, pobegli su iz Beograda. Istovremeno, iz Beograda su pobegle i sve okupatorske ustanove. U njemu je jedino ostao nemački feldkomandant, general Fridrih Štefan, s okupatorskim jedinicama koje su, pored ostalih, bile predviđene za odbranu Beograda.

O bekstvu okupatorskih ustanova i kvislinškog aparata iz Beograda, Dragi Jovanović, šef Nedićeve Srpske državne bezbednosti, pored ostalog, kaže:

"Mogu mirno reći da su i Nemci izgubili glavu i da su usled naglog nadiranja Rusa kroz Banat gledali da se što pre izvuku bez ikakvog plana. A o nekom planu za evakuaciju Nedićeve vlade i ostalih koji su emigrirali nije moglo biti ni govora. Svaki je gledao da se spase kako je znao i umeo. Izvestan broj je tražio veze sa četničkim komandantima i gajio nade da će ih oni spasti."²⁰

Po dolasku u Beč, Nedić je formirao "Odbor za staranje o emigrantima", koji je imao šest članova, a bio je pod rukovodstvom savetnika nemačkog poslanstva Klajbera.

Za vreme boravka u Beču Nedić je 9. oktobra 1944. održao i sednicu kvislinške vlade, o kojoj Dragi Jovanović kaže:

"U Beču je održana jedna sednica 'vlade' na kojoj je trebalo da donese načelan stav o svom budućem držanju. Većina ministara izjasnila se da je potrebno da 'vlada' ostane stalno na okupu i da, kao 'vlada', dejstvuje na okupljanju emigranata, da uspostavi vezu sa srpskim radnicima i zarobljenicima u Nemačkoj i da, na taj način afirmira svoju aktivnost. Neki su ministri tvrdili da 'vlada' više ne postoji i da bi mogao da se formira neki komitet koji bi se starao o izbeglicama i koji bi trebalo da nastoji da uspostavi vezu s emigracijom u Kairu i Londonu. Ali ove tvrdnje i predlozi tada nisu prihvaćem."²¹

Još dok se nalazio u Beču, Nedić je poverio ljotićevcu Budimiru Nikiću da za račun izbegle kvislinške vlade organizuje obaveštajnu službu. Istovremeno, Nedić je, zajedno sa ljotićevcem Midričanom, uz asistenciju Nojbahera, vodio pregovore sa nemačkim vlastima o smeštaju ostataka Ljotićevog dobrovoljačkog korpusa²² u Sloveniji.

Pošto je Beč bio predviđen za smeštaj mađarskih kvislinga, Nemci su srpsku kvislinšku vladu 16. oktobra 1944. prebacili u Kicbil i smestili u hotel "Grand". Ostale srpske izbeglice raselili su po raznim mestima Austrije, a većinu koncentrisali u Istri.

O radu srpske kvislinške vlade u Kicbilu i atmosferi koja je vladala u njoj Cincar-Marković, pored ostalog, kaže:

"Preko Jonića i Perića doznavao sam sve šta se u vladi radi. (Odnosi se na Velibora Jonića i Đorđa Perića, ministra u kvislinškoj vladi Milana Nedića — nap. autora.) U Kicbilu se zaista igralo vlade. Održavale su se redovne sednice, stvairali veliki planovi i zamišljao neki rad, a zaboravljalo se da su sami okupatori — Nemci najureni iz naše zemlje. Ovde je glavni savetodavac i spiritus rektor opet bio Spalajković. Sanjali su još o pobedi Nemačke, o vraćanju u zemlju uz pomoć Nemaca i tražili od nemačke vlade ponovno priznanje Nedićeve srpske vlade. Iznosio se program organizacija srpskih trupa koje bi se mogle formirati u samoj Nemačkoj. Prihvatao se vojnopolitički savez sa Nemačkom. Međutim, Nemci su uviđali svu neozbiljnost ovakvih zahteva i predlagali da se obrazuje jedan 'Komitet spasa'.

Spalajković se, i tada, u svojoj političkoj akciji sasvim i gotovo jedino izjašnjavao za Ljotića, predlažući da on treba da uzme u svoje ruke celokupan rad.

Po pitanju priznanja Nedićeve vlade, pregovori koje su, sa nemačkom vladom, poveli Nedić i Spalajković prilično su se otegli iako su se oni pozivali na činjenicu da je Nemačka priznala i druge kvislinške vlade, kao bugarsku, rumunsku i mađarsku. Najzad, Nemačka je ponovo priznala Nedićevu vladu. Posle ovog priznanja Nedić i Ljotić su održali nekoliko sastanaka sa Nojbaherom i još nekim nemačkim funkcionerima, na kojima je bio i Milan Aćimović, koji je boravio sa grupom četnika u Semeringu, nedaleko od Beča i kojl je zastupao interes četničkog vođe Draže Mihailovića. Na ovim sastancima, osećajući svu svoju političku malodušnost, prilikom upornog zahtevanja da se prizna Nedićeva vlada, Nedić i Ljotić su postavljali Nemcima nov zahtev: da to ne bude više srpska vlada, nego neki komitet sličan Vlasovljevom, da u ovaj komitet treba da uđu i predstavnici drugih organizacija, na prvom mestu Dražina organizacija. Ovo pitanje ostalo je nerešeno. Ali Nedić i njegovi ministri i dalje izigravaju srpsku 'vladu' u Kicbilu sve dok sami Nemci nisu rešili da rasele 'Grand hotel'."²⁸

Ideju o pretvaranju srpske kvislinške vlade u "Komitet spasa", posle sastanka sa Vlasovom, lansirao je Ljotić. Ona je, uostalom, bila i u duhu nemačkog plana za objedinjavanje svih kvislinških snaga za borbu protiv komunizma.

Sastanak između Ljotića i Vlasova organizovao je istaknuti ljotićevac, novinar Božidar Najdanović, koji je u to vreme, u svojstvu atašea za štampu, živeo u Berlinu. Na sastanku su, pored ostalog, Ljotić i Vlasov razmatrali mogućnosti međusobne pomoći i zajedničke borbe protiv "boljševizma". Pored toga, jedan drugome su iznosili i sopstvene koncepcije o državnom uređenju i načinu rešavanja socijalnih problema.

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument