ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV - DOKUMENTI ČETNIČKOG POKRETA DRAŽE MIHAILOVIĆA - KNJIGA 3
Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


IZVEŠTAJ MAJORA VASILIJA MAROVIĆA OD 17. FEBRUARA 1944. KOMANDANTU ZAPADNE BOSNE O RASPOREDU ČETNIČKIH JEDINICA U LICI I GORSKOM KOTARU POSLE KAPITULACIJE ITALIJE I SARADNJI ČETNIKA I NEMACA1

MAROVIĆ I. VASILIJE                                                            .

artiljeriski major                                     

17. februara 1944 g.                               

Položaj

KOMANDANTU ZAPADNE BOSNE

U vezi naređenja komandantovog Pov. Broj: Službeno od 11. februara 1944 godine, podnosim sledeći izveštaj:

Stupanjem u četničke redove od strane nadležnih stare-šina određivan sam na razne dužnosti. U mesecu aprilu 1943 godine naredbom Komandanta Ličko-kordunaških četničkih odreda određen sam za komandanta sektora Srpske Moravice— —Gomirje—Josip Dol. Ovaj sektor formirao je dve brigade I i II brigadu 503. Korpusa.2 Na dan kapitulacije Italije sa jednom nepotpunom brigadom zatekao sam se u Sloveniji gde sam imao zadatak da uhvatim vezu sa Slovenačkim četnicima majora Novaka. Druga nepotpuna brigada u isto vreme pod komandom kapetana Jevtića Ilije3 bila je upućena na partizansku teritoriju — u Gacku Dolinu, sektor Otočac majora Kapetanovića — kao kaznene ekspedicije da kazni neke četnike koji su slati na teren sa patrolama u partizansku pozadinu, a koji su se krišom izvlačili od svojih starešina i ostajali kod svojih kuća. Tako na dan sloma Italije u našim garnizonima bila je minimalna snaga, koja ništa nije mogla preduzeti u cilju razoružanja Italijanske vojske. Tako su se ovi povukli sa naše teritorije sa svim svojim naoružanjem. Čim su stupili na partizansku teritoriju, bili su razoružani od strane partizana.

Moj put u Sloveniju nije urodio plodom, jer četnici majora Novaka nisu uspeli da dođu na određeno mjesto.4 Uzalud smo čitava dva dana tumarali po Sloveniji od sela do sela tražeći Novakove četnike, za koje nam niko ništa nije znao reći. Slom Italije i povlačenje njihove vojske iz Slovenije nateralo me je da prekinem traganje za slovenačkim četnicima i da se vratim na svoj teren, u svoje garnizone, koji su ostali oslabljeni pa sam se bojao da ih partizani ne unište. Dok sam se ja vratio iz Slovenije svi četnici moga sektora već su bili skoncentrisani u Srpskim Moravicama.

Sa radio stanicom, koju sam na pet-šest dana pre sloma Italije dobio nastojao sam da uhvatim vezu sa ma kom suse-dnom komandom, ali u tome nisam uspeo. Ostao sam potpuno usamljen usred partizanskog carstva bez ikakve veze ma sa kim. Moj komandant potpukovnik G. Bjelajac koji je 6 septembra 1943 godine bio u obilasku moga sektora, 7 septembra otišao je za Sušak gde je od strane političkog stare-šine brata Radmila Grđića bio hitno pozvan. Sta je dalje sa njim bilo neznam. Neznam ni to da li je uspeo da spasi živu glavu, jer prvog dana sloma Italije sav Hrvatski živalj prišao je partizanima i ovi su uzeli vlast u svima mestima Gorskog Kotara, Hrvatskog primorja, Like i Korduna. Tako se on našao na Sušaku među partizanima. Sa oružjem koje su partizani dobili od Italijanske vojske, a koje je bilo u izobilju, ovi su uspeli da naoružaju sve što je bilo sposobno da nosi pušku. Pošto smo mi bili jedina njihova smetnja, oni se svom snagom bacaju na nas. Namera im je bila da nas po svaku cenu likvidiraju. Trima najboljim svojim divizijama u ovom kraju i nekim terenskim odredima stavljaju u zadatak da nas unište. U nameri da bi sačuvao živu snagu povlačim se prema jugu, u pravcu Obrovca, a u duhu instrukcija opunomoćenog delegata potpukovnika g. Aćimovića.5 I ako sam četnicima objasnio da, su se naši saveznici iskrcali na našoj obali i da im mi idemo u susret, pojedini četnici, još prvog dana našeg puta kradomice se izvlače i vraćaju nazad svojim kućama. Najstro-žija kontrola starešina u ovom ih nije mogla sprečiti. Partizani primetivši naš pokret u stopu nas prate, i na drugom prenoćištu napadaju nas sa dve divizije i jednim odredom.6 U ovoj strašnoj borbi, u kojoj je naročito došlo do upotrebe hladnog oružja, partizani su u odnosu na nas imali mnogo veće gubitke. Ali u glavnom, oni su uspeli da nas razbiju. Pojedini četnici i četničke jedinice u mesto da se povlače u određenom pravcu, vraćaju se oko svojih sela. Tako posle borbe jedva smo mogli sakupiti polovinu brojnog stanja. U daljnim sukobima koji su bili stalni, napustilo nas je do 80% boraca. Mnogi su izginuli. Od oficira poginuo je kapetan Milan Bogdanović. Partizani su uspeli da uhvate žive majora Šorka Branka koji je bio bolestan i nije mogao da izbegne, potporučnike Mrvoša Milana i Savu Nenadića. Da bi prikupio sve borce koji su nas napustili i otišli kod svojih sela donosim odluku da se starešine sa ovim malim brojem boraca koji je ostao kod nas, vratim oko srpskih i četničkih sela. Tako smo se podelili u više grupa. Ali partizani ne miruju. Sa svim svojim snagama jure nas i nedaju nam oka otvoriti. Do sela ne-možemo doći, jer su ih blokirali. Sa lovačkim bataljonima pretresaju šume. Četnicima ponestala municija, a i neće da se bore. Klonuli su duhom. Navodim samo jedan primer koji će okarakterisati njihovo duševno stanje i njihov moral u ovo vreme. Sa mojom grupom od 46 četnika došao sam na jedno brdo iznad sela Zalužnice. Tu sam uhvatio vezu sa 20 četnika iz ovog sela, koji su se skrivali po šumi. Tako nas je bilo oko 66. Osmatrač i stražar koji je bio na jedno 100 metara udaljen izveštava nas da jedna grupa partizana izbija iz šume i da nam se približava. I ako je većina četnika vidjela i konsta-tovala da je ovo mala snaga svi su se četnici razbežali. Sva moja vika da stanu i pucanje na njih nije ih zaustavila. I ako su videli da sam se ja sazuo u nameri da istresem obuću ostavili su me tako samog. Jedva sam posle uspeo da nađem jednu grupu od 20 njih, dok drugu grupu našao sam tek sutradan, a domaće četnike u opšte više nisam video i ako sam ostao u blizini toga sela i tragao za njima čitava 4 dana.

Bez hrane smo bili stalno, jer nam je iz sela niko nije smeo donijeti pošto su partizani takve osobe odmah streljali. Četnika niko nije mogao naterati da dođe do neke usamljene kuće za hranu. Svi oni više su voljeli da trpe glad nego da se izlažu opasnostima. Hranu smo donosili jedino mi oficiri za nas i četnike. Po nekad nam se zaređalo i po 7 dana da smo živjeli od drenjina i kupina. Patroliranja i izviđanja pala su samo na starešine. Četnike je bio uhvatio neki bojazan i strah da se nisu mogli smesta pomeriti.

Stalni progoni partizana kojima smo mi u celoj Lici, Kordunu, Primorju i Gorskom kotaru bili jedini neprijatelji, kao i poteškoće života koje su sa nama podnosili, natjeralo je i onaj mali broj četnika koji je uza nas ostao da nas izbegava i kradomice nas napušta.

Neke starešine bez mog znanja a u cilju da izbegnu sigurnu smrt, sa svojim grupama odlaze u pravcu Karlovca da tamo stupe u vezu sa Nemcima. Drugi se predaju partizanima. Kako partizani u to vreme nisu ubili čak ni one oficire koje su uhvatili, to je ovo pokolebalo i mnoge četnike. Za to se mnogi predaju. Tako su se predale neke starešine. Treći, koji nisu verovali partizanima a nisu hteli ni Nemcima posakrivali su se oko svojih sela da tako prezime zimu. Sa starešinama probijati se nisu hteli, jer su verovali da je to nemoguće i da ih ovi vode u sigurnu smrt. Mnogi čestiti i pošteni Srbi, stariji ljudi, znajući za moju nameru predlagali su mi i molili me da ostanem kod njih da me oni sakriju i da kod njih u nekom skrovištu sačekam bolje dane. Ovo nisam mogo prihvatiti jer me je bila sramota, da kao starešina i oficir budem sakriven i u nedejstvu.

Pored stalnog progona partizana i gladi koju smo trpeli nastali su bili hladni zimski dani. Prva sneg već je bio pao u Kapeli i Velebitu, a mi od odela ništa nismo imali sem ono što se na narna zateklo 7 septembra. Teško je prikazati te muke i patnje koje smo za ovo vreme preživljavali gonjeni svuda kao divlje zveri, gladni i žedni, bosi i goli. Te strašne patnje toliko su nas izmrcvarile i iznurile da su mnogi od nas pomišljali i na samoubistvo.

Ovako izmrcvareni i iznemogli stigli smo kod vojvode Đujića. Ovde smo očekivali bratski prijem i razumevanje. Ali umesto toga nailazimo na nešto drugo. Vojvoda Đujić primio nas je nebratski i ne srpski, primio nas je kao da smo došli iz kafane, sa pijanke, a ne iz borbe i to vrlo mučne i vrlo teške. Prema nama zauzeo je neki naročiti stav koga ni kod najvećih siledžija nisam video, kao da je i naš život i naša sudbina u njegovim rukama. Primio nas je sjedeći za stolom sa jednom nogom prebačenom preko stola. Kao da mu je naša teška borba i naša nesreća pričinjavala naročito zadovoljstvo, podsme-hivao se kad sam mu izlagao naše poteškoće i borbe koje smo preživjeli. Na moja izlaganja završava: »Zar tako bedno završiše četnici Bjelajčevi na koje sam bio upućen da se ugledam.« On to tako sa podsmehom izgovara i ako sam sto na sto siguran da bi on mnogo žalosnije mnogo bednije završio da se nije grčevito uhvatio Nemaca i na njih se potpuno oslonio6. Da uzgredno napomenem još i to da smo kod njega gladovali i ako nije bilo potrebe za tim, da su nas jele vaške jer nismo imali preobuke i ako je on u svom štabu imao nekoliko stotina novih košulja, da smo spavali bez pokrivača i bez prostirača i ako su svi njegovi doglavnici bili u luksuznim sobama u kojima je bilo i praznih kreveta. Provodeći ovakav bedan život za ovo vreme dok smo bili kod njega izazvao je sažaljenje drugih ljudi koji su nas pozvali kod svojih kuća na stan i hranu.

Koliki je grandoman i kolikom se veličinom zamišlja vojvoda Đujić, najbolje se vidi po tome što je sada za sebe izgradio novu đeneralsku dolamicu. Kažu da ima kompletno đeneralsko odelo koje ja nisam vidio, dok dolamicu jesam. Dakle pop Đujić sprema se za Đenerala. Smatra sebe svemoćnim gospodarom Zapadne Bosne, Like i Dalmacije i Korduna. Zaista ako se njemu dozvoli da radi u Lici i Kordunu onako kako radi na svojoj teritoriji, verujem da posle rata neće smeti ni jedan četnik da zaviri u ove krajeve, a pošten i čestit rad potpukovnika Bjelajca propašće kao da nije ni postojao.

Vojvoda Đujić u svom štabu kao svoje savetodavce ima dve žene.7 Teško tome ko se njima zameri. One su svemoćni gospodari. Jedna od njih kad je doznala da sam oficir rekla mi je: »Znate, kod nas se ofciri slabo cene, smatraju se kao fukara.« I zaista vojvoda Đujić oficire ne trpi. Ne trpi ih jer sa njima ne može da radi šta hoće. On više voli narodne vođe tzv. »rasove«, one ljude koje u četničke redove nisu doveli nikakvi ideali već žudnja za pljačkom i lakšim životom. Koliko sam mogao konstatovati kod njega je pljačka legalizovana, a pljačkaju se čak i Srpska sela.

Što je najgore i najcrnje vojvoda Đujić ne samo da taktizira, već otvoreno sarađuje sa Nemcima. Skoro svi njegovi četnici su na Nemačkom kazanu i pod njemačkom kontrolom. Njegov načelnik štaba Kapetan Mijović8 skoro svakodnevno sa luksuznim kolima ide u štab Nemačke divizije.9 On je mene i kapetana Jeftića javio Nemcima u želji da nas kao saradnike Đujićeve Nemci rasporede kod njegovih legalizo-vanih četnika. Na osnovi ove prijave Nemci su tragali za nama, uhvatili nas i tražili od nas obavezu za lojalnu saradnju. Je-dva smo uspeli da uteknemo iz Nemačkih kandža koristeći lažne legitimacije i nemačke dozvole drugih četnika.

Evo ovo su u kratkim crtama vrlo bledo izneti razlozi zbog kojih sam napustio Liku i vojvodu Đujića.

Duša me boli i guši me vapaj za pravdom kad danas vidim da se oficiri koji su samnom došli, a koji su u svakom pogledu odlični, uzimaju na odgovor i optužuju po dostavama vojvode Đujića, a koji se sa istima ne može meriti ni kao starešina ni kao Srbin i četnik.

Kao ljudi i obični smrtnici ako smo učinili kakvu grešku ili krivicu za nju treba lično ja da odgovaram, a nikako ovi ljudi, koji su u svemu postupali po mojim naređenjima i uputstvima.

Imao sam nameru da lično odem u Vrhovnu komandu i iznesem sve nedaće na koje nailazimo i sa kojima se borimo, a posle da se vratim sa svima oficirima na svoju teritoriju, čim mi se stvori mogućnost za povratak. Smatram da nismo pogrešili i da se nismo ogrešili o postojećim Zakonima, ako nismo prišli Nemcima ili ustašama i tražili od njih zaštitu i pod njihovom zaštitom čekali bolje dane.

Dostavljam prednje i molim da se ovaj moj izveštaj dostavi Gospodinu Ministru.

S VEROM U BOGA ZA KRALJA I OTADŽBINU!

Artiljerijski major Vasilije I. Marović

[Grb]

KOMANDA

ZAPADNE BOSNE

K. Str. pov. br. 141

POLOŽAJ                            .                    .

Priključiti aktu Str. Pov. br. 141/44

Komandant, major,             '                   ' .

Slavoljub Vranješević

 

1  Original (pisan na mašini, latinicom) u Arhivu VII, Ča, k. 153, reg. br. 11/4—1 (H-V-503).

2  i 4 Vidi knj. 2, dok. br. 204.

3  Vidi dok. br. 78.

5  Dr Mladen Žujović. Vidi knj. 2, dok. br. 203.

6  Vidi dok. br. 73 i 76.

7  Jedna od tih žena bila je Nada Stanić, poverljivi Đujićev oba-veštajac i kurir za održavanje veze sa Dražom Mihailovićem i nemačkom Komandom Jugoistoka u Beogradu.

8  Novak.

9  Odnosi se na nemačku 114. pešadijsku diviziju.


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument