Ja jesam.
Ali ja nemam sebe.
Stoga mi tek bivamo.
Možda sam zaista "bačen u svet" – ali ko sam onda ja. Gde je moja suština, moj identitet. Svet je svečanost, strast i bol. Polje podsticaja. Ali i mašinerija. Mašinerija koja proizvodi mnoštvo, ali koja isto tako proizvodi naviku, dosadu, nuždu, skučenost, obamrlost.
Otuda se kao imperativ nameće život.
Sloboda.
Umetnost.

Polja snova...

!4. marta 1908, u Beogradu, u balkanskoj kasabi koja u to vreme energično i ponosno uzdiže svoju malograđanštinu na površini snažnog i oporog drevnog narodnog života, rođen je Konstantin Popović. Sin bogatog trgovca, vlasnika gotovo celog kvarta u tadašnjem gradskom centru, predodređen za život bogataškog gotovana poput većine iz svoje klase. Ili da se pridruži grupici slobodnih i nepokornih duhova koji su, iako malobrojni, već narušavali mir i spokoj patrijarhalne malograđanštine.

Vreme u kom je Konstantin – Koča rastao, bilo je vreme u kojem tehnologija demonstrira da čovek ne mora večno ostati deo ciklusa nastajanja iz praha i pretvaranja u prah, deo nevine prirode, već može i mora da svoju sudbinu i svoju stvarnost i budućnost uzme u svoje ruke...
Vreme u kojem je Frojd otkrivao neslućene potopljene kontinente ljudske seksualnosti...
Vreme u kojem marksizam otkriva da čovek ne mora nužno biti večni rob svoje sitne pohlepe, borbe za egzistenciju ili za malograđanske simbole uspeha...
Čovek otkriva da u njemu postoji više ... nego što je ikad slutio. Više života, predstava, doživljaja, osećanja, više potencijala za neki budući izraz...
Tako čovek postaje centralna tačka i centralno pitanje. Na potpuno novi način, i više nego ikad, postaje važno šta čovek jeste po svom potencijalu i u svojoj suštini.

U suprotnosti prema futurizmu, koji vidi uzvišenost čoveka u njegovom otuđenju, u njegovoj mehanici i automatizmu, njegovom organizovanju - artikuliše se ideja nadrealizma, prema kojoj je u čoveku dragoceno ono što prethodi svakoj manipulaciji, svakom svesnom ili nesvesnom pokušaju saobražavanja sa društvenim zahtevima, svakoj cenzuri ili autocenzuri.
Apsolutna sloboda nevinom i netaknutom unutrašnjem svetu doživljaja i predstava! Tek pomoću nje možemo saznati šta čovek jeste i šta može da bude.
Andre Breton svojim manifestima otvara sezonu slobodnog puštanja snova na javu.

Čovek, ono subjektivno, oseća sebe većim, tajanstvenijim i značajnijim nego ikad, a apsolut izgleda bliži nego ikad.

Ova uzbudljiva mladost Evrope poklapa se sa mladošću Konstantina – Koče Popovića, beogradskog Parižanina i pariskog Beograđanina, svršenog studenta filozofije, rešenog kako to samo mladost ume da dosegne sve, i to odmah, i da se oslobodi svih ograničenja kojih se uopšte vredi osloboditi. Literata, vernik umetnosti, pesnik – samo ukoliko oseti da ima nešto što mora reći i što treba dati.

Ali malograđanština vrlo brzo uzvraća udarac. Uspaničena perspektivama slobode, ona pribegava veličanju laži i slepom obožavanju praznine. Nacionalnost, jednoobraznost, pokoravanje kao vrlina – to su antivrline straha od slobode. Kroz ljigavo laskanje sebi i sebi sličnima kao višoj rasi, iz traženja sigurnosti i identiteta u agresivnoj jednoobraznoj masi, širi se ideologija fašizma i nacizma.
Sloboda je brutalno napadnuta. San je ponovo zabranjen.

Jasno se pokazalo da se od ovog opakog protivnika nije moguće odbraniti pukim praktikovanjem slobode. Bila je neophodna disciplina. Efikasnost. Organizacija.
Mnogi su otišli korak dalje: osetili su da ovo zlo treba izlečiti u korenu, ukidanjem sistema koji reprodukuje bedu, otuđenje i podložnost manipulaciji. Smatrali su da je neophodna revolucija.
Mnogi nadrealisti tako su se povezali sa komunistima ili aktivno uključili u komunističku organizaciju. Preko komunističke organizacije, Koča Popović dospeo je u Španiju – na samu prvu liniju odbrane od fašizma.

Tu je upoznao mnoge buduće saborce i stekao vojna znanja i ratno iskustvo.

Ali Španija je pala.
Isto kao Čehoslovačka, Poljska, Norveška, Francuska, Holandija, Belgija, Jugoslavija...

Ali Jugoslavija se ponovo uspravila. Mali narod u zabačenom delu Evrope digao se protiv zla. Seljaci, đaci studenti, malobrojni radnici – pobunili su se protiv terora, pronašli su sebe u borbi za bolju i pravedniju budućnost. Prost i žilav svet, skromnog životnog vidokruga, navikao na oskudicu, sposoban da trpi, Ne može se zamisliti veća suprotnost nego između njih i mladog pesnika buržoaskog porekla, obuzetog problematikom izražavanja čovekovog unutrašnjeg sveta.

Ipak, Koča Popović je bio svestan da je neophodna borba protiv fašističkog zla. Da je neophodan veliki iskorak unapred celog društva. Revolucija.

Tako je sebi nametnuo disciplinu. Stavio je svoja znanja i sposobnosti na neograničeno raspolaganje borbi protiv fašizma i revoluciji.

I više od toga: na svoj način, zadržavajući ipak punu autonomiju apsolutne individualnosti, dopustio je sebi da bezrezervno prihvati te ljude i dopustio je da oni prihvate njega. Postali su jedno.
Tako je nastao drugi pojam koji se, uz nadrealizam, nerazdvojno vezuje za ime Koče Popovića: Prva proleterska. Zajedničke teškoće, napori, žrtve, gubici, uspesi, greške, vezali su zauvek Brigadu i Komandanta. Vezala ih je duboka međusobna vera: vera Komandanta da će Brigada učiniti sve što bi iko mogao učiniti, pa čak i više. I vera Brigade da Komandant nikad neće tražiti od njih ništa osim ono što je neophodno i što je najrazumnije u datoj situaciji.

Ovako je govorio Komandant o svojoj Brigadi:
"...U tom zamahu stvaralačke volje rukovodstva i naroda stvorena je 1. proleterska brigada. Od kojih ljudi? Od radnika, seljaka, studenata, većinom članova Partije i Skoja, već prekaljenih u prvim mesecima ratovanja, mnogih i u ilegalnoj borbi, ponesenih novim poletom koji je tada doživljavala naša oružana revolucija.
Već posle prvih borbi 1. proleterska je, kao kasnije i ostale proleterske jedinice, brzo stekla visoko borbeno iskustvo i određene borbene sposobnosti koje nisu bile, niti su mogle biti, drugo do izraz nekih najviših ljudskih vrednosti, koje su i same bile mera ljudskog smisla i pravednosti naše borbe. To je i sačinjavalo osnovnu sadržinu naše nadmoći nad neprijateljevom vojskom...
Danas to mogu reći. Neprekidno sam se divio spokojnoj hrabrosti proletera. Efikasnost bez nemira i užurbanosti, samouverenje bez hvalisavosti, odlučnost i upornost u izvršavanju zadataka, bez vike, jedna stalna pribranost i u najtežim situacijama.
Sve se to ispoljavalo i izbijalo u neprekidnim borbama sa neprijateljem. Manje smo se odmarali — bili tvrđi i svežiji; slabije se hranili —- bili žilaviji; slabije naoružani — ubojitiji; bez motorizacije — brži. Skuplja je bila svaka naša smrt, naše je disanje imalo drukčiju, posebnu vrednost. Kao da su se sve naše muke, napori i teškoće zgušnjavali u ubojit prkos, kao da su se preokretali u našu prednost.
Kada danas govorim o svemu tome, to za nas jeste prošlost, ali nije sećanje ni uspomena, niti će, mislim, ikada to biti. To što smo bili proleteri nije podatak u našem životopisu. Za nas je to vezano za čitavo naše biće, za ceo život. Zato i o našim poginulima, najboljima među nama, ne govorimo kao o mrtvima, nego kao da se još nalaze na nekom posebno odgovornom zadatku, pa se nisu vratili.
Rat se odavno završio. Život nas je rasturio u razne krajeve i na razne dužnosti. Ali kada se sretnemo ili sastanemo, razgovaramo kao da nastavljamo staru drugarsku priču koju nikad nismo ni prekinuli.
Svi su oni bili neobični obični ljudi. Neobični kao revolucija, obični kao narod koji ih je poslao na isturene borbene položaje. U vremenu presudnom za naš oružani ustanak, za celu našu istoriju oni su bili na visini revolucije i neizmernih, ali i zanosnih zadataka koje je ona postavljala pred naše pokolenje. I eto, oni su, u to neopozivo vreme, bili sposobni da zbiju sve što je bilo najlepše u njima kao ljudima i komunistima u neslućenu životnu snagu, da prerastu sami sebe, izdignu se do te visine..."


Nizale su se mnoge borbe i mnoge blistave pobede.
Livno avgust 1942.
Jajce septembar 1942.
Teslić, januar 1943.
Gornji Vakuf, mart 1943.
Nevesinje, mart 1943.
Kalinovik, mart 1943.
Foča, maj 1943.
Sutjeska, jun 1943.
Vlasenica, jun 1943.
Zvornik, juli 1943...

Komandant Brigade postaje komandant Prve proleterske divizije. Kao komandanta divizije upoznaje ga Vilijam Dikin, šef britanske vojne misije. Dikin je jasno uočio složenost Kočine ličnosti i njegovog položaja, ali i njegovu svesnu bezuslovnu disciplinu i potpunu posvećenost zadatku:

Uredan, napet, promišljeno kontrolisan osetljivim i disciplinovanim umom i snagom volje, Popović je bio intelektualac, vojnik izvanredne darovitosti, što je možda bilo i tuđe njegovoj unutrašnjoj prirodi. Poticao je iz imućne beogradske porodice i rano se odvojio od svog domaćeg porekla posle studija filozofije na univerzitetu. Otišao je u Pariz, gde se kretao u nadrealističkim krugovima, u levičarskom svetu pesnika, književnika i umetnika. Bilingvalan, govorio je sarkastičnim, uglađenim francuskim jezikom, i u njegova mentalna utvrđenja nije se moglo prodreti. Njegove sarkastične primedbe bile su kao udarac mačem. Respektujući protivudare, uvek je bio na oprezi.
Postepeno je iz svoje mladalačke neobuzdanosti ušao u disciplinu tajnih aktivnosti ilegalne jugoslovenske komunističke mašine. Upućen je sa grupom odabranih članova Partije u Španiju, preko centra za balkanske dobrovoljce, kojim je rukovodio Tito, a koji je organizovan u Parizu pod okriljem Kominterne.
Popović se borio u redovima španske republikanske vojske, a ne u internacionalnim brigadama, i postao je artiljerijski kapetan. Ovo iskustvo bilo je njegova vojna škola, i on nije propustio nijedan aspekt španskog preludijuma.
Po završetku španskog građanskog rata pobegao je preko Francuske i, koristeći se ilegalnim partijskim kanalima, vratio se u Jugoslaviju.
Jednom mi je rekao da je 1940. godine bio mobilisan kao rezervni oficir u Kraljevsku jugoslovensku vojsku, i njegov pukovnik mu je dao zadatak da pazi na podrivačke aktivnosti u puku.
Posle aprilske kapitulacije 1941. godine Koča Popović je za vreme ustanka u Srbiji organizovao Kosmajski partizanski odred, koji je predstavljao kadar za obuku mnogih budućih partizanskih komandanata (uključujući Pavla Ilića). Kad je formirana Prva proleterska brigada, postao je njen komandant i docnije, logičnim napredovanjem, komandant Prve proleterske divizije.
Popović je bio usamljeni vuk, samotan čovek, s retkim trenucima neopreznosti. Imao je primese vojnog genija i mržnje prema ratu. Bio je oprezan u sklapanju prijateljstva i branio je s vraškom veštinom totalno poštenje uma i srca.
Kao komandant divizije, sa svojim sigurnim instinktom i munjevitim shvatanjem trenutnih situacija, Koča Popović je odjednom osetio slabu tačku u obruču nemačkog okruženja severno od Sutjeske i neposredno je doprineo našem spasavanju.
Često sam bio u njegovom društvu i prihvatao njegove smišljene i duhovite doskočice. Hladno i promišljeno neustrašiv i zagonetan po prirodi, bio je idol jedinica, ali ga je malo ljudi poznavalo.
Njegov nedostatak trpeljivosti u privatnim raspravama skrivao je, obično sa uspehom, duboko razumevanje reakcionarnog britanskog kapitaliste, koga smo mi — kako je voleo da kaže — predstavljali.

Na kraju rata komandant Druge armije, zatim načelnik Generalštaba, Koča se ipak brzo vratio civilnim državnim poslovima, gde je njegova sposobnost, suptilnost i istančanost došla do punog izražaja.
Posleratna Jugoslavija bila je zemlja u radikanim promenama i zemlja u brzom napredovanju, ali i zemlja sa velikim teškoćama i iskušenjima. Mobilizacija najširih masa bila je povezana sa ograničavanjem javnog izražavanja i izrazitom duhovnom šturošću. Još jedan težak zahtev za jednog izrazitog individualistu, zahtev potčinjavanja ovoj rigidnoj disciplini, Koča je prihvatio kao neminovnost i kratkotrajnu fazu.
Srećom, do procvata nije trebalo dugo čekati. Koča mu je veoma mnogo doprineo na svom polju. Jugoslaviji je kao zemlja u revolucionarnim promenama, istovremeno ugrožena od velikih sila, bila neophodna međunarodna afirmacija. Isto tako, blokovski duboko podeljenom svetu bila je neophodna alternativa neprekidnom stanju bipolarne napetosti. U tom prostoru Jugoslavija je izgradila svoju spoljnu politiku aktivne miroljubive koegzistencije i postala šampion međunarodne saradnje i politike nesvrstavanja. Toj fascinantnoj međunarodnoj afirmaciji, formulisanju i unapređivanju njene aktivne, miroljubive i nezavisne pozicije, bitno je doprineo Koča Popović kao ministar inostranih poslova u tom periodu.
Nakon toga, kao potpredsednik Republike posle Aleksandra Rankovića, Koča je postao simbol opšte liberalizacije društvenog života u zemlji i slabljenja ideoloških stega. Kad je zemlja ušla u burna politička previranja u kojima je Partija istovremeno suzbila nacionalizam i liberalizam u svojim redovima, Koča Popović se diskretno i disciplinovano povukao iz javnog života u penziju. Verujući u opšte dobre namere jugoslovenskih rukovodilaca, i ne želeći da komplikuje njihovu situaciju, zadržao je svoje sumnje i rezerve za sebe.
Uz dužno i nepokolebano poštovanje iskazao je svom vrhovnom komandantu poslednju počast na Titovoj sahrani, kao jedan od odabranih saradnika koji su nosili njegov kovčeg.
Svoju imovinu, koja se sastojala od spisa i beležaka, dokumenata i fotografija, radne sobe, velike biblioteke i kolekcije gramofonskih ploča, zaveštao je kao legat Arhivu Beograda. Od 2005. ovaj legat dostupan je istraživačima.
Verovao je u Jugoslaviju.
Verovao je u revoluciju.
Iznad svega verovao je u ljudsku savest i perspektivu slobode za čoveka.
Ipak, doživeo je da njegovi ideali pred kraj njegovog života budu ponovo pogaženi i da zlo ponovo zavlada. Mnogo puta upozoravao je na bujanje nacionalizma i na pogubnu i neodgovornu Miloševićevu politiku. Rekao je: "Ja sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik društvene svesti." Nažalost, bez nekog odjeka.
Ostaje nam samo da se pitamo: zašto 1990. nije bilo mladih ljudi sposobnih i odlučnih da se suprotstave zlu onako kako mu se Koča Popović suprotstavio u svojoj mladosti.
I da se pitamo gde su oni danas. Da se zajedno izborimo da se ne ostvari Kočino gorko proročanstvo iz juna 1991: "Ma kakva budućnost. Budućnost Srbije je daleka."