| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
IZVEŠTAJ KOMANDANTA RASINSKO-TOPLIČKOG KORPUSA OD 3. APRILA 1945. DRAŽI MIHAILOVlĆU O NEU-SPELOM POKUŠAJU SPORAZUMEVANJA SA JEDINICAMA CRVENE ARMIJE O USPOSTAVLJANJU SAVEZNIČKIH ODNOSA I BORBENE SARADNJE1 KOMANDA RASINSKO-TOPLICKOG KORPUSA2 JUGOSLOVENSKE VOJSKE U OTADŽBINI Str. Pov. Br. službeno 3-IV- 1945. god. Slobodne Srpske Planine NAČELNIKU ŠTABA VRHOVNE KOMANDE U vezi naređenja Str. Pov. O.Br. službeno od 3 aprila tek-god.,3 dostavlja se sledeći izveštaj: Čim sam bio obavešten da Ruske trupe prelaze u Srbiju4 preduzeo sam pooštrene i naročite mere u pogledu sabotaže, ometanja nemačkih transporata i napada na Nemce. U tome cilju poslao sam jedno jako odelenje pod komandom narednika Bože Radonjića, koji je imao zadatak da preseče nemačke komunikacije između Vrnjačke banje i Kraljeva i da onemogući dovlačenja pojačanja iz Kraljeva prema Kruševcu. Jedan deo snaga Topličkog korpusa sa istim zadatkom postavljen je između Stopanje i Trstenika. Druga Kruševačka brigada i jedan deo Jastrebačkog korpusa imali su zadatak da prekinu komunikacije i napadnu Nemce na pravcu Kruševac — Stalać. — Ostali deo snaga bio je podeljen u dve grupe od kojih je jedan deo blokirao Kruševac sa zadatkom da se Nemcima onemogući izlazak iz Kruševca. Sve ostale snage bile su mi angažovane u stalnom odbijanju komunističkih snaga na moje snage.5 Brojno stanje mojih snaga koje su bile angažovane istovremeno protiv Nemaca i protiv komunista iznosilo je nešto preko 10000. Komunisti u opšte nisu vršili napad na Nemce već samo na moje snage. Sve jedinice su u potpunosti izvršile svoj zadatak. Raspored snaga izvršio sam sporazumno sa američkim vojnim delegatom poručnikom KRAMEROM6, koji se na terenu i lično uverio da je komunističkim snagama jedini cilj bio napad na nas, a ni u kom slučaju na Nemce. Sve su pripreme učinjene, da se Ruske trupe po naređenju Vrhovne komande dočekaju kao savezničke trupe7. U tom cilju, na dan 13 oktobra 1944 god. kada se saznalo za prelazak ruskih trupa preko reke V. Morave, američki delegat poručnik KRAMER, napisao je pismo komandantu Ruske divizije u kome mu je izložio da želi da se sastane sa njime i molio ga da mu se obezbedi put do njega od strane Ruskih jedinica, jer nije imao poverenje u partizanske odrede i bojao se da su oni već ubačeni u ruske trupe te bi u putu mogao biti ubijen pošto su mu partizani pretili ubistvom. Pismo KRAMEROVO, koje je bilo namenjeno komandantu Ruske divizije primio je potporučnik Aleksandar Zlatković, 13 oktobra 1944 god. u 6 časova i odmah krenuo na put u pravcu Varvarina. Zlatković je pronašao komandanta divizije 14 oktobra 1944 god. u 10 časova u selu Ćićevcu (kod Stalaća). Ruski komandant uputio je Zlatkoviću pitanje, da li ćemo mi da se borimo protiv njih. Iznenađen, Zlatković je odgovorio: »-pa mi smo saveznici zašto da se tučemo« na to je Ruski komandant divizije odgovorio: »ne, mi nismo saveznici«. Onda je pitao otkuda je Amerikanac u našem Štabu. Kada mu je objašnjeno da je poručnik KRAMER, član Američke vojne misije pri našoj Vrhovnoj Komandi, rekao je: »kod vas nema nikakve Američke vojne misije.« Po tom je uzeo kartu, pokazao položaje oko Kruševca i rekao: »svuda na ovim položajima nalaze se partizani«. Na to je Zlatković rekao: »Da se na pokazani položaj nalaze naše snage i da partizani napadaju na ove položaje«. Pomenuti komandant divizije odgovorio je energično: »ne, to nije istina«. Po tom je rekao da će predati pismeni odgovor. Tačno u 13 časova istoga dana u Varvarinu komandant divizije pozvao je Zlatkovića i predao mu pismeni odgovor za poručnika KRAMERA. Tom prilikom i usmeno je rekao potporučniku Zlatkoviću, da je u odgovoru poručniku KRAMERU, tražio da naše snage do 16 časova istoga dana (14 oktobra), razoružaju Nemce i da po tom polože oružje Ruskim trupama i to kako oružje zaplenjeno od Nema-ca tako i svoje — sopstveno oružje, stim da svi vojnici imaju biti prikupljeni u Kruševcu zajedno sa svojim starešinama, gde će se predati Ruskim trupama. U protivnom ako se po ovome do određenog roka ne postupi oni će nas napasti. Pot-poručnik Zlatković je sa ovim odgovorom imao da pređe i to pešice 23 km. Od Varvarina do Kruševca. Iz čega se vidi da im je bio cilj da ovaj izveštaj ne stigne na vreme. 14 oktobra u 6,30 časova, stigao je u moj Štab Komandant Deligradskog korpusa, major Vesić,8 sa jednim ruskim poručnikom, čijeg se imena ne sećam. Odmah je održana konferencija na kojoj sam prisustvovao ja, moj pomoćnik potpukovnik Piletić, poručnik KRAMER, Ruski poručnik i major Vesić. Ruski poručnik je izjavio, da ima ovlašćenje, da reguliše odnose između naših trupa i Ruskih trupa koje nadiru prema Kruševcu. Rekao je: da ću ja ostati kao komandant u Kruševcu, da se naše trupe tretiraju kao savezničke, da se partizanima ne dozvoljava dolazak u Kruševac i da će ako pokušaju da nas napadaju biti razoružani9 — Major Vesić je došao kao svedok da potvrdi, da se prema našim jedinicama postupa kao prema saveznicima, jer je jedan deo njegovog korpusa pod punom ratnom opremom išao zajedno sa Rusima kao prethodnica u pravcu Kruševca. Tada je odlučeno da se Nemačkim jedinicama u Kruševcu10 postavi odmah ultimatum, da do 9 časova istoga dana polože oružje. Odmah je upućen Načelnik štaba major Mikić sa kapetanom Popovićem da pozovu Krajs komandanta majora Knija i da se njemu lično saopšti naša odluka. Mikić11 i Popović, izložili su majoru Kni-ju situaciju i pozvali ga da dođe kod mene. Oko 8 časova major Kni je u pratnji komandanta divizije Princ Eugen stigao u moj Štab automobilom. Ovde u prisustvu poručnika KRAMERA, saopštio sam mu da do 9 časova sve nemačke snage koje s nalaze u Kruševcu imaju da polože oružje i da se pre-dadu u protivnom napad na njih će mo zajedno sa Rusima otpočeti u 9 časova. Videći da su blokirani i otsečeni sa svih strana, a pošto su im tenkovi u toku noći 13/14, bili upućeni protiv naših snaga prema Stopanji — Počekovini — Trsteniku, gde su naše snage u toku noći uništile im nekoliko transporata, to su bili prinuđeni da postavljeni ultimatum prime. Tražili su samo, da im se odobri da se mogu vratiti do svojih potčinjenih starešina, da hi se izbegao eventualni sukob prilikom razoružavanja usled neobaveštenosti. Poručnik KRAMER i ruski poručnik su izjavili da su sa ovakvim rešenjem potpuno zadovoljni. Posle toga Ruski poručnik u pratnji potpukovnika Piletića,12 kao oficira za vezu otišao je u selo Jasiku gde se nalazio komandant kolone Ruski potpukovnik čijeg se imena ne sećam. Po isteku roka ultimatuma, t.j. u 9 časova naredio sam da se počne sa razoružavanjem nemačkih trupa, a sve vreme Ruska komanda u Jasici, svakih deset minuta bila je obaveštavana o toku razoružavanja. Za ovo vreme dok su nemačke trupe razoružavane Nemci su preko radiostanice izvestili tenkovske jedinice, koje su se nalazile na putu Kruševac — Kraljevo i 16 nemačkih tenkova probijalo se u pravcu Kruševca, a jedan avion sa nemačkim pukovnikom pošao je iz Kraljeva i spustio se na Aerodrom u Kruševcu, misleći da aerodrom još uvek drže Nemci. Tom prilikom zaplenjen je avion, a zarobljen pilot i nemački pukovnik. Na spomeniku u Kruševcu istaknute su Jugoslovenska, Ruska, Američka i Engleska zastava. Većina Nemačkih jedinica polagala je oružje bez otpora, a izvestan deo je davao otpor i tom prilikom su poginula naša 17 vojnika i 23 ranjeno među kojima i kapetan I klase Boža Božović. Nemački gubici su bili znatno veći. U tom su stigli tenkovi i preostale nemačke snage pod njihovom zaštitom otpočele su probijanje prema Kraljevu, ali su na celom putu desetkovane od naših snaga, tako da je vrlo mali deo uspeo da se izvuče i stigne do Kraljeva. Zaplenjeno je u Kruševcu 25 teških minobacača, 96 puškomitraljeza, 8 teških mitraljeza oko 200 mitraljeza, 15 vagona municije, oko 1200 pušaka i oko 200 vagona raznog materijala. Prilikom napada kod Stopanja i Počekovine zaplenjeno je 75 puškomitraljeza, 14 teških minobacača, 170 mitraljeza i oko 2000 pušaka. U Kruševcu je formiran odbor od najviđenijih građana,, izdat proglas narodu i organizovan svečani ulazak Ruskih trupa u Kruševac. Odmah su ruske trupe obaveštene da su Nemci isterani iz Kruševca i da je Kruševac zauzet i oko 10.30 časova stigao je prvo komandant kolone Ruski potpukovnik, zatim 4 puna kamiona potpuno naoružanih vojnika majora Vasića, potom ruske jedinice na konjskim kolima i najzad njihove jedinice koje su išle pešice, a kojima smo mi bili uputili u susret naše kamione da ih prebace za Kruševac. Komandant kolone ruski potpukovnik bio je oduševljen dočekom naše vojske i ogromne mase naroda i u razgovoru samnom, a u prisustvu poručnika KRAMERA, izrazio je svoje zadovoljstvo rekao da su mu poznate naše borbe protiv okupatora još od 1941 god., da se naša vojska ima smatrati kao regularna, a da će se partizani razoružati, jer pripadaju grupi Trockista, rekao je i to, da je upoznat sa razgovorom koji je samnom vodio njegov poručnik i još jednom potvrdio da je sa postignutim potpuno zadovoljan. Tada je održan zbor na kome je prisustvovao skoro ceo Kruševac. Pored ostalih govorio sam prvo ja i izneo našu borbu i zahvalio saveznicima na pomoći koju su nam ukazali da bi mogli da oslobodimo Kruševac, potom je govorio Ruski potpukovnik koji je izneo da se oni bore za demokratiju i zahvalio nam na našoj borbi protiv okupatora. Američki član misije poručnik KRAMER, na engleskom jeziku održao je govor sličan govoru Ruskog potkovnika sa dodatkom da će Amerika učiniti sve da se prava demokratija u Jugoslaviji ostvari. Za vreme održavanja zbora partizani su vršili napad na sektor kapetana Tomaševića.13 Odmah sam postavio pitanje Ruskom potpukovniku, da li slučajno nema Ruskih snaga koje nailaze od pravca sela Dedi-ne. Potpukovnik je energično odgovorio da osim snaga koje su došle preko Jasike nikakve njihove snage od Stalaća ne [ma} prema Kruševcu. Prema tome i on je zaključio, da napad vrše partizani, zato je pozvao jednog svoga kapetana i naredio mu u prisustvu mome i poručnika KRAMERA, da odmah uhvaiti vezu sa partizanima i da im u ime Ruske armije naredi da prekinu napad i da se povuku. Ovom kapetanu stavili smo na raspoloženje automobil i on je u pratnji jednoga našeg oficira otišao na položaj da izvrši naređenje svoga starešine. Međutim, partizani su odbili da razgovaraju sa njima i nastavili su napad. Tada je Ruski potpukovnik ponovo naredio ovome istom kapetanu da ponovo saopšti partizanima da obustave napad u protivnom Ruske trupe će biti upotrebljene protiv njih. U to vreme stvarno je se bila pojavila jedna Ruska kolona sa pravca selo Dedina. Čim smo o ovome obavešteni, naređeno je kapetanu Tomaševiću, da ovu kolonu propusti da uđe u Kruševac što je on odmah i učinio. To je bilo oko 13 časova. Kad je ova Ruska kolona ušla u Kruševac partizanski napad je nešto popustio. Tada je ruski potpukovnik izjavio da je dobio izveštaj, da njegov komandant divizije, onaj isti general koji je u Ćićevcu dobio pismo od poručnika KRAMERA, i dao odgovor kako je napred izneto, treba da dođe u Kruševac i pozvao me je da mu pođemo u susret. Pošli smo automobilima i između Kruševca i Jasike sreli komandanta divizije koji se samnom rukovao veoma hladno i naduto a mome pomoćniku nije hteo ni ruku da pruži. Njegovi pratioci opkolili su nas sa naperenim mitraljezima. Jedan od pratioca videći na mome naredniku Predragu Bogdanoviću državni grb Kraljevine Jugoslavije na rukavu sa natpisom: »Sa verom u Boga za Kralja i Otadžbinu«, okrenuo se ostalim Ruskim pratiocima i izgovorio ove reči: »Jop tvoju mać monarhističku, eto nužno vso razoružać i zarezat«. Ove reči je nekoliko puta ponovio, a ostali su se cinički smejali. Ovo se sve dešavalo u neposrednoj blizini komandanta Ruske divizije. Tada smo krenuli prema Kruševcu, ali tako da ja sa mojim automobilom moram biti u sredini kolone i tako me u stvari sproveli u Kruševac. Odmah smo otišli u hotel »Pariz« u jednu sobu gde je došao i poručnik KRAMER sa tumačem, trgovcem Jakovljevićem, iz Kruševca. Ovde u hotelskoj sobi bila je ista psihoza kao i prilikom susreta na putu. Ruski komandant divizije mene je pitao samo, koje položaje drže moje jedinice, koliko su udaljene od Kruševca i koja je jačina jedinica. Na to sam mu ja odgovorio, da se jedan deo mojih snaga nalazi u samom Kruševcu i oko njega, a drugi deo još uvek na mestima, a drugi na verovatnim pravcima odakle bi Nemci mogli pokušati napad na Kruševac, a da je brojno stanje mojih jedinica 12000 boraca odlično naoružanih našto se on trgao i prekinuo dalji razgovor samnom. Tada se obratio poručniku KRAMER veoma drsko i rekao mu: »da njemu nije poznato da postoji neka Američka vojna misija kod Draže Mihailovića, te prema tome on će biti zadržan i sproveden višem Štabu. Videći kakve su njegove namere ja sam se neopaženo izvukao do klozeta i sporednim izlazom napustio hotel »Pariz« i otišao u svoj štab. Ubrzo zatim došao je moj obaveštajac i iz-vestio me, da me komandant Ruske divizije poziva na sastanak u 16 časova. Upravo u to vreme stigao je potporučnik Zlatković iz Varvarina, čije su noge bile potpuno krvave od trčanja da bih stigao na vreme, predao je meni odgovor i rekao mi šta mu je usmeno rečeno, od strane ruskog generala. Isto tako obavestio me je, da je video jednu veću kolonu vojnika Varvarinskog korpusa koji su bili razoružani i pod jakom stražom sprovedeni u pravcu Paraćina. Tada sam odlučio, da na sastanak uputim svoga načelnika Štaba, majora Mikića i određenog komandanta mesta u Kruševcu, koji kao Ruski đak odlično govori ruski. Već u to vreme Kruševac je bio pun komunista koji su se provukla pored Ruskih trupa, ili pak došli zajedno sa njima. Pod izgovorom da vrše pose-danje položaja Ruske jedinice izišle su na položaje oko Kru-ševca i odmah pristupile razoružanju mojih jedinica. Isto ovo činjeno je i u samom Kruševcu gde su Rusi zajedno sa komunistima hvatali naše vojnike na ulici, lokalima i po kućama i razoružavali ih. Vojnicima sam kao i starešinama ranije bio izdao naređenje, da se Rusima ne daje nikakav otpor i stoga nijedna puška nije opaljena, na njih prilikom razoružavanja. Ljudi su bežali iz rovova sa oružjem i tom prilikom ubijani, ali niko od njih nije upotrebio oružje protiv Rusa. U koliko je bilo moguće obavestio sam ljudstvo da se u sitnim delovima izvuče iz komunističko-Ruske blokade i da krene u pravcu Željina i Goča. Tada se vratio kod mene u Štab ponovo major Mikić i izvestio, da komandant divizije ponovo zahteva, da ja lično moram doći na konferenciju. Videći da je njegov cilj da me uhvati i preda komunistima nisam otišao na sastanak, već sam sa najužom pratnjom krenuo u pravcu sela Mačkovca, uveče oko 17 časova. Razoružanje mojih snaga prvo je otpočelo na položaju a docnije i u samoj varoši. Jedinice majora Vesića, nalazile su se pod oružjem u Kruševcu, međutim kada je meni upućen poziv za sastanak, pozvan je i major Vesić, da dođe kod svoje jedinice. Tada mu je naređeno, da se vojnici sa oružjem popnu u kamione i tada ih je jedan Ruski oficir, koji je išao automobilom ispred ovih kamiona, doveo kod hotela »Evrope« i naredio parkiranje u ulici između hotela »Evrope« i krojačke radnje Stanka Katića t.j. Čolak Antićeve ulice. Tek tada major Vesić primetio je, da su sa svih strana blokirani od Ruskih trupa. Tada je ovaj ruski oficir naredio da vojnici i starešine ostave oružje u kamionima, a oni da se postroje ispred kamiona . Major Vesić, je protestvovao i tražio da ga prijave komandantu divizije jer mu posle postignutog sporazuma sa Rusima nikako nije bio jasan ovaj postupak, pa je smatrao da je po sredi kakva zabuna. Međutim Ruski oficir ovo je kategorički odbio i pozvao ga da on i njegovi vojnici izvrše naređenje u protivnom trupe koje su ih blokirale upotrebiće oružje. Vojnici su bili neodlučni, ali im se major Vesić obratio sa recima: »Junaci, neka ova prevara služi na čast slavnoj Ruskoj Crvenoj armiji«. Posle toga veći deo vojnika položio je oružje, a jedan deo koristeći nastao metež pobegao je i u toku sledeće noći probio se kroz blokadu. Razoružani vojnici zajedno sa majorom Vesićem, zatvoreni su u zatvor prestojništva policije. U to vreme sa položaja su i iz varoši dovodili naše razoružane vojnike kod spomenika i u ovoj prvoj partiji bilo ih je ukupno 5—700. Tu kod spomenika, skidane su oznake (amblemi i epolete) našim vojnicima i starešinama, maltretirani i tučeni od strane Ruskil vojnika i partizana, a zatim su i oni sprovedeni u logor gde su predati na čuvanje partizanima. Prema izjavi odbeglih, koji su bili razoružani, svi su bili pre[tre]seni od strane ruskih nižih starešina i vojnika najmanje 20 puta i tom prilikom oduzete su im sve privatne stvari, tako da ni jedan više nije imao ni časovnika, ni prstena niti čega drugog od vrednosti, formalno su bili opljačkani. Neki od naših starešina bili su pobijeni još iste večera od strane komunista. Isti posao bio je i sa Srpskom državnom stražom, koja je zajedno sa nama učestvovala u razoružavanju Nemaca. Interesantan je slučaj koji se desio sa narednikom vodnikom iz S.D.S. Radonjom Glavatovićem. Prilikom njegovog razoružavanja na ulici bio je lično prisutan Ruski đeneral, Komandant divizije, koji je iz svoga džepa izvadio punu šaku petokrakih zvezda i ovom poznatom borcu ponudio da uzme jedan komad. Glavatović, je pozdravio generala i rekao mu: »Ja sam jugoslovenski podoficir i osim Dražinog Grba, neću da nosim nikakve druge ambleme niti pak oznake. Ruski general je ovim postupkom bio strahovito revoltiran i naredio da Glavatovića vode u zatvor. Prilikom sprovođenja Glavatović je uspeo da pobegne. Sve ove događaje posmatrao je iz svoga zatvora (sobe u hotelu »Parizu« gde je bio pod stražom), američki poručnik KRAMER. Sa našim razoružanim vojnicima postupak je bio najgori, odnosno mnogo gori nego sa zarobljenim Nemcima, koje smo zajedno sa nemačkim pukovnikom predali Rusima. Partizani koji su čuvali naše vojnike naizmenično sa Rusima, pljačkali su naše vojnike, a prilikom sprovođenja pešice, od Kruševca za Paraćin, Rusi [i] partizani su kundačili naše vojnike i starešine. Hranu im u opšte nisu davali, a kada bi ko pokušao da pije vode, pored druma iz bare, bio je na licu mesta ubijen ili u najboljem slučaju premlaćen. Jedan naš vojnik uspeo je da pobegne iz kolone, ali je gonjen od strane Rusa na konjima uhvaćen, doveden pred kolonu i tu ubijen iz Mitraljete. Pre nego što je ubijen uspeo je samo utoliko da uzvikne: »Živeo Kralj Petar Drugi«. U blizini sela Kaonika, major Vesić, je viknuo: »sklanjajte se evo automobila«, sprovodnici su se zbunili i uskomešali i ovu priliku iskoristio je major Vesić i nešto vojnika, da pobegnu u razne pravce. U Kruševcu je bila opšta pojava, da Ruski oficiri dele petokrake zvezde i zajedno sa partizanima prinuđavaju građane da ih nose. Ja sam sa najbližom pratnjom zanoćio u selu Mačkovcu, a jedan deo snaga, pod komandom majora Antonovića u selu Globoderu, gde su u toku noći bili napadnuti od partizana i još iste noći produžili prema Željinu. 15 oko 10 časova, kolonu majora Antonovića,14 sustigla su dva Ruska oficira i jedan bez oznake, na konjima, u selu Brezovica i tražili da komandant uputi sa njima u Štab njihove jedinice dva naša oficira radi pregovora, stim da Ruska crvena Armija preuzima garanciju za njihove živote. Pošto sam se ja nalazio na drugom pravcu i dosta udaljen, te nisam imao veze sa ovom kolonom, to su major Antonović i ostale starešine odlučili, da se u Ruski štab sa poslatim njihovim oficirima upute kapetan Aleksandar Popović i Stevan Uzelac, koji su i odmah krenuli za pomenuti Štab. Kapetan Popović i Uzelac sa Ruskim oficirima došli su u blizinu sela Počekovine gde ih je očekivao jedan ruski major komandant bataljona, sa nekoliko oficira i jednim tumačem koji je imao na sebi jugoslavenski šinjel, a predstavljao se kao Rus, međutim odavao je potpuno izgled našeg partizana i to terenca, jer je imao taze žuljeve na rukama. Ruski major, čije ime neznam, postavio je u ime komandanta divizije zahtev, da istoga dana do 18 časova naše jedinice u marševskom poretku zajedno sa starešinama i zastavu dođu na isto mesto kod sela Počekovine, gde će biti razoružani od ruskih trupa, stim da će sve starešdne ostati zajedno sa svojim jedinicama i imati pravo da nose oznake činova, stim da će docnije od ove vojske biti formirana narodna vojska u kojoj će naše starešine zadržati svoje položaje. Na postavljeno pitanje kakav je njihov stav prema partizanima, odgovorio je: »partizanima je isto tako naređeno da polože oružje, a u koliko ne budu postupili po tome, biće razoružani, ali samo u tom slučaju ako se budu suprotstavljali crvenoj armiji«. Popović i Uzelac primetili su jednu partizansku jedinicu koja se nalazila svega 200 metara od mesta razgovora i na to su skrenuli pažnju Ruskom majoru, ali on je odgovorio: »da to nisu partizani, već meštani — seljaci« što očigledno nije bilo tačno. Tada su Popović i Uzelac izložili, da nisu ovlašćeni da dadu nikakav odgovor po ovome zahtevu u toliko pre, što ja nisam bio u vezi sa jedinicama. Osim toga primetiii su, da je vremenski nemoguće postupiti po zahtevu komandanta Ruske divizije jer je jedan deo snaga nalazi već na Željinu, a drugi delovi su isto tako veoma udaljeni. Osim toga predložili su, da Rusi odrede tri oficira kao pregovarače,. koji će poći sa njima do našeg štaba, stim da jugoslovenska vojska u Otadžbdini preuzima garanciju za živote ovih Ruskih oficira. Ruski komandant bataljona ovo je prihvatio i odredio kao delegate, jednoga kapetana i poručnika koji je već bio kod naše jedinice u selu Brezovici i jednoga bez ikakvih oznaka, ali koji je izgleda imao najvažniju funkciju. Njima je naređeno, da se imaju vratiti natrag još istog dana. Stigli smo svi zajedno u selo Stanišince noću između 15 i 16 i prijavili se pukovniku Jovoviću15 kao našem najstarijem oficiru. U toku noći, nije se mogao dati nikakav odgovor, jer još uvek nije bilo veze samnom zato je ovoj trojici Ruskih oficira predloženo da prenoće i sačekaju do ujutru. U toku noći vođeni su nezvanični razgovori kojom je prilikom Ruski kapetan pokušavao da predstavi blažije našu situaciju nego što je to predstavio njegov major u Počekovini. Stalno je tvrdio, da partizanski pokret kod nas u stvari predstavlja Trookistički pokret i da partizani moraju biti razoružani, a vlast moraju preduzeti pravi predstavnici naroda, a to smo mi. Ujutru 16 oko 7 časova održana je konferencija na koju su prisustvovali sva tri Rusa, komandant Topličkog korpusa pukovnik Jovović, komandant Okruga pukovnik Vujičić,16 komandant 1 Topličke brigade, major Đurković,17 komandant 2 Topličke brigade, major Ivanović,18 komandant 3 Topličke brigade major Julinac,19 komandant 1 Kosaničke brigade, major Nićiforović,20 komandant 2 Dobričke brigade, kapetan Kostić21 i kapetan Popović i Uzelac22 koji su bili na pregovorima u Počekovini. Tom prilikom zapisnički je konstatovano šta Rusi traže od nas. Njihovi zahtevi uglavnom su se sastojali u tome, da se odmah izvrši prikupljanje svih naših jedinica,, da se ovo prikupljanje izvrši na prostoriji između Stapanje i Počekovine, gde će naše jedinice privremeno biti razoružane, da će od tih razoružanih jedinica biti formirana narodna vojska u kojoj će sve naše starešine zadržati svoje položaje, zvanja i odličja i docnije ta narodna vojska upotrebljena u borbi protiv Nemaca. Naš odgovor koji je isito tako zapisnički konstatovao sastojao se u tome, da smo mi samo jedan deo jugoslovenske vojske u Otadžbini i da prema tome ne možemo voditi posebne razgovore, jer zato nismo ni nadležni, već predlažemo da Crvena armija, odnosno njeni nadležni komandanti, odmah odrede pregovorače koje ćemo mi sprovesti do Vrhovne komande gde će sa Načelnikom Štaba Vrhovne komande đeneralom Dražom Mihailovićem, regulisati za celu Jugoslaviju odnos između naših i Ruskih trupa. Zapisnici su izmenjeni i jedan primerak uzeli su Ruski delegati a drugi primerak je zadržan za nas.23 Tada su ruski oficiri u pratnji kapetana Aleksandra Popovića i komandanta železničke mreže, pri 2 Kosovskom korpusu, koji govori ruski Luke Radonjićem, krenuli natrag sa pismenim odgovorom. Na putu između sela Crnišave i sela Počekovine susreli su jednu brigadu partizanske proleterske divizije, kojom je prilikom Luka Radonjić i Ruski poručnik razoružani pod izgovorom da su pucali na vojnike ove brigade, što nije bilo tačno. Na intervenciju Ruskog kapetana, vraćeno im je oružje i politički komesar je dozvolio da mogu produžiti put. Celim putem susretali su manje partizanske delove, ili pojedince ali su Ruski oficiri sitalno itvrdili da oni nemaju nikakve veze sa partizanima. Pošto je ruska jedinica u međuvremenu već bila krenula od Počekovine prema Vrnjačkoj banji, to su i oni krenuli za njima. Uveče oko 21. čas, na putu ih je sreo automobil u kome je bio politički komesar 4 proleterske divizije.24 Ovaj ih je prvo prošao, a zatim je vratio kola natrag i sustigao ovu grupu pregovarača. Postavio je pitanje ruskom kapetanu: »Otkuda ova dva oficira sa Dražinim grbovima« i kada mu je Ruski kapetan objasnio da su to pregovarači, energično je zahtevao da se predadu njemu kada je ruski kapetan ovo odbio izjavivši da je Crvena armija primila garanciju za njihove živote, onda je zahtevao da ih on lično razoruža. Na to su Popović i Radonjić pristali da predadu oružje samo Rusima a ne njemu, što je i učinjeno. Politički komesar, mislim Jovanović,25 produžio je automobilom u pravcu Vrnjačke banje. Od toga momenta pregovarači su na putu do Trstenika i dalje nailazili na veće i manje grupe partizana koji su svom trikovima pokušavali da ovu dvojicu mojih oficira izdvoje od Rusa i likvidiraju ih, tako da su ruski oficiri sa mukom uspeli da ih sačuvaju do Trstenika. U Trsteniku sačekala ih je grupa oko 100 naoružanih partizana koji su napravili krug oko njih sa isukanim noževima i naperenim puškama i mitraljetama, tako da [je] izgledalo nemoguće, da ova dvojica budu spašeni. U tome je naišao iz Kruševca automobilom, jedan viši Ruski oficir, kome je Radonjić na ruskom jeziku objasnio o čemu se radi i tražio zaštitu, što je potvrdio i ruski kapetan. Ovaj viši oficir naredio je da se masa raziđe u čemu je i uspeo. Politički komesar partizanske divizije zahtevao je, da pregovarači prenoće kod njega u Štabu divizije i da produže put ujutru, pošto bi im kod njega u štabu u Trsteniku bilo »sigurnije«, a put prema Vrnjačkoj Banji nije siguran. Na zahtev mojih oficira ovaj je predlog odbijen. Oko 11 časova pregovarača su stigli u štab u blizini Vrnjačke Banje. U štabu su zatekli Ruskog potpukovnika koji je prvi ušao u Kruševac i održao govor kod spomenika i predali mu odgovor. Ruski potpukovnik primio je odgovor i referat kapetana koji mu je tačno izložio postupak partizana na putu prema mojim oficirima našta je ovaj potpukovnik osudio postupak partizana i izjavio: »Ja sam dobro upoznao situaciju kod Vas i svestan sam toga da ste Vi potpuno u pravu, ali na žalost kod mojih starešina nema toga razumevanja jer nisu upoznati sa pravim stanjem stvari. — Ja nisam nadležan da po ovome donesem odluku već samo komandant divizije, koji se nalazi u Kruševcu i koga ću telefonom moliti da Vas primi, da mu Vi lično izložite situaciju i upoznate ga sa stvarnim stanjem. — Napominjem da je on nadležan da donese odluku po ovome. — »Tada je naišao komandant puka pukovnik, kome je ovaj isti potpukovnik izložio ono što je i naima rekao, čime je pukovnik bio iznenađen i tražio da ga i moji oficiri detaljnije upoznaju sa činjenicama. — U tome je naišao komesar proleterske divizije Jovanović našta su u štabu svi ustali i otpozdravili mu, — Politički komesar videvši moje oficire postavio mi je direktno pitanje, šta oni traže ovde, — a to je potpukovnik objasnio da su oni pregovarači, — Tada se njemu direktno Radonjić obratio i pokušao da mu objasni zašto su došli. — Politički komesar mu je odgovorio: »Muč pogani jedna, da nije ovih ljudi sad bih vas pobio.« Onda se obratio ruskom pukovniku sa rečima: »Nemamo vremena za prazne razgovore, treba preći odmah na izradu planova za napad na Nemce kod Kraljeva. — Onda je ruski pukovnik pozvao moje oficire da pređu u drugu sobu i naredio svojim oficirima da postave jaku stražu i ne puštaju nikog sa strane unutra. — Posle izvesnog vremena naišao je partizanski komandant bataljona opet Jovanović koji se upustio u razgovor sa mojim oficirima sa velikom nadutošću. — Počeo je da kritikuje naš pokret, da se on bori za činove i položaje a ne za slobodu, našto mu je Popović odgovorio u prisustvu ruskog oficira da je to laž i naveo svoj primer po kome on nije unapređen i ako je u organizaciji još i da je u ranijem činu još od 1936 god. i pitao ovog komandanta bataljona koji on čin ima, našta je je ovaj odgovorio da je major i ako nije ni služio vojsku. — Tada je upao jedan od njegovih pratioca u razgovor uperio prstom na Popovića i rekao, da ga lično poznaje i da je on naređivao da se deru zarobljeni partizani. — Međutim kada ga je Popović upitao, kojoj jedinici pripada, ovaj je rekao da zna da je bio u jedinici Nikole Gordića, našta mu je Popović odgovorio, da nikada nije bio u jedinici Nikole Gordića, već u štabu pukovnika Keserovića. — Tendencija ove upadice je bila jasna, tako da su se i prisutni ruski oficiri nasmejali....26 oficirima ponova obratio partizanski oficir i rekao im:... nama nema sporazuma jer mi se borimo za diktaturu proletarijata....toga Popović i Radović u pratnji dva ruska oficira krenuli su... Kruševac gde su 16 oktobra u 24 časa primljeni od ruskog komandanta divizije... čemu je telefonom iz štaba bio saopšten odgovor, stoga je on odmah prešao na stvar sa rečima: »Vaša borba je besciljna, zato do 18 u 18 časova sve Vaše jedinice sa oficirima na čelu i zastavom moraju doći kod sela Stopanje gde će ih čekati moje jedinice i gde će biti razoružani. — »Prema tome naš predlog nije bio prihvaćen, — Onda se obratio mojim oficirima recima: »A pukovnik Keserović pobeže, ali ništa za to, doći će on već gde treba«, — Popović i Radonjić postavili su pitanje, kakav je njegov stav prema partizanima, našta je on kategorički odgovorio, da će se partizani zajedno sa Rusima boriti i dalje protivu okupatora. — Tada su moji oficiri izložili našu borbu i pokušali da ga ubede u to, da partizanski pokret ne pretstavlja izraz narodne volje, već da je ogromna većina naroda za pokret Draže Mihailovića a da partizani prestavljaju jednu ogromnu manjinu sastavljenu od nenacionalnih elemenata, — Navela su i slučaj Pavelićevih Hrvata koji se danas nalaze u partizanskim redovima a koji su se borili protivu Rusa na istočnom frontu. — Na to je on reagirao i rekao: »Ne, to nije istina, ni jedan Hrvat nije se borio na frontu protivu nas, —« I stalno je ponavljao: »Vaša je borba besciljna, —« Tada su moji oficiri izjavili da ja nisam sa jedinicom, našta je on odgovorio da u tom slučaju odluku po njegovom ultimatumu treba da donese najstariji oficir. — Moji su oficiri predložili produženje roka za polaganje oružja, pošto je vremenski nemoguće da se do određenog roka sve jedinice prikupe. — On je onda rekao da rok ostaje, a one jedinice koje se nalaze dalje imaju postupno dolaziti, — Onda su moji oficiri predložili, da naše jedinice prethodno izvrše razoružanje Nemaca u Raškoj i da potom polože oružje ili u Raškoj ili negde između Raške i Kraljeva, — Ruski đeneral o ovome je razmišljao kratko vreme, potom je upitao koliko ima kilometara između Kraljeva i Raške i kad mu je rečeno da ima 70 km odbio je ovaj predlog i ostao pri prvom zahtevu. — U 2 sata 17 oktobra moji oficiri napustili su Kruševac i vratili se u ruski štab u blizini Vrnjačke Banje, odakle su ujutru rano krenuli za jedinicom ispraćeni jednim delom puta od dva ruska oficira. Pre nego što su pošli iz štaba videli su celu proletersku diviziju koja je zajedno sa Rusima otišla u pravcu Kraljeva. — Ovi oficiri stigli su me na levoj obali reke Ibra i upoznali me sa napred iznetim ruskim zahtevima. — Imena ruskih komandanata kao i nazive ruskih jedinica koje su vršile razoružanje mojih jedinica u Kruševcu i okolini ne mogu dati, obzirom na to da je kontakt sa Rusima trajao vrlo kratko vreme, te prema tome treba potražiti drugi način da bi se utvrdila imena ovih lica i jedinica. — S VEROM U BOGA ZA KRALJA I OTADŽBINU! ŽIVEO KRALJ PETAR DRUGI M.P.27 Komandant-pukovnik, Drag. R. Keserović 1 Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 81, reg. br. 20/5 (S-V-12189). Dokument je na pojedinim mestima oštećen (pocepan). 2 Preformiranjem Rasinsko-topličke grupe korpusa (Rasinski, Toplički i Jastrebački korpus) 1. marta 1945. formiran je Rasinsko-toplićki korpus (vidi dok. br.-171). 3 To naređenje nije pronađeno. 4 Jedinice 3. ukrajinskog fronta Crvene armije su 6. septembra 1944. izbile na . jugoslovensko-rumunsku granicu kod Turn Severina. 5 Na području Kruševca tada su se nalazile jedinice 2. proleterske brigade i one su vodile stalne borbe protiv udruženih nemačkih i četničkih snaga. 6 Elsvort Kramer (Eslworth) je 26. septembra došao u štab Draže Mihailovića zajedno sa američkim pukovnikom Mak Daulom, a kasnije je bio dodeljen štabu majora Keserovića. 7 O stavu četnika prema Crvenoj armiji vidi dok. br. 94. 8 Vlastimir. 9 O tome vidi dok. br. 92, dep. br. 1098 i 1099. 10 U Kruševcu su se tada nalazili delovi 7. SS divizije (Zbornik NOR-a, tom XII, knj. 4, dok. br. 152). 11 Ljubiša. 12 Verovatno Velimir (vidi dok. br. 92, nap. 85). 13 Mirko, komandant 2. rasinske brigade Rasinskog korpusa. 14 Dimitrije, komandant bivšeg Jastrebačkog korpusa. 15 Steva, bivši komandant Topličkog korpusa. 16 Đorđije. 17 Milorad. 18 Boža. 19 Preslav. 20 Miloš. 21 Dimitrije. 22 Stevan. 23 Redakcija nije pronašla taj zapisnik. 24 Ta divizja nije postojala u NOVJ (vidi nap. 5). 25 Komesar 2. proleterske brigade tada je bio Milinko Đurović. 26 Te tri tačke i ostale koje se pojavljuju u narednom tekstu označavaju sadržaj koji se nalazio na iscepanim delovima originala. 27 Okrugli pečat: »Komanda jugoslovenske vojske u otadžbini — Gorski štab 23«.
|