| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
IZVEŠTAJ OFICIRA OBAVEŠTAJNOG ODELJENJA ŠTABA VRHOVNE KOMANDE NA SLUŽBI U TREBAVSKOM KORPUSU OD 10. JANUARA 1945. DRAŽI MIHAILOVIĆU O VOJNO-POLITIČKOJ SITUACIJI NA TERITORIJI ISTOČNE I ZAPADNE BOSNE1 6. januara 1945. god. Uvaženi Gospodine Ministre,2 Pri prolasku Vrhovne Komande, u okotobru pr.[ošle] godine, kroz ove krajeve, određen sam iz Obaveštajnog odeljenja V. K. na službu u Trebavski korpus i od tada stalno sam bio pri istom. Smatram za dužnost da svoja opažanja za ovih tri me-seca, kako u pogledu opštih prilika u celome kraju tako i u pogledu prilika u samome korpusu treba da saopštim Vama kao vođi celoga pokreta i kao licu koje nosi punu istorijsku i moralnu odgovornost za uspeh ili neuspeh akcije. Ta zapažanja sastoje se u sledećem: I. — U OPSTE. — Komandant korpusa otac—prota Sava Božić nesumnjivo je čovek od najvećega autoriteta kod ovdašnjeg naroda a naročito kod domaćina starijih godišta. Ono što je naročito važno, on uživa veliki ugled i autoritet i kod nesrpskog elementa, specijalno kod Muslimana. Veliki demokrata po ubeđenju, nedostaje mu odlučnosti u čisto vojničkim stvarima i pitanjima, jer, opravdano, smatra da u te stvari — iako pro forma Komandant korpusa — ne treba da se meša, obzirom da u korpusu postoji stručno vojno lice, Komandant operacija, pukovnik Đura Popović. Iz ovih razloga delatnost oca Save Božića usmerena je-uglavnom u političkim akcijama. Smatrajući komunizam kao najveću opasnost po Srpski narod u sadašnjim momentima, on je sve svoje napore posvetio taktiziranju i sporazumevanju sa nesrpskim elementima, u prvome redu sa Muslimanima,8 u težnji da ih pridobije za sa-radnju sa nama. U tome je imao vidna uspeha postigavši da, od Vašega [prolaska] kroz ove krajeve do sada, preuzme vlast u Modriči i Gradačcu i time olakša saobraćaj sa Posavinom, kao bazom za snabdevanje kako ovoga kraja tako, gotovo, i cele Istočne Bosne. Osim ove čisto ekonomske koristi koja se ima od preuzimanja vlasti u ovim krajevima i mestima, postignuta je i vojnička korist u toliko što je posada u ovim mestima zajednička sa Muslimanima, pa će oni biti u obavezi da sutra zajedno sa nama pođu u borbu i protivu zajedničkog neprijatelja— komunizma. Pokušavao je da slične sporazume postigne i sa Hrvatima — ustašama, ali u tome nije uspeo kako zbog neuviđavnosti samih Hrvata tako, a možda i više, zbog netrpeljivosti ovdašnjeg srpskog elementa prema ustašama, koji elemenat neće i ne može da shvati da se je karakter mnogih ustaša od 1941. na ovamo izmenio u našu korist i da su mnogi od njih sada ustaše samo i jedino iz razloga da ne bi napuštali svoje kuće i da bi i dalje dobijali snabdevanje u opremi i naoružanju kao i mnoge druge povlastice od Hrvatske države.4 Međutim, u narodu nastojanja oca Save Božića, naročito kod mlađih boraca, ne nailaze gotovo ni na kakvo razumevanje, te preti veoma ozbiljna opasnost da svojim netaktičnim postupcima prema inovercima, naročito Muslimanima, poruše sve ono što je prota Božić uspeo da do sada postigne. Nije redak slučaj da pojedini borci presreću trgovce — Muslimane— i [na] najordinarniji način ih pljačkaju do gole kože. Ni za jedan od ovih slučajeva pljačkaši nisu pozvani na odgovornost te to ostavlja veoma ružan i mučan utisak na Muslimane. Pretprošle subote, na pazarni dan, usred Kožuha, na ulici ubijen je jedan Musliman. Zna se ko ga je ubio i protivu krivaca ništa nije preduzeto. Istoga dana opljačkano je nekoliko Muslimana — trgovaca koji su dolazili na pijacu s onu stranu reke Bosne — iz Kotorskog. Zna se i ko je ove ljude opljačkao ali ih niko nije pozvao na odgovornost. Rezultat: evo već druga subota kako muslimanski trgovci, nedolaskom, bojkotuju ko-žušku pijacu. Kada se zna da se ceo ovaj kraj uglavnom snabde-vao isključivo preko muslimanskih trgovaca kojima je bilo omogućeno odlaženje u krajeve gde ima Hrvata i Nemaca i donošenje robe na ovdašnju pijacu, onda neće trebati dugo vremena pa da se posledice ovog bojkota vidno osete a naročito u nedostatku municije koju su uglavnom na pijac donosili Muslimani.5 Pre petnaestak dana borci iz Kostajnice presreli su nekoliko vojnika muslimanske legije, dakle ljude sa kojima još koliko sutra treba zajedno da pođu u borbu protivu zajedničkog neprijatelja — komunista —, razoružali ih i svukli do gole kože. Umesto da počinioci ovoga dela budu pozvani na odgovornost, Komandantu ove legije data je novčana naknada kako bi umirio svoje vojnike. Nije se ni malo vodilo računa da je takav gest očigledno Muslimanima pokazao, kako je naša Komanda slaba i neautoritativna prema našim borcima, kad nije u stanju da ih kazni već pristupa davanju novčane naknade. Muslimani, u težnji da izbrišu utiske iz 1941. godine, kada su se solidarisali sa Hrvatima, trude se da se sada pokažu većim Srbima no što smo i mi sami. U tome cilju gledaju na svakome koraku da izazovu sukobe sa Hrvatima. Naši ljudi— borci ne uviđaju da nam to ne ide u korist, spremni su da u tome pogledu vazda sarađuju sa Muslimanima pa ma i na štetu opšte stvari. Tako je pre izvesnog vremena između ustaša, kojima je preko dana bio slobodan dolazak u Modriču, i Muslimana koje su ustaše tako pokušale razoružati, izbio sukob. Veštim nastojanjem Muslimana umešali su se i naši u ovaj sukob i ubili 4 ustaše. To je dovelo do zategnutog stanja između nas i ustaša u Posavini te su ustaše pobili neke naše ljude u Samcu, Crkvini i Miloševcu. U tome je pala naredba V. K. za pokret prema Tuzli.6 Da bi naterala borce da idu prema Tuzli Komanda korpusa je prethodno morala da im odobri pokret prema ustašama severno od Modriče, koji se je završio pokoljem Hrvata u ustaškom selu Garevcu. Iako je otac Sava Božić domorodac, ostale ličnosti koje su u pokretu, nisu iz ovoga kraja, pa u narodu postoji veliko nezadovoljstvo što ga vode »stranci«.7 Ovo nezadovoljstvo sa naročitom tendencijom potenciraju ljudi koji do skora i sami bili u vođstvu pokreta pa su docnije istupili iz istoga bilo za to što su se kompromitovali neispravnošću u svome radu, bilo iz čtstoga oportunizma, jer ne žele da se više aktivno angažuju u samome pokretu a hteli bi da to pretstave kao da se u pokretu, od danas vodećih ljudi — »stranaca-« njihovo prisustvo i učešće ne želi. Ima u tome dosta prstiju takvih ljudi koji in-kliniraju crvenima i koji stalno u narodu podržavaju ovo nezadovoljstvo preko vodećih domaćih seoskih ljudi. Vođstvo pokreta to zna a poznaje i ljude koji to sve čine, ali nema snage da protivu takvih lica ma šta preduzmu, a niti pokazuje za to dobre volje, već i dalje dopušta njihovu destruktivnu akciju na opštu štetu. II. — STANJE U VOJSCI. — Borci su nedisciplinovani i ideološki neobrađeni za borbu koju treba da vode. Pre svega i svačega jedino im je pred očima njihov lični interes pa tek onda opšta stvar. Ako ima izgleda na pljačku spremni su uvek da idu u pokret i operacije. Ako na to nema nikakva izgleda treba dugo i dugo vremena pa da se pokrenu. Nije redak slučaj da pođu pa da se sa pola puta vrate bez pitanja i odobrenja starešina. Pre izvesnog vremena bili su upućeni u akciju prema partizanima, koji su se iz Mačve prebacili u Semberiju. Nisu došli ni do polovine puta, pa su se, bez pitanja i ma čijeg odobrenja, vratili motivišući ovakav svoj postupak time: da su mislili da idu u borbu na ustaše ali da su prevareni upućivanjem na borbu protivu partizana. Kada je naređena akcija na Tuzlu, mesto određeno za koncentraciju, bilo je u Srnicama. (severozapadno od Tuzle prema Gradačcu). Tri puta su polazili i vraćali se, sve dok nisu prinudili Komandu korpusa da ih uputi u Posavinu, u borbu protivu ustaša, tako, da na naređene operacije prema Tuzli nisu ni otišli osim jedne brigade. Da sramota bude veća sve muslimanske jedinice koje su bile pozvane na zajedničko učešće u ovoj akciji, odazvale su se jednodušno i bez ikakvih izgovora. Kakav je utisak naša vojska ostavila na te muslimanske jedinice ne treba naročito isticati. Veoma su podložni pljački. Gotovo svakodnevno vrše napade na Muslimane i u tome su uzeli toliko maha, da gotovo više i nema mogućnosti da ih u tome može ma ko sprečiti. Najbolji primer njihove slobode »-rada-« neka posluži sledeće: dva borca iz Kožuha su, jedne večeri, privezala jednog muslimanskog trgovca ispred jedne kafane u Kožuhama i sa njegovih kola skinula i opljačkala četiri vreće soli (vrednost oko pola miliona Kuna) koju je ovaj doneo da sutradan na pijaci rasproda narodu. Opljačkani trgovac je podneo prijavu žandar-metiskim organima, koji su odmah poveli istragu, utvrdili krivce, robu pronašli i predali je opljačkanom trgovcu. Ali su oni to morali sve izvršiti tako, da se nije znalo ni ko je krivac ni gde je roba pronađena. Niko od vojnih starešina nije dotične borce—pljačkaše pozvao na odgovornost za izvršenu pljačku. Komandant operacija, pukovnik Đura Popović, koji se u ovome korpusu nalazi već više od godine i po dana i koji je za to vreme učestvovao u svima borbama koje su se vodile sa partizanima, i u njima se pokazao — kako prema mišljenju oca Save tako isto i po mišljenju samih boraca—pravim vojnikom i hrabrim čovekom, dobronameran je pa ipak nije u stanju da zavede disciplinu kod boraca a to najviše iz razloga jer je »stranac«. Nije redak slučaj da na naređene operacije on ode prvi a borci odlaze tek posle dva ili tri dana. Poviku na oficire »strance« uopšte naročito podržavaju starešine-neprofesionalni vojnici koji se osećaju ugroženi na svojim položajima ako bi došlo više oficira profesionalnih u korpus. Među prvima od njih ističe se: MILOŠ BOTIĆ, komandant I brigade. Sveštenik po zanimanju, poslao je ženu sa detetom u Srbiju, da bi nesmetano mogao da se preda nemoralnom životu i javna je tajna da živi u nedozvoljenim odnosima sa jednom udovicom iz Kožuha.. Ima ideju da se posle rata raspopi, razvede sa sadanjom ženom i venča sa tom udovicom. Jedan raspućinski tip koji nema nikakvog autoriteta kod boraca jer sam nije uredan čovek. Uobražava da sve stvari sam najbolje poznaje. Reklamer najobičnije vrste, nije propustio da prilikom prošloga Vašeg prolaza kroz ove krajeve postrojava vojsku radi podnošenja raporta, i sebe pretstavi idealnim vojnikom i starešinom, te da time za sebe i poginulog brata,8 čijim se perjem i junaštvom kiti, izdejstvuje odlikovanja, a da odmah po Vašem odlasku ospe drvlje i kamenje na sve što je iz Srbije i što je oficir. On lično se veoma često ne odaziva naredbama korpusa odnosno Komandanta operacija pukovnika Đure Popovića, pa se onda može zamisliti kako se odazivaju borci iz njegove brigade. Još koliko u prošlu subotu morao ga je otac Sava javno, na pijaci u Kožuhama, izgrditi što nije postupio po njegovoj naredbi i još uoči toga dana otišao sa brigadom na položaj. Ni to ga nije dirnulo i u pokret je otišao tek u nedelju po podne. Tolerira pljačku koja se od strane njegovih boraca vrši na teritoriji njegove brigade. Nedavno se je u bolnici u Osječanima desila jednome bolesniku krađa nekih 156.000 Kuna. Zandarmi su krivca uhvatili i on je pred njima delo priznao. Botić je naredio da krivca preuzme u svoj zatvor vojnička straža. Tamo je, nagovoren od boraca, delo porekao i ukradeni novac podelio sa borcima. Isto tako pretprošle subote njegovi borci su opljačkali neke muslimane koji su iz Kotorskog (s onu stranu r. Bosne) dolazili na pijacu u Kožuhe na pijacu. Po-slednji podvig ove vrste njegovih boraca jeste pljačka koju su trećega dana Božića izvršili nad kapetanom Ljubom Stefano-vićem iz korpusa ust. izbegl. g. Siniše Pazarca. Pa kad su oni mogli opljačkati jednoga aktivnog oficira i to u vreme kada se ovde nalazi i sama Vrhovna Komanda onda se može zamisliti šta sve čine kada nema ko da ih kontroliše. Sve ove pljačke i nedela poznata su popu Botiću, pa ipak ništa ne preduzima pro-tivu takvih boraca jer neće da im se zameri pa makar to bilo i na štetu discipline i autoriteta vojske. NIKOLA MILAKOVIC, rodom iz Bjelovara, kapetan I klase, inače Komandant III brigade. Do pre godinu dana bio pot-poručnik hrvatskog domobranstva. Otada u našim redovima dogurao do kapetana I klase. Mlad i politički neizrađen čovek te veoma često čini greške koje mu ovdašnje stanovništvo ne može oprostiti. Uobražava da je kao Komandant brigade svemoćan i da mu je sve dopušteno. Upušta se čak i u raspravljanje čisto pozadinskih pa čak i u čisto upravna pitanja. Tako je pre izvesnog vremena raspustio jedan seoski Narodni Rav-nogorski odbor i jednog pretsednika opštine, ne vodeći pri tome računa da smo demokratski odbor i da su ti organi postavljeni i izabrani od naroda pa d?. ih je jednom mogao i smeniti. Sve to iaziva nezadovoljstvo u narodu, i pošto je on oficir po profesiji sve to ide na račun oficira i »stranaca«. Pre kratkoga vremena naišla je jedna grupa ustaša u Gradačac, gde su njihove starešine izazivale Srbe i muslimane, tvrdeći da su oni svi Hrvati. Pošto se na ova izazivanja odgovorilo ću-tanjem, jedan od prisutnih ustaša protumačio je to ćutanje kao odobravanje. Na to je ustao jedan musliman i ustašama odbrusio, da oni — Muslimani — nikada nisu bili Hrvati niti će kada to biti već da su bili i ostaju jedino Muslimani. Tu istu grupu ustaša kapetan Milaković je docnije lično otpratio na njihovim kamionima do Modriče i tamo im našao benzina za dalji njihov put. Ovakvo njegovo držanje i postupak izazvali su nezadovoljstvo kod srpskog stanovništva koje je toliko propatilo od ustaša a sprdnju i potsmeh kod Muslimana. I zaista ovaj postupak liči na izazivanje srpskog življa u ovim krajevima. Jer on je mogao ovim ustašama i na drugi način izaći na susret (dati im koga običnog vojnika i naprosto seljaka za vodića) a ne da se sam ponižava i da ih lično kroz srpske i muslimanske krajeve vodi i to kao starešina vojske. Od njega bi mogao biti dobar političar i vojnik kada ne bi pravio takve poteze već se više oslanjao na savete starijih i slušao ih i kada se ne bi mešao u one poslove koji ne spadaju u njegov delo-krug. Komandanti II i IV brigade su ljudi koji su skoro došli na te položaje te o njima i njihovom radu i držanju za sada ne mogu ništa reći.9 Sve primedbe i opažanja o vojsci odnose se u glavnom na trebavske brigade (I—IV). Stanje u Posavini nije mi detaljno poznato jer za ova tri meseca nijednom nisam tamo bio. Mogu reći samo toliko da je stanje u tri tamošnje brigade mnogo bolje u ovakvom pogledu blagodareći čvrstini volje Pavla Ga-jića,10 koji je ne samo Komandant jedne od tamošnjih brigada već i pomoćnik Komandanta korpusa... Sam Gajić u stanju je da održi disciplinu na visini a i narod je tamo po prirodi drukčijeg mentaliteta no u Trebavi. Detalje o Posavini mogao bih naknadno pribaviti u koliko bi isti bili potrebni. POZADINA: Snabdevanje vojske vrši se uglavnom preko pozadina bataljonskih, i to iz rezervi koje se dobijaju od »Razreza desetine« na zemaljske proizvode i od »razreza za naoružanje i odeću« koji se vrši u novcu. Pošto je u ovim krajevima pokret počeo još prvih dana 1941. godine, narod je već za-moren, pa se kod pozadinskih organa a naročito kod Komandanta bataljonskih pozadina (Komandanti mesta) oseća izvesna tromost i neaktivnost u radu. Obzirom da vojska nije stalno na okupu i kazanu, količine hrane i novca koje su do sada oduzimane od naroda bile su dovoljne za izdržavanje vojske, koja je iz ovih količina bila snabdevana samo onda kada se je nalazila u pokretu i na položaju. Ovakav način snabdevanja, međutim, ima tu nezgodu da je narod stekao uverenje da su te količine dovoljne i da nije obavezan da ma šta više od toga daje, te je kod naroda veoma često nezadovoljstvo kada mu se nešto više traži. STANJE U OKOLINI: Jedinice koje se nalaze kao susedne ovome korpusu jesu Ozrenski i II srednjobosanski korpus. Stanje u Ozrenu nije mi poznato pošto nisam imao prilike da tamo odem.11 Stanje u II srednjebosanskom korpusu je dosta dobro. Pribijen je na jednom uskom prostoru uz r. Bosnu, te usled toga nije u stanju da razvije neku akciju širega obima.12 Osim toga ima jednu brigadu-vučjačku — sa kojom apsolutno nema nikakve teritorijalne veze već istu održava preko trebavske teritorije. Komandant korpusa, major Sergije Živanović, iako dosta mlad, veoma ozbiljan i sređen čovek, ne samo da je vojnik već je dosta i politički izgrađen, pa se trudi [da] na svome terenu održi čistu situaciju i u tome je do sada imao dosta uspeha. U ostvarivanju ovih težnji jedino ima muke na teritoriji Vučjačke brigade koju vodi Branko Kovačević, čovek bez ikakve vojničke i političke spreme, tako da se na njegovom terenu i sada nesmetano šetaju komunistički politički komesari. Pre samo nekoliko dana na teritoriji Brankovoj su se nalazili politički komesari Dujmić i Petar Zec. Njihovo razorno dejstvo vidi se najbolje u tome što je Branku, pre mesec dana odbeglo oko 40 boraca zajedno sa jednim komandantom bata-ljona u redove partizana. Sam Branko ne vodi prema partizanima nikakvu odlučnu borbu. Ovo sa razloga jer mu je vojska veoma podložna pljački pa da bi je u tome pogledu zadovoljio, njegova je borbenost i aktivnost usmerena isključivo prema ustašama odnosno Hrvatima uopšte od kojih se ima šta opljačkati. ZAPADNA BOSNA: Stanje u Zapadnoj Bosni nije mi lično poznato ali po izvesnim činjenicama sudeći ono je potpuno haotično. Bar takav sam utisak mogao dobiti u razgovoru sa pojedincima koji su iz tih krajeva dolazili. Oficiri koji su iz V. K. bili određeni za Komandu Zapadne Bosne, a takođe i đaci škole za rezervne oficire koji su tamo bili raspoređeni svi su se gotovo vratili. To su: potpukovnik Vešović, major Lazarević, major Miletić, potpukovnik Joca Mi-hajlović i svi mi drugi. Svi su oni napustili komandu izgleda bez odobrenja, po svojoj volji i nahođenju. Jedino je potpukovnik Vešović regulisao svoj odlazak na legalni način. Naime, on je od Komandanta Zapadne Bosne dobio objavu da se može kretati po terenu cele Jugoslavije kao njegov obaveštajni oficir. Da li su toj Komandi i potrebna obaveštenja sa teritorije cele Jugoslavije to se Komandant nije pitao. Očigledno je da se prisustva Vešovićevog hteo jednostavno otresti pa makar i na ovaj način. Osim Vešovića svoj odlazak izgleda da je regulisao privremeno i potpukovnik Mihajlović na taj način što je dobio bolovanje jer je pre izvesnog vremena bio ranjen. Međutim on se je priključio štabu Komandanta grupe korpusa pukovnika Sirnića,13 i iz razgovora sa samim Mihajlovićem imam utisak da se više i ne misli vraćati u Zapadnu Bosnu. Gospodine Ministre, Ja sam Vam gornja svoja opažanja saopštio možda na jedan nestručan i lajički način u pogledu vojske, ali budite uve-reni da sam Vam saopštio samo i isključivo ono što sam video i što je apsolutno tačno. Ja detalje u ovaj izveštaj nisam unosio a ako bi Vam, ipak, i oni bili potrebni Vi me pozovite pa ću Vam i njih saopštiti. Slobodan sam da Vam uz ovaj izveštaj dostavim na uviđaj i nekoliko propagandnih letaka koje sam u poslednje vre-me izdao. Molim vas, Gospodine Ministre, da i ovom prilikom izvolite primiti izraze moga osobitog poštovanja i odanosti. Rezervni potporučnik Treba va, Dušan V. Spajić Savetnik Min. un. poslova. 10 januara 1945 godine 1Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 239,. reg. br. 1/10 (BH-W-900). 2Odnosi se na Dražu Mihailovića. Za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva u vladi Kraljevine Jugoslavije u emigraciji imenovan' je 11. januara 1942, kada je dr Slobodan Jovanović došao za predsed-nika vlade. Taj resor je držao sve do dolaska dr Ivana Subašića za« predsednika vlade (1. juna 1944). Na njegovo mesto je tada došao Petar Živković, divizijski general. Pre obrazovanja vlade dr Ivana Subašića, predsednik Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije maršal Josip Broz Tito izjavio je da prihvata izbor Subašića pod uslovom da buduća vlada odstrani Dražu Mihailovića i osudi sve saradnike okupatora u-Jugoslaviji. No i posle toga Dražu Mihailovića su njegovi potčinjeni oslovljavali ministrom. 3 i 5Odnosi se na miliciju koju je NDH formirala od dela muslimanskog stanovništva. 4Komandant Trebavskog korpusa pop Savo Božić je 28. maja 1942. sa ustaškom NDH sklopio pismeni sporazum o saradnji u borbi protiv NOP-a (Zbornik NOR-a, tom XIV, knj 1, dok. br. 89). I on i njegovi komandanti su, i pored povremenih sukoba, uvek kad se radilo o borbi protiv jedinica NOV i POJ održavali savezničke odnose kako sa ustašama tako i sa domobranima i muslimanskom legijom. 6Vidi dok. br. 127. 7Iako su Dražu Mihailovića priznavali za vrhovnog komandanta, četnički komandanti sa teritorije Majevice, Trebave i Ozrena stalno su se odupirali postavljenju na komandne položaje oficira van te teritorije. Potpunije o tome vidi Zbornik NOR-a, tom XIV, knj. 1, dok. br. 122, 123, 124 i 139. 8Stevan Botić. 9Komandant 2. trebavske brigade tada je bio poručnik Žarko Ga-rašević, a komandant 4. trebavske brigade pporučnik Bogdan Jeremić. 10 Pavle Gajić je u to vreme bio komandant 2. posavske brigade. Komandant 6. posavske brigade bio je poručnik Todor Boškov a 7. posavske brigade poručnik Luka Mikić. 11O stanju u Ozrenskom korpusu vidi dok. br. 141. 12Drugi srednjobosanski korpus je obuhvatao teritoriju između reka Bosne i Ukrine (dobojski, tešanjski, derventski i delove teslićkog i prnjavorskog sreza). Ovaj korpus trebalo je da se formira jula 1944. od delova postojećeg srednjobosanskog korpusa, ali se tome suprotstavio komandant Srednjobosanskog korpusa Lazar Tešanović i preko komandanta zapadne Bosne Slavoljuba Vranješevića uticao da do formiranja ne dođe, pa je za njegovo formiranje Draža Mihailović lično nekoliko puta intervenisao. 13Jevrem.
|