MEMORANDUM DRAŽE MIHAILOVIĆA OD 8. NOVEMBRA 1944. KOMANDANTU SAVEZNIČKIH TRUPA U SREDOZEMLJU O VOJNO-POLITICKOJ SITUACIJI U JUGOSLAVIJI, SA PREDLOGOM DA SE SA SVIM ČETNIČKIM JEDINICAMA STAVI POD NJEGOVU KOMANDU1 ĐENERALU GOSPODINU VILSONU KOMANDANTU SAVEZNIČKIH TRUPA U SREDOZEMLJU2 Gospodine đenerale, Predosećajući razvoj događaja, u vezi sa invazijom savez-nika na Balkan, bio sam naredio opštu mobilizaciju svih snaga jugoslovenske vojske u otadžbini za 1. septembar ove godine.3 Mobilizacija se uspešno razvijala i izvela. Namera mi je bila da sa svima snagama odmah preduzmem opštu ofanzivu protiv okupatora i njegovih satelita u celoj zemlji. I kod naroda i kod vojske bilo je veliko raspoloženje za ovu borbu. Skoro u svima pokrajinama otpočele su borbe jugoslovenske vojske u otadžbini protiv okupatora. Tako: u Srbiji vođene su borbe sa Nemcima kod Lazarevca, Valjeva, Požarevca, Zagubice, Petrovca, Donjeg Milanovca, Kučeva, Kladova, Golupca, Aleksinca i Ražnja i sa bugarskim trupama kod Niša, Leskovca i Užica. U Bosni naše jedinice vodile su borbu sa Nemcima i ustašama duž cele doline reke Bosne, gde su neprijatelju naneti znatni gubici i prekinuta železnička pruga na više mesta; zatim oko Prače i Rogatice i u dolini reke Spreče gde su takođe naneti veliki gubitci neprijatelju i pruga Doboj—Tuzla najvećim delom porušena. U Hercegovini naše snage držale su Gacko i Bileću i preduzele napad na Trebinje, gde je bio jak nemački garnizon. I u drugim pokrajinama bile su već gotove pripreme za otpočinjanje napada na okupatora. Kada smo otpočeli ove borbe, Titove komunističke snage preduzele su ofanzivu protivu jedinica jugoslovenske vojske u Otadžbini u svima pokrajinama. Naročito sa jakim snagama preduzeli su ofanzivu na naše jedinice u Srbiji, gde smo se spremali da Nemcima zadamo najači udarac. U Srbiju su preduzeli ofanzivu sa naročito jakim snagama, da bi uništili naše na jače snage i ovladali ovom centralnom i najvažnijom pokrajinom. Sem toga jasno se ispoljila njihova težnja da što pre stupe u neposrednu vezu sa ruskim trupama, koje su već tada brzo prodirale kroz Rumuniju ka jugoslovenskom Dunavu. U ovome se jasno ispoljila komunistička težnja, da Rusi dođu što pre u Jugoslaviju i da pomoću njih uzmu vlast u svoje ruke. Isto tako, i u svima ostalima pokrajinama, na prvom mestu i glavnu borbu komunisti su vodili protiv jedinica jugoslovenske vojske u Otadžbni, dok su borbu protiv Nemaca i satelitskih jedinica vodili samo tamo, gde su bili primorani da se brane i gde im je bilo potrebno da lažno prikažu svoju opštu borbu protiv okupatora. Komunisti su redovno napadali naše jedinice sa leđa u momentima, kada smo bili angažovani u borbi sa okupatorom. Za ovo je najtipičniji primer Trebinja, gde su naše jedinice, pod komandom majora Lukačevića, bile angažovane u koncentričnom napadu na Trebinje i imale velikih uspeha. U momentu kada je nemački garnizon u Trebinju trebalo da kapitulira, komunisti su izvršili napad u leđa na naše jedinice i nanele im teške gubitke. Zbog ovoga naše jedinice morale su se izvući iz borbe, a komunisti su zatim zauzeli Trebinje, koje bi bilo pred kapitulacijom, pa su to prikazali kao svoj veliki uspeh u borbi protiv okupatora. Slično se dešavalo i u svima ostalim krajevima, gde smo počeli i spremali borbu protiv okupatora. Na ovaj način, komunisti su onemogućili borbu jedinicama jugosloven-ske vojske u Otadžbini protiv okupatora i mi smo bili primorani, i ovoga puta, da se branimo od napada komunista i da se povlačimo na prostorije gde ne bismo bili izloženi istovremeno napadu komunista i okupatora. Ruske trupe koje su prešle preko Dunava u Jugoslaviju omogućile su prodiranje komunista u Srbiju. Pored odlučujućeg dejstva ruskih jakih snaga protiv okupatora, komunisti su dolaskom u neposrednu vezu sa Rusima dobili i ogroman moralni prestiž. Naredio sam našim komandantima u Srbiji, koji su bili na pravcu nadiranja ruskih trupa, da sadejstvuju ruskim trupama u borbi protiv okupatora. Ovu saradnju komunisti su svuda onemogućavali, kompromitujući naše komandante kod Rusa, koji su u prvom momentu prihvatali saradnju, a potom odbacivali i preduzeli razoružanje naših jedinica vodeći ih u koncentracione logore. Karakterističan je slučaj pukovnika Keserovica, koji je od Nemaca zauzeo Kruševac i u ovoj oslobođenoj varoši dočekao Ruse kao saveznike.4 Pukovnik Keserović je bio spreman da svima svojim jedinicama produži borbu protiv okupatora. Međutim, komunisti su napali naše jedinice u Kruševcu, posle čega su Rusi razoružali deo tih jedinica, a hteli su da razoružaju i samog pukovnika Keserovića koji je uspeo da umakne. Očevidac ovog slučaja je bio američki poručnik Kramer, koga su Rusi uhvatili, razoružali i poslali u Sofiju. Slično se desilo i sa našim komandantom Banata, komandantom Deligradskog i Varvarinskog korpusa. I posle svih ovih slučajeva, naredio sa*rh našim komandantima da i dalje pokušavaju vojničku saradnju sa Rusima kao saveznicima u borbi protiv okupatora, čime smo i ovom prilikom želeli da pokažemo našu rešenost za borbu protiv okupatora. Na osnovu ovoga moga naređenja, komandant Prvog i Drugog ravnogorskog korpusa kapetan Raković zadržao se u borbi protiv Nemaca kod Čačka i Kraljeva. Kada su naišle ruske trupe kapetan Raković je produžio ovu borbu u saradnji sa njima. Kapetan Raković i sada vodi ove borbe zajedno sa ruskim trupama. Zbog ovakve situacije u Srbiji, naredio sam izvlačenje naših snaga iz Srbije u pravcu Sandžaka. Dobijam svakodnevno izveštaje iz Srbije da komunisti, koristeći prisustvo Rusa, vrše strahoviti teror nad nacionalnim življem, ubijajući u velikom broju bez ikakvog suda, hapse u masi nacionaliste, stvaraju koncentracione logore od kojih se jedan nalazi u Paraćinu, a drugi u Kragujevcu u Vojno-teh-ničkom zavodu. Pre nekoliko dana u Kragujevcu su streljali 200 nacionalista. Komunisti takođe streljaju svakoga onoga koji je bio u redovima jugoslovenske vojske u Otadžbini, koga uhvate. Ima veliki broj silovanja žena i devojaka. Sada je naročito teško i kritično stanje u Dalmaciji, delu jugozapadne Bosne i Like. Nemci su se povukli iz Dalmacije, gde su predali vlast ustašama. Ustaše su odmah zatim, po već ranijem sporazumu, predale vlast komunistima. Sada i komunisti i ustaše preduzeli su opšti napad na naše tamošnje snage sa svih strana, a Nemce puštaju da slobodno otstupaju. I komunisti i ustaše kolju i ubijaju od reda sve Srbe i Hrvate nacionaliste, koji ne žele da stupe u komunističke redove. Sem toga vrše paljevine čitavih sela. Tako je nastalo užasno stanje u Dalmaciji, delu Bosne i Like, daleko gore no za vreme terora okupatora i ustaša u 1941. godini. Preko pola miliona življa Srba i Hrvata nalazi se u životnoj opasnosti. Ogroman broj izbeglica, dece, žena i staraca beži u planine da traži spasa za goli život, pa ni tamo ne može naći zaštite od ovih razbojničkih bandi. Naš komandant iz Dalmacije upućuje očajničke apele celom demokratskom svetu, da spreči ovaj pokolj i uništavanje naroda. Isto tako teški su zločini komunista i u Sloveniji u posled-nje vreme, gde je pobijeno na desetine hiljada Slovenaca, među kojima i veliki broj katoličkih sveštenika. Sem toga na slučaj uzimanja vlasti u Sloveniji pripremaju još mnogo veća ubi-stva nacionalnog elementa. Komunisti sličnu sudbinu pripremaju i ostalim pokrajinama. Svi izloženi podaci provereni su i tačni.5 Sada je opšta vojnička situacija u Jugoslaviji ovakva: Nemci drže u Srbiji Kraljevo, Cačak, Požegu i Uzice, dolinu reke Ibra, Kosovo i Južnu Srbiju. Iz Južne Srbije povlače se pravcem Skoplje — Mitrovica — Prijepolje — Višegrad. Nemci zatim drže deo Crne Gore i Hercegovine, kao i ostali deo Jugoslavije. Ceo pojas duž Jadranskog mora od Neretve do Karlobaga Nemci su evakuisali. Južno od Neretve Nemci imaju slabije snage duž obale. Naše snage iz Srbije u jačini oko 20.000 naoružanih boraca pod komandom đenerala Trifunovića6 u pomeranju su ka Sandžaku. Sem ovih, imamo u oblasti Kraljeva i Čačka oko 3000 naoružanih boraca. U Istočnoj Bosni južno od Sarajeva, Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku imamo oko 15.000 naoružanih boraca. U severnom delu Bosne imamo oko 25.000 naoružanih boraca, a u Dalmaciji i Lici i jugozapadnom delu Bosne oko 15.000 naoružanih boraca. U Sloveniji ima oko 10.000 boraca nacionalnih snaga. Ovi su podaci potpuno tačni. U Srbiji, odakle smo izvukli glavninu naših snaga, na terenu je ostao veći broj manjih jedinica koje ćemo moći prikupiti u pogodnom momentu. Naročito ističemo, da bismo mogli još mobilisati preko 40.000 novih boraca, kada bismo raspolagali oružjem i municijom i kada bi to želeli naši saveznici Englezi i Amerikanci i u tom nas pomogli. Sve ove snage jugoslovenske vojske u Otadžbini, kao i sam narod, žele borbu protiv okupatora u cilju oslobođenja Jugoslavije i sadejstvo i saradnju savezničkim Angloameričkim armijama. Pošto se savezničke i Angloameričke armije nalaze na granicama Jugoslavije, mi smo željni da ovim armijama uka-žemo svu našu pomoć u zajedničkoj borbi protiv okupatora za oslobođenje Jugoslavije, a zatim, po potrebi, i van Jugoslavije. Na osnovi ovakve situacije, mi smo se Gospodine đenerale, rešili da Vam podnesemo sledeću predstavku i molimo: 1.  - Da se ja sa svima snagama jugoslovenske vojske u Otadžbini stavim pod Vašu komandu i da mi izdate potrebna naređenja i direktive za akcije, kako bi naš rad bio uključen u ofanzvne planove Angloameričkih armija, koje će prodirati u Jugoslaviju. Mi smo gotovi da uklonimo sve prepreke, ako ih je bilo u dosadašnjoj našoj vezi i saradnji sa Vama. 2.  - Potrebno je da nas za akcije, koje nam budete dali, snabdete municijom, u kojoj mnogo oskudevamo. Sem toga na-še su jedinice u velikoj oskudici u obući, odeći, pa i hrani. 3.  - Potrebno je da odmah pošaljete i vaše misije u moj štab i kod svih naših komandanata na terenu, gde nađete za potrebno, kako bi se naše akcije što jače povezale i izvodile po Vašim zamislima. 4.  - Vrlo je važno i hitno potrebno da Vašim autoritetom i naređenjima sprečite komunističke napade na naše jedinice, da nas ne bi sprečavali u borbi protiv okupatora i da se spreči svako ubijanje nevinog stanovništva i naših boraca. Ovu pretstavku upućujem Vam, gospodine đenerale, u ime svih boraca, svih komandanata i moje lično i nadamo se da ćete uvideti opravdanost i usvojiti ovaj naš predlog. U isto vreme, molim Vas za hitan odgovor po prednjem.7 Izvolite primiti, gospodine đenerale, izraze moga osobitog poštovanja. 8 novembra 1944 godin Položaj Đeneral Drag. M. Mihailović M.P.8 1  Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ca, k. 20, reg. br. 31/5 (VK-Y-824). 2  Vilson Henri (Henry Maitland Wilson). 3  U proglasu za tu mobilizaciju koji je uputio Srbima, Hrvatima i Slovencima, između ostalog, Draža Mihailović je istakao sledeće: »U ime Nj. V. Kralja Petra II u saglasnosti sa našim moćnim saveznicima, a na osnovu datih mi ovlašćenja PROGLASUJEM Sa danom 1. septembra 1944. u 0 časova OPSTU mobilizaciju celoga naroda protivu svih neprijatelja. NAREĐUJEM: Da se akcija izvodi strogo po direktivama Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini, a po cenu života ništa se ne srna preduzeti na svoju ruku. Da se disciplina održi pre svega. Ravnogorska revolucija ne srne biti revolucija nereda i ubistava već revolucija pravde i slobode. Da se krivci izvode pred ravnogorske sudove, koji su jedino nadležni za sve krivice. Svaki pokušaj krađe i ubistava kažnjavaće se smrću« (Arhiv VII, Ča, k. 5, reg. br. 32/3). 4 Vidi dok. br. 188. 5 Podaci o zločinima partizana su izmišljeni, a takođe i borba četnika protiv okupatora i njegovih saradnika, osim neuspelog Lu-kačevićevog napada na nemački garnizon u Trebinju. 6 Miroslav. 7 Nema podataka da je na to pismo Draža Mihailović dobio odgovor od generala Vilsona. Generalu Vilsonu Draža Mihailović se obratio ponovo 16. novembra 1944 (vidi dok. br. 104). 8 Okrugli pečat: »Komanda Jugoslovenske vojske u otadžbini — Gorski štab br. 1«. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument