| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
PISMO KOMANDANTA OSTROŠKOG KORPUSA OD 14. MAJA 1944. KOMANDANTU FELDKOMANDANTURE U CETINJU O SARADNJI ČETNIKA I NEMACA U BORBI PROTIV NOVJ1 FELDKOMANDANTU GOSPODINU GENERAL-MAJORU KAJPERU2 CETINJE Povodom Vašeg poverenja, Vaše pažnje i priznanja, koje ste mi ukazali zbog moje borbe protiv komunizma, ukazana mi je naročita čast. Zahvaljujući se na visokoj pažnji što ste mi poverili komandu nad četničkim odredima, molim za odobrenje da navedem konkretne uslove, pod kojima bih mogao preuzeti teški zadatak koji mi se dodeljuje kao obaveza. Ne bih želeo da gospodin general ovo shvati tako, kao da sam zaboravio meru učtivosti prema jednom tako visokom vojnom funkcioneru velikog nemačkog Rajha i kao da postavljam neke uslove. Ali smatram neophodno potrebnim da navedem one uslove, koji bi mi omogućili da ispunim moje obaveze, kao i da opravdam Vaše visoko poverenje i nade koje narod u mene polaže. Meni, kapetanu, nepomirljivom borcu protvi komunizma, ne laskaju ni milozvučne titule, ni visoki položaji. Ja nemam nikakvih aspiracija na visoko komandovanje. Ali, ako mi se poverava komanda, onda bi trebalo jednovremeno da se stvore i mogućnosti, da bih mogao časno i pošteno da izvršim one zadatke, koje sobom povlači samo komandovanje. Prema tome i komandu nad četničkim odredima mogao bih preuzeti samo onda, ako bi mi se u cilju izvršenja ovog zadatka, stavila na raspolaganje i odgovarajuća sredstva3. Dosadanja sredstva, organizacija, pripreme, način izvođenja akcije, komandovanje, slaba veza i što je još gore — nepoverenje, nikakva koordinacija u zadacima i nedostatak inicijative, način rada i opšta delatnost, ne odgovaraju potrebama za izvršenje ovog zadatka. Po sadanjim okolnostima, nema oficira, ma koliko on bio hrabar, energičan, autoritativan i na delu neumoran, koji bi bio u stanju da postigne dobre rezultate. Zbog toga je do sada išlo tako rđavo. Da bi se učinio kraj ovim okolnostima i mogli postići uspesi, moraju se pronaći novi putevi. Dosadanje iskustvo predstavlja odličnu školu, tako, da se možemo bogato koristiti do sada počinjenim greškama. Mislim da ne preterujem, ako tvrdim da sam jedan od retkih Crnogoraca, koji je još od samog početka naše antikomunističke borbe, pa sve do današnjeg dana, na svim nadležnim mestima, jasno, tačno, otvoreno i nedvosmisleno ukazivao na sve ono, što koči, ometa i onemogućava svaku našu borbu i svaku akciju. Svi moji napori, da uverim nadležne forume u nužnosti da stvari sagledavaju onako kakve jesu, pri čemu sam stalno iznosio golu istinu, kao i svi moji pokušaji da između nadležnih foruma i ovih golih istina uklonim zavesu, koju jedna grupa komunističkih agenata vešto drži u rukama — ostadoše bez uspeha. Sve istine, sve činjenice, koje sam od sveg srca otvoreno iznosio, nastojeći da nikoga ne osumnjičim, nego naprotiv da što više koristim zajedničkoj stvari, bile su obično osujećene spretnim mahinacijama crvenih Titovih agenata. Ovi agenti bili su, prema prilikama i potrebama, obojeni čas jednom, čas drugom političkom bojom. Oni nisu birali sredstva, da bi cilj postigli. Prelazeći svaku meru, oni su igrali ulogu servilnih, kukavičkih ulizica. U nuždi bili su veći katolici od pape, veći Italijani od Musolinija, veći Nemci od Hitlera, sve prema potrebi. Ovakvim neverovatno veštim manevrovanjem uspevali su da izvrše sve zadatke, koje su dobivali od Tita: da se uvuku u svaku kancelariju, svaki biro, u svaki salon. U čudu pitao sam se i pitam se još uvek, kako dugo će ova očigledna igra da bude tajna za nadležne forume. Da li je moguće da jedan Nemac — koji je još u kolevci vaspitavan da više voli svoju domovinu nego sopstveni život ili život svojih najmilijih — poklanja veru jednom strancu, izdajniku sopstvenog naroda, da on voli Nemačku i da će joj verno služiti, on, koji je sam izdao sopstveni narod i prodao sopstvenu domovinu. Ja se pitam, da li nemački oficir, koji čast ceni iznad svega, može više vere da pokloni jednonj ulizici, dostavljaču, kukavici i neborcu, negoli svom do juče viteškom ratnom protivniku a današnjem časnom saradniku u borbi protiv komunizma. Da li jedan nemački oficir više ceni sumnjivo i lažno prijateljstvo jednog nazovi Srbina, koji je iz bojazni za svoj sopstveni sramni život, dočekivao nemačke trupe sa uzvikom »Dobro došli«, negoli prijateljstvo onoga, koji Vas je dočekao mačem na bojištu, a posle izgubljenog rata — u haosu komunističke anarhije — časno i pošteno prihvatio viteški pruženu ruku u zajedničkoj borbi protiv komunizma. Da li jedan nemački oficir može više vere da poklanja i veću važnost da pridaje kafanskim stratezima, brbljivcima, uličnim in-trigantima, smutljivcima i lažovima negoli svojim kolegama po pozivu, oficirima i borcima. Da li se dakle više veruje avetima u zelenim mantilima koji skrivaju crvenu boju, nego ispravnim i nepomirljivim antikomunističkim borcima, koji od momenta kada im je pružena viteška ruka, ostaju lojalni i časni saradnici u borbi protiv anarhije. Ako se veruje njima, ako se oni cene, ako Vama njihova saradnja izgleda bolja i korisnija, nama onda preostaje samo smrt, jer pošto smo izgubili otadžbinu i nemamo više mogućnosti da spašavamo narod od anarhije, naš život je suvišan. Ali, ako se pak nama veruje, ako se ceni naša borba, ako se zajednički borimo za spas od komunističkog čudovišta, onda nam dajte mogućnosti da to izvojujemo. Dajte nam hrane i ratnog materijala, dajte vlast u ruke istinskih boraca i neokaljanih nacionalnih snaga. Oslonite se na ljude, borce i junake, jer takvih ima još u našim redovima, a zabranite pristup politikantima i zatrovanim političkim intrigantima, koji dan i noć kuju zavere i izmišljaju sredstva da bi se sabotirala naša sveta nacionalna borba. Samo u slučaju ako gospodin general Kajper usvoji moje gledište, mogu da primim dodeljenu dužnost sa izgledom na uspeh. U protivnom bio bih prisiljen da odustanem, jer smatram nevojničkim i nepoštenim, da preuzimam komandu i zadatak, koji ne bi bio u stanju da izvršim. Da bi se osvetlile teškoće o kojima sam napred govorio, navodim sledeće: Sadanje stanje svih četničkih odreda, koji se sastoje od ljudi koji su pre 7 meseci odbegli od svojih kuća, je takvo, da u koliko se operacije ne preduzmu u najkraćem vremenu, niko više neće biti u stanju da ih zadrži na njihovim položajima, nego će se vraćati kućama u grupicama od 3—5 ljudi. U tom slučaju ostaće komandanti bez vojnika. To su mi izjavili moji drugovi — četnički komandiri — koji komanduju četničkim odredima na okupiranom područuju. Još danas prelaze nama pripadnici komunističkih formacija. Ali uskoro biće slika obrnuta; naši ljudi će njima prelaziti, jer usled naše neaktivnosti širi se sve veće ubeđenje da će pobeda biti na njihovoj strani. U ovom slučaju nastupio bi neizostavan slom nacionalnog pokreta a kroz to i veće teškoće za nemačku vojsku. Postojeći četnički odredi vojnički su posve neopremljeni. Oskudevaju u najvažnijim životnim namirnicama i ratnoj opremi, a zahtevi u tom pogledu isti su kao i kod regularne vojske. Rezimirajući sve napred izneto, izjavljujem, da mogu preduzeti komandu i uspešno izvršavati zadatke, ako mi se omogući organizovanje i reorganizovanje četničkih odreda na okupiranom području cele Crne Gore; ako svi odredi budu potpuno vojnički opremljeni i snabdeveni; da se komandi nad četničkim odredima omogući neometana borba protiv komunističkih odreda, kako na frontu, tako još više protiv komunističkog podzemlja u pozadini. Jednom rečju, da se četničkoj komandi u saglasnosti sa nemačkom vojskom, daju potpuno odrešene ruke u pogledu uništenja komunizma na celoj teritoriji Crne Gore, isključujći svaki uticaj ma koje sile u tom smislu. To bi bio jedini put, jedina mogućnost da se uništi komunizam u Crnoj Gori i uvede u zemlji pravni poredak. U uverenju, da gospodin general u mom izlaganju neće tražiti greške u tonu i izražavanju, nego da će blagonaklono shvatiti napore koje ulažem za spas mog naroda, te da će sa svoje strane omogućiti da ova napaćena zemlja dođe jednom do tako žarko željenog mira, — molim gospodina generala, da izvoli primiti izraz mog naročitog poštovanja. Danilov-Grad, 14. maja 1944. Mornarski kapetan I kl. Jakov N. Jovović4
1 Original (pisan na nemačkog jeziku) u Arhivu VII, Ca, k. 141, reg. br. 25/1—1 (CG-V-1560). Uz original je i prevod pisan olovkom, latinicom. U prevodu ima mnoštvo grešaka tehničke prirode, pa Redakcija objavljuje prevod originala pisanog na nemačkom jeziku. 2 Vilhelm Kajper (Wilhelm Kaiper) bio je komandant feldkoman-danture 1040, sa sedištem u Cetinju. 3 Verovatno je reč o formiranju Dobrovoljačkog korpusa u Crnoj Gori. Vidi dok. br. 161. 4 Jovović je tada bio komandant Ostroškog korpusa.
|