| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
BR. 13 IZVEŠTAJ GENERALA ĐUZEPA PIJEKA OD 18. JANUARA 1943. MINISTARSTVU INOSTRANIH POSLOVA O VOJNO--POLITIČKOJ SITUACIJI NA TERITORIJI NDH1 C/2 MINISTARSTVU INOSTRANIH POSLOVA — Kabinet — Pol. poslovi Prot. br. 6/2 V.P. 10, 18. januar 1943—XXI Predmet: Hrvatska na pragu 1943. — U prošloj godini već sam izložio u nizu izveštaja2 razne vidove situacija u Hrvatskoj, ali mislim da će biti interesantno i korisno da ukratko izložim celokupnu opštu situaciju, kakva je bila na početku ove godine. * Politička slika Hrvatske uoči 1943. krajnje je konfuzna. Zemlju muče duboki unutrašnji razdori; zatrovana je ne-utoljivom mržnjom i nezadovoljstvom koje rađa netrpeljiva, sektaška i varvarska politika odmazde, koju već više od godinu dana vodi partija na vlasti, sa rasnim predubeđenjima; dezori-jentisana je i, rekao bih, zbunjena neprekidnim nizom grešaka koje je počinio režim svojim neurednim i protivrečnim pokušajima da reši mnogostruke probleme koji su nastali posle stvaranja nove države, a u vezi s ratom. Ustaški pokret, duboko omrznut, izolovan, bez trunke ugleda, apsolutno je nemoćan da sam reši složenu situaciju u zemlji. 80% hrvatskog stanovništva potpuno i nepomirljivo je protiv tog pokreta; od ostalog stanovništva, dobrih 10% apo-litički je nezainteresovano, pa se stoga može smatrati da je od čitavog stanovništva ustaštvu naklonjena samo slaba manjina od jedva 10% upisanih u partiju, ili onih koji se zbog poslovnih interesa drže nje. — Fotokopija prve stranice dokumenta br. 13 Svaki Poglavnikov pokušaj da proširi baze svog pokreta i da poveća broj svojih pristalica uvek je propadao, izazivajući opšte neprijateljstvo ili ravnodušnost masa; ne samo to, već se u samim ustaškim redovima zapažaju očigledni simptomi nesuglasica, uzajamnog nepoverenja, trvenja. Sumnja nelojalnosti kruži oprezno ali uporno i u samim partijskim krugovima bliskim vladi, a u nekim krugovima se govori o odnosima nezadovoljnih ustaških rukovodilaca sa eksponentima opozicije i o njihovim manevrima protiv režima. Veruje se da slučaj Lamer u Hrvatskoj ima mnogo sledbenika, čak i na mestima sa izvesnom odgovornošću. Seljačka stranka, koja obuhvata veliku većinu Hrvata, uvek je u granicama odlučne opozicije vladi, i, pored toga što je zva-nično raspuštena i progonjena, ostaje arbitar situacije i daje ton hrvatskom javnom mnenju. Maček — formalno zatočen — nadgleda iz Kupinca razvoj unutrašnjih događaja u svojoj zemlji. Svi pokušaji Pavelića i Nemaca da ga na svaki način privole na saradnju sa vladom, pa prema tome i sa Osovinom, uvek su nailazili na njegovo uporno odbijanje.3 Ne samo to, već je još gore što masa mačekovaca u suštini pristupa „partizanima", čiji pokret, zahvaljujući veštoj i inteligentnoj propagandi, poprima fizionomiju i razmere jednog hrvatskog narodnog pokreta. Hrvatski seljak stvarno smatra * i 4 Proglašenjem NDH bile su zabranjene sve legalne političke stranke, među kojima i Hrvatska seljačka stranka, na čijem se čelu nalazio Vlatko Maček, koji uoči proglašenja NDH nije prihvatio ponudu Nemaca da formira kvislinšku vladu u Hrvatskoj, ali je svojom izjavom od 10. aprila 1941, pozivajući hrvatski narod „da se novoj vlasti pokorava" a pristalice HSS „da iskreno sarađuju sa novim režimom", dao javnu podršku proglašenju NDH (Hrvatske novosti, br. 1, 11. april 1941). Poluvojne organizacije HSS — Seljačka i Građanska zaštita — odigrale su u danima aprilskog rata i nakon proglašenja NDH vidnu ulogu u organizaciji vlasti i oružanih snaga NDH u Zagrebu, Sarajevu drugim mestima. Uprkos tome, Pavelić je Mačeka smatrao svojim najopasnijim suparnikom u borbi za vlast, te ga je iz tog razloga držao konfiniranog u Kupincu, pravdajući to željom „da ne bude izvrgnut kakvoj neprilici ljudi, koji bi upropastili njega, obitelj i mnoge druge" (Brzopisni zapisnici Prvog zasjedanja Hrvatskog državnog sabora u NDH godine 1942, Zagreb, 1942, str. 159—160). Od samog početka pa do kraja rata, Maček, kao i njegovi najbliži saradnici, odbija svaki dodir sa NOP-om i opredeljuje se za politiku čekanja pod parolom „još nije vrijeme za borbu" i da će sve „na kraju rata riješiti velike sile". Takva politika HSS, sa Mačekom na čelu, objektivno je bila kontrarevolucionarna, jer je onaj deo naroda na koji je imala uticaj odvraćala od sudelovanja u NOB. Međutim, jedan deo nižeg rukovodstva HSS i članstva sarađivao je i neposredno učestvovao u NOP-u, dok je deo članstva i rukovodstva, sa Jankom Tortićem i Dragutinom Tothom na čelu, pristupio ustaškim organizacijama (Komunistički pokret i socijalistička revolucija u Hrvatskoj, Institut za historiju radničkog pokreta Hrvatske, Zagreb, 1969, str. 193— 194; Mladen Colić, Takozvana Nezavisna Država Hrvatska 1941, Delta--Pres, Beograd, 1973, str. 162—166). „partizane" najžešćim neprijateljima ustaša, čiji je i on neprijatelj, pa je zato sa ovima moralno i suštinski solidaran. Partizanski pokret, koji u suštini kontroliše najveći deo hrvatske .. teritorije, danas u stvari u selima, odnosno u krugu mačeko-vaca, nalazi snage i sredstva da se prehrani i da svoja dejstva učini blagovremenim, efikasnim i pozitivnim.4 Većina sada naziva partizane „oslobodiocima", a u komentarima o sadašnjoj situaciji često se čuje tvrdnja da će „partizane", ako uspeju da uđu u Zagreb, stanovništvo oduševljeno primiti, jer želi i namerava da učini kraj ustaštvu. Pošto je izgubilo mačekovsku kartu, ustaštvo gubi i bosansku, ne toliko zbog toga što partizani zauzimaju veliki deo te teritorije, već zato što i muslimani počinju da daju vidne znake otpora ustaškom režimu. * Hrvatsku spoljnu politiku karakteriše već istaknuto balansiranje između nas i Nemaca, stav nepoverenja prema malim graničnim državama i ispoljavanje otvorenih simpatija prema malim udaljenim državama, naročito slovenskim. U suštini, odnosi krajnjeg nepoverenja i čistog neprijateljstva sa Srbijom; korektni odnosi sa Mađarskom, srdačni sa Ru-munijom, sa kojom sklapa nov trgovinski ugovor; uvek srdačni odnosi sa Slovačkom i Bugarskom. Odnosi sa Sv. stolicom uvek nose pečat uzajamnog nepoverenja zbog surove politike progona koju vodi ustaški režim.5 Hrvati sada mrze Nemce, kojima pripisuju sve veće osiromašenje zemlje radi sistematskog uzimanja već i onako siromašnih zaliha, naročito prehrambenih, ali ih poštuju, jer ih se plaše, sada više no ranije, s obzirom da je Nemačka, koja prema Hrvatskoj ispoljava posebno interesovanje, naročito ekonomsko, znatno povećala snage okupacionih trupa u zemlji. Prema nama je skoro celokupno stanovništvo neprijateljski raspoloženo. Moram objasniti da je zvanični ton ustaškog pokreta, koji je na izvestan način proitalijanski, pored toga što je pobudio sumnju i antipatije prema režimu, raspalio u Hrvatima njihova antiitaliianska osećanja; ne treba zaboraviti da je za vreme Jugoslavi!e pravi, prirodni i nepomirljivi naš ne-prijatelj bio Hrvat, više nego Srbin. 5 Katolički kler u NDH, kao i sama papska kurija, podržavali su i prihvatili stvaranje NDH i njenu politiku pokrštavanja Srba. Do nepoverenja je dolazilo samo po pitanju „kompetencije", tj. po pitanju koja je vlast nadležna da izdaje odredbe za prelaz u rimokatoličku crkvu. Katolička crkvena hijerarhija je smatrala da samo o^a ima isključivo pravo da rukovodi pokrštavanjem (Viktor Novak, Magnum crimen — Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb, MCMXLVIII. str. 628—631). To je zbog austrijske tradicije, koja je uspela da u svest i mozgove usadi mržnju protiv Italije, dok se na kraju nije formirao takav mentalitet, koji se zbog sukoba interesa ispo-ljio u dalmatinskom pitanju. Hrvatski duh i mentalitet već generacijama su orijentisani protiv nas, pa se ne bi trebalo zavaravati verovanjem u suprotno. U Hrvatskoj opšta tendencija, koja je sazrela tokom dugih istorijskih perioda, okrenuta je prema germanizmu i germanskoj kulturi uopšte. Netačno je uverenje da je austrougarska vladavina svojom strogošću udaljila hrvatski duh od ne-mačkog sveta. Vrlo je mali broj visokih intelektualaca koji donekle poznaju našu kulturu i naš jezik, pa prema tome mogu da imaju simpatije za nas, ali u većini slučajeva njihovo intelektualno formiranje uopšte nije nastalo isključivo iz italijan-skih izvora. Glavnu bazu uvek predstavlja nemačka kultura. Kod Dalmatinaca ona je manje duboka, međutim ovi nas, na žalost, ništa više ne vole nego Hrvati u pravom smislu reči. Zvanično, ustaška vlada prema našoj zemlji manifestuje prijateljstvo i poštovanje, dok se, s druge strane, među stanovništvom ispoljava, mada izolovano, mržnja prema Italiji, inspi-risana neprijateljskom propagandom, za koju se sada zna da potiče upravo iz ustaških krugova. U stvari, iz Zagreba se diriguje, hrabri, pothranjuje, često putem emisara, antiitalijanska propaganda u anektiranoj Dalmaciji. * Razmatrana sa ekonomske strane, situacija u Hrvatskoj je krajnje teška. Nenormalna unutrašnja situacija negativno utiče na proizvodnju, naročito poljoprivrednu. Trgovina, na koju se takođe teško odražava sadašnja situacija, paralizovana je. Nedostaju proizvodi i razna roba; prodav-nice, siromašne robom, otvorene su samo nekoliko sati dnevno; kafane i restorani pretrpeli su znatne restrikcije; železnički saobraćaj osetno je ograničen, a to je povećalo teškoće i krizu. Šumska gazdinstva, kao i rudnici uglja, velikim delom su u rukama ustanika ili ih ovi često napadaju i žestoko pustoše; otud veliki nedostatak goriva koji se izuzetno teško odražava u zemlji sa oštrom klimom, kao što je ova. Posebno je teška situacija u jugozapadnim oblastima zemlje, ne samo zato što su najviše pogođene ustankom, već i zato što su najsiromašnije u pogledu poljoprivrede. U gradovima, a naročito u Zagrebu, stanovništvo se stvarno zlopati, jer često nedostaju, ili se ne vrši raspodela skromnih predviđenih sledovanja, neophodnih za život. Cene vratolomno skaču, tako da su proizvodi nepristupačni skromnijim džepovima, a istovremeno se ispoljava nemoć vlade da zaustavi njihov skok. Crna berza, koja je takođe jedan od faktora nestašice robe i prvi uzrok preteranog porasta cena, nezadrživo uzima maha. I pored nedavnih povećanja, plate su, u odnosu na sve veći nivo cena, nedovoljne. Činovnički stalež najviše oseća posle-dice ovakve situacije, pred kojom nadležni zvanični organi pokazuju apsolutnu nesposobnost, ako ne i zlonamernu nezainte-resovanost. Svemu tome treba dodati sramni fenomen korupcije, koja poprima neviđene proporcije, kakve nisu bile ni pod korumpiranim srpskim režimom. Narodne mase trpe, nezadovoljstvo raste i širi se, a partizanski pokret koristi ovu privrednu propast za pridobijanje pristalica, širenje i jačanje. Nema poverenja u nacionalnu valutu i svi nastoje da investiraju svoju ušteđevinu, ne gledajući na cenu i korisnost kupovine, samo da se oslobode kuna, u koje niko ne veru je. Naša lira, čiji je zvanični kurs 2,63 kune, traži se i plaća čak i 5 kuna. U spoljnoj trgovini vlada je naredila restrikcije za uvoz artikala koji nisu neophodni za život; i stvarno, ove godine neće se uvoziti ni cveće ni povrće iz Italije. Hrvati, bilo zato što imaju kredit na klirinškom računu od 40 miliona rajhsmaraka, bilo zbog prirodne sklonosti i simpatija, više vole da vrše nabavke u Nemačkoj. U ovom trenutku trgovački promet između nas i Hrvatske skoro ne postoji. U».. , * U vojničkom pogledu smatra se da je situacija u Hrvatskoj vrlo ozbiljna. Ustaničke mase, sa znatno ojačanim rukovodećim kadrovima, ljudstvom i sredstvima i ohrabrene nedavnim priličnim uspesima koje su postigle svugde po malo, ali naročito u Bosni, vrše sve jači pritisak svugde, čak i u predgrađima prestonice, a naročito na važnim putnim i železničkim arterijama u cilju ometanja saobraćaja vlade i Osovine. Naročito broj prekida na žel. prugama alarmantno brzo raste. Ratni događaji na istočnom i afričkom frontu krajem 1942. imali su znatnog odraza na ovom sektoru, uz pojačan „partizanski" pritisak i intenzivniju terorističku aktivnost. Uzroke koji su doveli do takve situacije treba prvenstveno tražiti u vojničkoj slabosti nove države. Hrvatska vojska, kojoj komunizam postavlja zamke, a koja je u suprotnom smislu pod uticajem mačekovskih struja, zatrovana i beskrvna zbog rane koja se širi usled dezerterstva i samoranjavanja, što pokazuje odsustvo patriotizma i otvoreno neprijateljstvo prema režimu, u žalosnom stanju u pogledu opreme, niskog morala, bez sposobnih kadrova i materijala, predstavlja nemoćan organizam, malobrojan i kvalitativno defektan, u bazi miniran, neefikasan. — Ova neefikasnost štetna je ne samo za borbu protiv partizana, već takođe i pre svega za zaštitu komunikacija Osovine, u cilju održavanja veze sa istočnim frontom. Nedavno, potpuno i definitivno eliminisanje Maršala Kvaternika3 i njegove klike i odlučnost generala Prpića,4 novog načelnika generalštaba, uliva ju veru da će biti primenjen neki lek za ozdravljenje sadašnje vojne situacije u zemlji. General Prpić uglavnom je počeo da udaljava, ne obazirući se ni na koga, veliki broj oficira koji su se pod Kvaternikom nepotrebno nagurali u suviše veliki broj ustanova u prestonici, prekomandujući ih u jedinice; takođe izgleda da, uz inteligentno, realistično sagledavanje situacije, on namerava da prekomanduje u kopnenu vojsku i mnoge od suviše velikog broja besposlenih i beskorisnih oficira nepostojeće hrvatske ratne mornarice. Moral trupa je vrlo nizak, što se vidi iz slabe borbenosti jedinica protiv ustanika i čestog prelaženja partizanima čitavih jedinica sa oficirima na čelu, zajedno sa oružjem i opremom. I ustaška milicija prolazi kroz fazu teške krize i dezorgani-zacije. Da ne govorimo o oskudici u kadrovima i materijalu, koja je možda još teža nego u kopnenoj vojsci. Treba istaći da se u miliciju polagalo suviše veliko poverenje, a nije se uviđalo da očekivati suviše od volontarizma znači, kao što se stvarno i desilo, ići na uštrb kvaliteta. Iz toga je, umesto homogenog i kompaktnog sastava, proizašla neuredna, heterogena, raspuštena gomila, bez oduševljenja i bez čvrste vere, koja je, osim nekoliko sjajnih epizoda u prvom periodu, dala osrednje rezultate. Odlazak pukovnika Francetića5 prouzrokovao je u redovima ustaške milicije duboku prazninu, koja se za sada teško može popuniti. Prisustvo Mačeka u Kupincu uvek predstavlja opasnu nepoznatu. ♦ Sa takvom situacijom Hrvatska se predstavlja u 1943. Ako želimo do kraja da podržavamo ustaški režim, moraćemo da dejstvujemo na svim poljima snažno i energično, smatrajući Hrvatsku, ne kao jednu nezavisnu državu, već kao malog bolesnika koji je sam sebe doveo do ivice groba, tvrdoglav i koji se još uvek opire, a koji samo od nas može da dobije spasonosni kiseonik. 49 General Pijeke BR. 14 IZVEŠTAJ VIŠE KOMANDE ORUŽANIH SNAGA „SLOVENIJA—DALMACIJA" OD 21. JANUARA 1943. VRHOVNOJ KOMANDI O POČETNIM DEJSTVIMA PODREĐENIH JEDINICA U OPERACIJI „VAJS"6 Pisani telegram, Operativno V.P. 10, 21. jan. 1943 — XXI SUPERSLODA—OPERAT. VRHOVNOJ KOMANDI S.P.A. Rim. Supersloda — 1090 — 380 — 21/1—43 13,30 č Br. 1090. Novosti do zaključno 20. jan. 1943—XXI. Sektor XI arm. korp. Uobičajena aktivnost čišćenja od strane trupa raznih garnizona. Zarobljen 1 partizan i razni materijal. Kod Mirne Peči razbijen odred ustanika koji je nameravao da vrši sabotaže na železničkoj pruzi. Sektor V arm. korp. Ciklus zimskih operacija (o čemu bilten 550 od 11/I/19437, dostavljen Vrhovnoj komandi biltenom 760 od 15/I/1943)8 — operacija Vajs [Weiss]:9 juče, 20, italijanske, nemačke i hrvatske 50 1 Snimak originala (pisanog na mašini) u AVII, NAV-T-821, r. 248/406—414. 2 General Đuzepe Pijeke (Giuseppe Piechè) je od maja 1942. godine, u skladu sa sporazumom između Vrhovne komande i Ministarstva inostranih poslova, imao zadatak da na okupiranim i anektiranim teritorijama Slovenije, Dalmacije, Crne Gore, Hrvatske i u okolnim graničnim državama prikuplja obaveštenja u vezi s jačinom, osobinama, razvojem i širenjem komunističke aktivnosti. Formalno se nalazio pri Komandi 2. armije (V.P. 10), ali je u svom radu bio potpuno samostalan i za izvršenje poverenih zadataka imao poseban aparat. Svoje izveštaje dostavljao je Vrhovnoj komandi i Ministarstvu inostranih poslova (tom XIII, knj. 2, dok. br. 53 i 59). 3 « Slavko 4 Ivan 5 Juraj • 4 zbornik, tom Xni, knj. 3 6 Original (pisan na mašini) u AVII, reg. br. 20/1—1, k. 336. 7 8 Vidi tom IV, knj. 9, dok. br. 211. 8 s Redakcija ne raspolaže tim biltenom. 9 Reč je o operaciji „Vajs" (tzv. četvrta neprijateljska ofanziva), započetoj 20. januara protiv glavnih snaga NOV i POJ i „Titove države" u zapadnom delu Jugoslavije. Zapovešću komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj generala Litersa (Rudolf Liiters) od 12. januara, za početak prve iaze operacije (tom IV, knj. 9, dok. br. 213) predviđeno
|