BR. 23 IZVEŠTAJ OPUNOMOĆENOG KOMANDANTA U SRBIJI OD 11. FEBRUARA 1942. KOMANDANTU ORUŽANIH SNAGA NA JUGOISTOKU O TOKU PREGOVORA S ČETNIČKIM MAJOROM DANGIĆEM U BEOGRADU1 Opunomoćeni komandant u Srbiji 5. februara 1942. Odelj. Ia, br. 857/42. pov. POVERLJIVO Predmet: Pregovori sa srpskim majorom Dangićem2 KOMANDANTU ORUŽANIH SNAGA NA JUGOISTOKU Pri izvođenju operacije na planini Romaniji3 računalo se sa 2 neprijateljske grupe: s komunistima i četnicima majora Dangića. Bilo je poznato da major Dangić raspolaže znatnim brojem pristalica. Važio je kao dobar komandant, njegovo ljudstvo trebalo je da se sastoji većinom od obučenih vojnika. Nije bilo jasno da li je Dangić radio zajedno s komunistima ili ne.4 Poduhvat koji je bio izveden pod najtežim zemljišnim i vremenskim uslovima potvrdio je staro iskustvo: protivnik se uspešno izvlačio i nije se mogao uhvatiti. Iznenađujuća je bila činjenica da su Dangićevi ljudi redovno izbegavali borbu s nemačkim trupama i na njih nisu otvarali vatru. Manji odredi i pojedinci, koji više nisu imali nikakav izlaz, predavali su se bez borbe i polagali svoje oružje. To isto je učinio jedan kompaktni odred od oko 400 ljudi. Pri tome su ljudi izjavljivali da su oni to radili po naređenju majora Dangića, pošto im je on bio zabranio da se bore protiv nemačkih trupa. Mora se reći da im je Dangić mogao nanositi znatne gubitke da je to hteo. 1 Snimak originala (pisanog na mašini) u AVII, NAV-T-501, r. 256, s. 1087—97. Na margini prve strane originala je rukom dopisano nekoliko nečitljivih reči. 2 Opširnije o saradnji komandanta četničkih odreda istočne Bosne Jezdimira Dangića s Nemcima vidi Antun Miletić, O saradnji komandanta četničkih odreda istočne Bosne Jezdimira Dangića sa Nemcima, VIG, br. 2/1972, str. 135—145. 3 Misli se na područje istočne Bosne. O tome vidi dok. br. 1,3, 19 i 21. 4 U Drinjači je 1. oktobra 1941. potpisan sporazum o saradnji partizana i četnika u istočnoj Bosni. Tada je formiran zajednički Operativni štab za rukovođenje operacijama i izdat zajednički proglas narodu s pozivom u borbu protiv okupatora. Međutim, u Vlase-nici je 16. novembra 1941, na inicijativu GŠ NOP odreda BiH, održana konferencija predstavnika partizanskih i četničkih jedinica istočne Bosne radi raščišćavanja međusobnih nesuglasica. Konferencija nije postigla postavljeni cilj, jer su je četnici napustili kada je njihov štetan i podrivački rad razobličen. Četnici su 17. novembra 1941. u Vlasenici, na svojoj skupštini, izabrali Privremenu upravu istočne Bosne, formirali Komandu operativnih jedinica istočne Bosne i raskinuli sporazum o saradnji s partizanima. Od toga vremena Dangić i njegovi četnici su prešli na razbijanje NOP-a u istočnoj Bosni i borbu sa patizanskim jedinicama kao i otvoren- saradnju sa okupatorima. Vidi Zbornik, tom IV, knj. 2, dok. br. 1, 57, 58 i 87; Rodoljub Colaković, Zapisi iz oslobodilačkog rata II, Svjetlost, Sarajevo, 1948, str. 32—37, 41—43, 82—102, 121, 187—201; AVII, arhiva NOP-a, reg. br. 13/1, k. 1701, Ca, reg. br. 46/6, k. 220, reg. br. 16/2, 21/2, 22/3 i 35/4, k. 170 i reg. br. 15/4 i 17/4, k. 222. Trupama koje su na raspolaganju nemoguće je pri teškim zemljišnim usloviima opkoliti i uništiti brojno nadmoćnijeg protivnika. On se uvek izmigolji ispred jedinica pa se posile odlaska ponovo vrati na svoje stare položaje ili prebivališta. Oštri sukobi u istočnoj Bosni između Hrvata, Muslimana i Srba čine ovu zemlju najvećim žarištem nemira u celokupnoj Srbiji. Hrvati nesumnjivo teže da unište celokupno srpsko stanovništvo. Opšte je poznato u kome se obliku to dešava. Neboraoko srpsko stanovništvo, žene i deca, kao i ljudi koji su nesposobni za borbu, a da ih ne bi zadesila zla sudbina, spašavaju se bekstvom preko Drine u srpske oblasti. To se ne da sprečiti. Opljačkani do gole kože, isprebijani i namučeni, ovi begunci unose neprekidno nemir u srpske oblasti. Oni moraju postati plen komunista. U ovom momentu se najmanje 40.000 ovakvih begunaca nalazi u okolini Kosovske Mitrovice. Oni skapavaju od gladi, smrzavaju se ili podležu zaraznim bolestima, među kojima su najteže pegavi i trbušni tifus. Južno od Zvornika u istoj se situaciji nalazioko 4.000 izbeglica. Hiljade i hiljade, broj im se ne da utvrditi, nalaze se u pokretu ka srpskoj teritoriji, da bi se spasile od zverstava Hrvata.5 5 Reč je o ustašama u NDH. Rukovodeći sanitetski oficir je potražio ove grupe begunaca. Prama njegovom mišljenju i oceni, unošenjem boleština na srpsku teritoriju oni predstavljaju najveću opasnost ne samo za celokupno stanovništvo, već, pre svega, i za nemačke trupe. Efikasno suzbijanje boleština među stanovništvom je pri primitivnim higijenskim prilikama koje vladaju u ovoj zemlji isključeno. Pored toga, s prilivom svih ovih begunacasituacija se u pogledu snabdevanja zemlje još više pogoršava.Pokušaj da se ovo žarište nemira u istočnoj Bosni odstrani nije uspeo. To se neće moći postići u budućnosti, jer bi se pri ovoj veličini teritorije i poteškoćama koje zadaje zemljište moralo angažovati najimanje 6 divizija da bi se moglo korak po korak očistiti tako da na njemu ne ostane nijedno muško lice sposobno da nosi oružje. Pri tome bi sasvim svejedno bilo da li se radi o Srbima ili Hrvatiima. Za to bi trebalo 6—8 nedelja vremena. Kad bi i poslednji čovek koji može da nosi oružje iščezao iz istočne Bosne, još uvek bi se moralo očekivati da će se žene međusobno ubijati. U proleće se mora računati s jednim opštim ustankom na Balkanu uz jaku englesku podršku. Tri i po divizije 15. talasa koje se nalaze na srpskoj i hrvatskoj teritoriji neće biti u stanju da uguše ustanak. Hrvatske oružane snage, zbog svoje slabe vrednosti, ne dolaze uopšte u obzir za ovu borbu. Pošto se, međutim, ne sme računati s tim da će se potrebne divizije imati na raspolaganju, mora se pokušati da se taj ustanak na neki drugi način oslabi ili bar rascepka i tako učini neefikasnim. Pri tome je uvek odlučujuće pitanje kako se u istočnoj Bosni može mir zavesti. Pri tome se radi samo o vojničkom, a ne o političkom pitanju. Hrvatska država je ranjenica koja postoji i koja se ne da isključiti, premda je ona izvor nemira i, samo s vojne tačke gledišta posmatrano, predstavlja najveću opasnost za vojnu situaciju na Balkanu. Na bosanskoj teritoriji major D[angić] je vodeća ličnost. On je preko poverenika6 neprekidno javljao da ne želi da se bori protiv Nemaca. On je to, kao što je već pomenuto, delom dokazao. On je s 3 nemačka vojnika, koji su njegovim ljudima pali u ruke, dobro postupao i vratio ih zdrave i čitave s njihovim oružjem i s jednim motociklistom i njegovim motociklom. On sebe smatra da se ne nalazi u položaju ustanika protiv nemačkih vlasti. On želi, kako je izjavio, samo da uništi komuniste u istočnoj Bosni, pre svega da zaštiti život i imovinu svojih zemljaka i da okonča klanje žena i dece od strane Hrvata. Da su Hrvati, posle povlačenja nemačkih trupa, to ponovo otpočeli da rade potvrdile su i nemačke trupe. 6 Od 16. avgusta 1941, kada je major Jezdimir Dangić došao u istočnu Bosnu, otpočeo je kontakt s Nemcima preko kolaboracionista Milana Aćimovića, i Milana Nedića, a zatim direktne pregovore između dve zainteresovane strane. Već 25. avgusta Dangić, u ime Štaba Bosanskih četničkih odreda, piše pismo Nemcima u Zvorniku, nudeći im predaju oružja pod uslovom da oni ili Italijani okupiraju područje istočne Bosne. Isto tako čine i njegovi potčinjeni, Aćim Babić i Boško Todorović. Aćimović i Nedić su vezu sa Dangićem održavali preko majora Momčila Matića, kapetana Bogdana Dakića i Kamenka Jeftića, dok je Dangić s Centrom Abvera u Beogradu i njegovim predstavnikom kapetanom dr Josipom Matlom bio u vezi preko kapetana Riste Ćukovića i poručnika Branka Kujačića. Ćuković je u isto vreme bio i nemački poverenik i slobodno se kretao od Zvornika do Beograda. Na poslednjim sastancima, 20. i 30. decembra 1941, s predstavnicima Abvera bila je izražena obostrana želja da se zaključi sporazum. Dangić je, preko svojih predstavnika, stalno isticao da se on neće boriti protiv nemačkih jedinica i da je njegovim četnicima naređeno da se na Nemce ne puca. Njegova je želja da sarho uništi partizane u istočnoj Bosni i spase srpsko stanovništvo od ustaškog pokolja. Kao rezultat toga, 14. januara 1942, po direktivi i ovlašćenju Dangića, poručnik Bulovan, potporučnik Antonić i potporučnik Jovanović predložili su sporazum s Nemcima, čiji je smisao bio "da u istočnoj Bosni sa Nemcima neće biti nikakvih sukoba, niti do njih sme doći" (Zbornik, tom II, knj. 2, dok. br. 78 i 93, tom IV, knj. 1, dok. br. 53, knj. 2, dok. br. 57 i 58, knj. 4, dok. br. 13; AVII, Ča, reg. br. 15/2, k. 165, reg. br. 28/4, k. 175, reg. br. 46/6, k. 220, reg. br. 24/1, k. 231, reg. br. 1/1, k. 232, reg. br. 17/3, k. 1, NAV-T--501, r. 250, s. 637 i 639). Iz ove u glavnim crtama prikazane situacije proizilazi pitanje da li se možda ne bi moglo pomoću Dangića i njegovih ljudi da zavede mir u istočnoj Bosni, a da se pri tom ne povrede grubo suverena prava hrvatske države i ne promene postojeće granice. Pošto se s pojačavanjem sopstvenih trupa ne može računati, trebalo je dati odgovor na ovo pitanje, naročito kada se time situacija ne bi nikako pogoršala. Dangićevi ljudi su sada tu i biće tu i kasnije. Međutim, moglo bi se dobiti u vremenu, a pre svega mogao bi se doznati njihov broj i njihova vrednost. Prestiž hrvatske države ne bi time bio nimalo okrnjen. Načelnik štaba generalštabni pukovnik Keviš je stoga, bez naređenja, na svoju sopstvenu odgovornost, 30. januara ugovorio sastanak s majorom Dangićem u rejonu južno od Zvornika.7 U četvoročasovnom razgovoru on je utvrdio sledeće: Dangić je spreman da se sa svim svojim ljudstvom bezuslovno stavi pod nemačku komandu za potpuno uništenje komunista u istočnoj Bosni i održavanje mira, tako da se izbeglice mogu vratiti. On priznaje hrvatsku suverenost, mada ne kao konačnu, ukoliko se hrvatsko činovništvo obrazuje na paritetnoj osnovi od Hrvata, Muslimana i Srba na bazi pripadnosti zemlje. Pri tome je njegov preduslov da se zemlja postavi pod nemačku vojnu upravu. Da bi se izbeglo zadiranje u tuđa prava, on umoljava da istočni granični pojas prema Drini ne posednu hrvatske trupe, dok bi zapadni deo mogli zaposesti regularni hrvatski bataljoni. Ustaške formacije bilo koje vrste, kompletne ili kao pojedinačna lica, na primer, činovnike, prema njegovom shvatanju je nemoguće zamisliti u istočnoj Bosni, jer oni znače borbu do istrebljeuja. Dangić je izjavio da će mu biti strahovito teško da svojim ljudima i stanovnicima objasni da istočna Bosna ostaje hrvatska i da se moraju trpeti hrvatsko činovništvo i delimično hrvatski garnizoni. Na kraju razgovora rekao je da bi kao apsolutni pristalica Nedića morao znati da li se Nedić slaže s jednim taikvim uređenjem i da li mu za to dalje svoju moralnu podršku. Zbog toga je generalštabni pukovnik Keviš predložio Dangiću da odmah s njim, pod njegovom ličnom zaštitom, pođe za Beograd da bi porazgovarao s Nedićem. Dangić je na to pristao. 7 Uoči nemačke operacije u istočnoj Bosni, Dangić se početkom januara 1942. prebacio u Srbiju (rejon M. Zvornik — Bajina Bašta). U s. Culinama je 18. i 20. januara 1942. održan sastanak na kome se raspravljalo o novonastaloj situaciji. Tom sastanku su prisustvovale četničke starešine: Pero Đukanović, kapetan Risto Ćuković, poručnik Branko Kujačić i prota Milan Petković. Tada je i odlučeno da se, u organizaciji Branka Kujačića i Riste Ćukovića, nemačkih poverenika — obaveštajaca, a preko dr Josipa Matla i Cen-;, tra Abvera u Beogradu, ugovori sastanak predstavnika Nemaca i : Dangića. U organizaciji su još učestvovali član Dangićevog štaba Manojlo Pejić i Nedićev oficir kapetan Bogdan Dakić. Sastanak je održan 30. januara 1942. u Bajinoj Bašti i na njemu su uzeli učešća Dangić, Đukanović i Ćuković, od strane četnika, pukovnik Erih Keviš i kapetan dr Mati, od Nemaca, i predstavnik Nedićeve vlade načelnik Joksić (AVII, NAV-T-501, r. 250, s. 637, 638; Ča, reg. br. 33/4, k. 170, reg. br. 8/2, k. 175, reg. br. 4/1, k. 240, reg. br. 46/6, k. 220; Istočna Bosna u NOB-u 1941—1945, Sjećanje učesnika, prva knjiga, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1971, str. 437—448; A. Đonlagić i M. Leković, n. d., str. 216—218). Kasino po podne 31. januara stigla su obojica (Dangić u pratnji svoga vojvode Đukanovića,8 jednog od njegovih najhrabrijih ljudi) u Beograd. Smeštaj u stanu pukovnika Keviša. U 21 čas tamo se pojavio Nedić radi razgovora. Iz tog razgovora proiizašla je principijelna saglasnost u pogledu namere da se u istočnoj Bosni, a samim tim i u Srbiji, uspostavi mir, da se prestane s masovnim ubijanjem, kao i jasno saznanje da bi se to moglo ostvariti samo u saradnji nemačkih oružanih snaga sa Dangićem. Dangić je pri tom izjavio da bi se sa svojim ljudima i pri jednom opštem ustanku na Balkanu i iskrcavanju Engleza nepokolebljivo verno borio na nemačkoj strani. On je pri tom izražavao, čak, svoje uverenje da bi samo nemačka pobeda mogla Srbiji da obezbedi pripadajući položaj na Balkanu, dok bi pobeda boljševizma značila uništenje svakog naroda, pa, dakle, i srpskog. Da Nedić zastupa isto mišljenje poznato je. 8 Pero, seljak iz Donje Kravice. Prvo je bio komandant jednog ustaničkog bataljona, zatim komandant Srebreničkog četničkog odreda, komandant četničkog Zvorničkog sektora, član četničke Komande operativnih jedinica istočne Bosne i privremene uprave istočne Bosne. U 1943. se priključio NOP-u. Načelnik štaba me je rano u jutru 1. februara obavestio o rezultatima ovog razgovora. Ja se pridružujem njegovom mišljenju da bi se, s obzirom na siituaciju, moralo pokušati da se istočna Bosna umiri, i to potčinjavanijem Dangića pod moju komandu, pošto jednostavno ne postoji neka druga mogućnost. Zbog toga sam dr Kisela,9 (koji je postavljen namesto obolelog državnog savetnika dr Turnera, i poslanlika Benclera10 zamolio da prisustvuju razgovoru sa Dangićem, nakon sto sam pre toga sa ovim, u prisustvu načelnika štaba, detaljno razgovarao o njegovim eventualnim zadacima.11 9 Georg (Kiessel), savetnik vojne uprave u Srbiji i zamenik šefa upravnog štaba. 10 i 12 Feliks (Felix Benzler), opunomoćenik Ministarstva spoljnih poslova Nemačkog Rajha kod opunomoćenog komandanta u Srbiji. U svom izveštaju od 3. marta 1942. Ministarstvu spoljnih poslova o pregovorima sa Dangićem on piše da pregovaranje s pojedinim četničkim komandantima ne predstavlja ništa neobično, jer se to i do tada činilo u okviru politike da se četnici bore protiv partizana, četnici međusobno i pripadnici Nedićevih formacija protiv partizana i četnika, i si., a sve u cilju sprečavanja jedinstvenog ustaničkog fronta. Bencler navodi da je samo upoznat da je s Dangićem bio predviđen kontakt opšteg karaktera, zbog čega se toj inicijativi nije suprotstavio. Međutim, pozvan da kod opunomoćenog komandanta u Srbiji prisustvuje razgovoru o jednom važnom pitanju, on je tamo bio iznenađen prisustvom Dangića i pripremljenim nacrtom ugovora, čijem je potpisivanju trebalo da on bude samo svedok. Ali, zbog izvesnih Dangićevih prigovora i zbog Benclerove intervenčije da se pre potpisivanja ugovora sasluša mišljenje generala Gleza, poslanika Kašea i predstavnika NDH, potpisivanje je odgođeno, i, prema njegovim navodima, on dalje nije učestvovao u pregovorima. * U svom izveštaju on je, na kraju, dodao: "Nije tačno tvrđenje u izveštaju načelnika štaba da se poslanik Bencler složio s mišljenjem opunomoćenog komandanta. Tačno je samo da se nisam suprotstavio pokušaju da se sa Dangićem uspostavi informativni dodir [...] Isto tako nije tačno ni tvrđenje u izveštaju poslanika Kašea da sam zajedno s Dangićem i Nedićem pregovarao [...]" (AVII,* NAV-T-120, r. 200, s. 153549—52). U ovom razgovoru Dangić je potvrdio sve ono što je već načelnik štaba izložio. On je, međutim, naglašavao svoje ogromne poteškoće koje bi njegovo zajedničko nastupanje sa Hrvatima, mada u ograničenoj formi, izazvalo u odnosu na njegove ljude. On se plaši da bi 'komunisti to mogli iskoristiti u propagandnom smislu protiv njega. Tada bi se moglo desiti da se jedan deo njegovih ljudi pridruži komunistima. On je neprelkidno naglašavao da bosanski seljak u osnovi nije komunista, već da želi samo da zaštiti svoju domovinu, imovinu i život žena i deee od terora ustaša. Zbog toga bi se i on borio s komunistima za ove ciljeve kada bi mu se to činilo da je najbolje. Dangić je uveravao da bi održao svoju reč kada bi jednom dao obećanje. Međutim, on bi to mogao učiniti samo onda kada bi mu to omogućili određeni uslovi. On ne bi želeo da se izloži prekorevanju zbog nevemosti. Ono bi mu se, međutim, moglo prebaciti ako bi izvestan deo njegovih ljudi, iz mržnje prema Hrvatima i iz osvete za počinjene grozote i nedela, prešao komunistima. Stoga je predložio da se rejoni Bijeljina, Zvornik, Vlasenica, Sokolac, Rogatica, Kladanj, Srebrenica i Višegrad ne posedaju hrvatskim trupama, već samo zapadni deo teritorije Bosne regularnim hrvatskim bataljonima. S time bi se morao onda nekaiko snaći. Govorilo se zatim o sastavu hrvatskog upravnog aparata, o čemu bi trebalo da se postigne određeni sporazum.: Poslanik Bencler12 i dr Kisel pridružili su se mome mišljenju.   " Tada je, 1. februara 1942, i konceptiran sporazum koji je trebalo da potpišu opunomoćeni komandant u Srbiji i četnički major Dangić. Vidi Antun Miletić, n.č., VIG, br. 2/1972, str. 137—145, gde je u celini citiran.   Uveče istog dana još jednom se o poteškoćama raspravljalo u jednom kraćem razgovoru između mene, načelnika štaba, Nedića i Dangića. Dangić nije postavljao "uslove", već je molio da mu se pruži podloga koja bi mu omogućila da svoju reč održi i kojom ne bi bio doveden u nepriliku u odnosu na svoje ljude. On je ponovio da bi se mogao staviti pod svaku nemačku komandu i u tom pogledu jamčiti za sve svoje potčinjeno starešinsko osoblje i ljudstvo, što bi mu, naprotiv, jedno potčinjavanje pod hrvatske organe i jedna saradnja sa hrvatskim trupama onemogućavali da učini. On je ukazivao na to da bi sigurno trebalo očekivati pojedinačne provokacije sa hrvatske strane. Njemu i njegovim ljudima bi one, međutim, pale na teret, tako da bi se iz toga izrodili novi nemiri. Nemački general u Zagrebu13 bio je zamoljen da u ponedeljak 2. II dođe u Beograd sa opunomoćenim zastupnikom hrvatske vlade, pošto se činilo da se neki sporazum sa Dangićem bez saglasnosti hrvatske vlade ne može napraviti. Zbog toga su u toku prepođneva 2.II prispeli u Beograd: nemački general u Zagrebu, nemački poslanik u Zagrebu,14 državni sekretar Vrančić i načelnik operativnog odeljenja hrvatskog generalštaba generalštabni pukovnik Dragojlov.15 Najpre je održan razgovor s nemačkim generalom i nemačkim poslanikom. Nemački general je smatrao da su preduzete mere pravilne, jer on takođe ne vidi nikakvu drugu mogućnost da se u Bosni zavede mir.16 Nemački poslanik se načelno pridružio ovom gledištu, ali je izrazio veliku sumnju da se od hrvatske vlade sme i može zahtevati i očekivati jedno tako veliko ograničenje u pogledu okupacionog prava i u pogledu sastava uprave u korist ustanika. Zbog toga je napravio kompromisni predlog prema kojem bi se hrvatska vlada morala odreći garnizona u istočnoj trećini Bosne. Predložena teritorija odgovarala je, s jednim malim ograničenjem, Dangićeviim željama. Poslanik je verovao da bi se i pitanje uprave na ovoj teritoriji moglo rešiti u obliku jedne vojne uprave uz dodavanje i učešće hrvatskih činovnika. Međutim, on je izrazio sumnju da bi hrvatska vlada pristala na ovaj predlog.17. 13 Edmund Glez-Horstenau 14 Zigfrid Kaše 15 Fedor, načelnik Operativnog odjela Glavnog stožera hrvatskog domobranstva u NDH. 14 On je tokom pregovora izrazio sumnju u mogućnost ostvarenja plana koji je Dangić izložio, dodajući da je teško utvrditi jačinu i pouzdanost Dangićevih trupa, kao i Dangićevo paktiranje i odnos s partizanima, zatim i sumnju u mogućnost da se jedno veliko područje od Drine do Sarajeva i r. Bosne stavi pod Dangićevu upravu, u kojoj bi sve upravne dužnosti i obaveze Vermahta i NDH bile prenete na Dangića, što će, svakako, za vladu NDH biti neprihvatljivo (AVII, NAV-T-501, r. 266, s. 174—6). 17 On je na pregovorima izložio sledeće mišljenje: da je nejasan broj pouzdanih Dangićevih jedinica, da je nejasna garancija za njihovo držanje s obzirom i na samu bezvrednu Dangićevu ličnost, da se od NDH ne može očekivati da se složi s tim ustupcima Dangiću. Svom gledištu je još dodao rascep u Dangićevom taboru i saradnju s partizanima (AVII, Bon-4, s. 852—3). Posle podne 2. II ovo pitanje se razmotrilo u prisustvu zastupnika hrvatske vlade. Tom prilikom Vrančić je izjavio da je za njega i hrvatsku vladu svaki koiralk u željenom pravcu apsolutno isključen. Ma kakvo paktiranje sa Dangićam bilo bi za njega nemoguće. Štaviše, prema njegovoj izjavi, ne samo u istočnoj Bosni nego i u drugim delovima zemlje zavladala bi pustoš i stanovnici bi bili poubijani ako bi hrvatska vlada ma i u najmanjoj mari odstupila od svojih prava. Nemački. Rajh bi onda bio prinuđen da štiti Hrvate. Hrvatska država je, prema njegovom mišljenju, izdržijivija u odnosu na sve ustanike. U jesen ove godine rat bi se sigurno završio u korist Nemačke. Ustanici bi do tada bili oslabljeni, dok bi Hrvatska u međuvremenu formirala svoje oružane snage u severozapadnom deki zemlje i obučila ih. Ustanak bi se tada mogao savladati. Generalštabni pukovnik Dragojlov je govorio o dislociranju hrvatskih trupa, u jačini od 26 bataljona, u istočnu Bosnu. On je takođe znatno precenjivao borbenu vrednost ovih bataljona u odnosu na ustanike. No, i pored toga, zamolio da se svakom hrvatskom bataljonu dodeli po jedan oficir, nekoliko podoficira i 10—12 vojnika iz nemačkih jedinica, kao "armatura" i instruktori. On smatra da bi ovo malo nemačko pojačanje toliko podiglo borbenu vrednost hrvatskih trupa, da bi se mogle nositi s Dangićevim ljudima. Dalje je predložio da se pojedine čete prebace za istočnu Bosnu. Na svoju žalost, morao sam odbiti ove predloge, pošto bi, prema dosadašnjim iskustvima, na ovakav način rascepkane trupe bile nepovratno izgubljene. Međutim, izjavio sam da se slažem s tim da bi se u mestima prebivanja 718. divizije mogli staviti na raspolaganje instruktori za delove hrvatskih jedinica. Dakle, nije uspelo da se hrvatski zastupnik ubedi u to da bi jedno neznatno odstupanje od hrvatskih suverenih prava, pod mojom komandom, bilo za zemlju i za prestiž hrvatske države bolje nego jedan uspeli ustanak, koji bi mogao ovladati najvećim delom zemlje i koštati stotine hiljada ljudskih života. Zbog toga mi je izgledalo besciljno da nastavim dalje razgovore sa Dangićem. Tada sam opunomoćio načelnika štaba da mu to saopšti i da ga natrag pošalje. Na dan 3.II održan je sastanak između načelnika štaba i Dangića.18 Kako me je načelnik štaba obavestio, Dangić je, pri saopštenju da se nameravani sporazum nije mogao ostvariti, bio veoma pogođen. Kako je rekao, preostalo mu je samo to da se i protiv svoje volje prihvati borbe protiv Hrvata, jer ako on to ne učini, s tim će otpočeti komunisti. On bi pred svojim ljudima ispao kao kukavica, izdajnik ili potkupljena lopuža i izgubio bi svaki uticaj. Njegovi ljudi bi pošli s komunistima, jer ne bi mogli razumeti da njihove žene i deca treba i dalje da budu ubijani bez zaštite. U njihovim očima ne bi se radilo o nekom ustanku, već o jednom svetom ratu za zaštitu domovine. On, verovatno, ne hi mogao sprečiti da se njegovoj borbi pridruže i u njoj učestvuju komunisti. Tada bi mu se posle s nemačke strane moglo prebaciti da je ipak bio komunista. 18 Pukovnik Keviš je, u jednom kratkom razgovoru, u prisustvu zonderfirera Materna, saopštio Dangiću da i pored svih nastojanja nije uspelo da se ostvare uslovi, da dođe do sporazuma. Međutim, Keviš- je izrazio nadu da bi vođeni razgovori možda mogli poslužiti kao uvod za jedne buduće razgovore do kojih bi moglo doći usled eventualne promene situacije na jednoj ili drugoj strani, jer i ovi razgovori nisu bili beskorisni, mada nisu doveli do željenog rezultata. Dangić je na to izrazio svoje žaljenje, naglasivši da se on i njegovi ljudi neće, pa ma šta se desilo, ni ubuduće kao i do sada boriti protiv Vermahta. Zabelešku o tom razgovoru vidi u AVII, NAV-T-501. r. 256, s. 1100—2, T-312, r. 465, s. 8054025—7. On je, dalje, napomenuo da bi došao u najgoru zabunu i nepriliku ako bi se hrvatskim trupama dodelile makar i najmanje nemačke jedinice, jer bi ih morao u borbi napadati. Tada bi se on pred našim očima pojavio kao verolomnik. Niti on niti njegovi ljudi nisu želeli da se bore protiv nemačkih trupa. On bi to apsolutno izbegavao, sve dok bi to bilo moguće, i to bi u neku rulku učinio samo u prinudnoj odbrani. Inače svaki nemački vojnik bio bi kod njegovih ljudi bezbedan. Njima ne bi falila nijedna dlaka sa glave. Zbog toga je najusrdnije molio da se ne dovodi u takvu očajnu situaciju. U vezi sa ovim došao je, kao i već pre toga, na svoj odnos prema Italijanima. Njega su molila dva komandanta divizije da dođe na razgovore. On ih je odbio. Samo jednom je slučajno sasvim kratko razgovarao s jednim italijanskim majorom. On je znao tačno da Italijana žele da ga pridobiju. On takođe ne može da razume zašto se hrvatska vlada odrekla svake hrvatske posade na teritorijama koje su Italijani zaposeli, dok to, kako izgleda, nije slučaj u odnosu na moćni Nemački Rajh. On bi, bez daljeg, od Italijana dobio onoliko oružja i municije koliko bi hteo. Šta mu, dakle, preostaje drugo nego da sada paktira sa Italijanima, s jednim narodom kojeg on i svi njegovi ljudi najdublje preziru. Zbog toga je on dosad smatrao ispod svoje časti da s jednim italijanskim komandantom divizije koji je ispred njega bežao — čak i samo sedne za jedan sto. Dangić je ponovio da se ne bi borio protiv nemačkih trupa kad na to ne bi bio prisiljen. On je svečano uveravao da se čak i u slučaju opšteg ustanka, do koga će sigurno doći, ne bi borio protiv Nemaca. Još jednom je naveo da bi predloženo umirivanje Bosne značilo istovremeno umirivanje celokupne srpske teritorije. Idealno bi bilo da za Srbe ne postoji nikakva granica na Drini. Mir u Bosni predstavljao bi stoga neposredno ojačavanje Nedićeve vlade, čalk i'kad ovaj ne bi imao ništa da radi u vezi sa umirivanjem Bosne. Za iijega radilo bi se sada samo o borbi za domovinu protiv Hrvata. Njemu bi pridošla iz svih delova Srbije, iz Hercegovine, Albanije i Crne Gore. Borba bi bila za hrvatske oružane snage gotovo bezizgledna. Uprkos svemu tome on bi je mogao izbeći kada bi mu se za to pružila mogućnost. Ujutro 4.II kapetan dr Matl je Dangića s njegovim pratiocem vratio preko Zvornika. O ličnosti majora Dangića može se reći sledeće: On je star 44 godine,19 oženjen i ima 2 ćerkice — od 4 i 10 godina. Njegov otac je bio sveštenik, tri i po godine je bio u zatvoru, osuđen na smrt a zatim pušten. Njegova majka je bila takođe uhapšena i u zatvoru je poludela. Dangić ima devetoro braće i sestara. On sam je odsedeo tri godine na robiji i naučio je da plete korpe. Bio je u aktivnoj službi, prebačen je u žandarmeriju i konačno aprila 1941. postao komandant kraljeve telesne žandarmerije. On je kralja pri njegovom bekstvu dopratio do granice. Kako je ispričao, on je na dobijeno naređenje da i dalje ostane u kraljevoj pratnji odgovorio da jedan Srbin ne bi smeo da napusti svoju zemlju u nevolji i nije izvršio naređenje. 19 Rođen je 4. maja 1897. u Bratuncu. Kao rezervni konjički potporučnik, on je 3. januara 1928. preveden u aktivnu službu jugoslavenske vojske u kojoj je napredovao do majora. Uhvaćen je u Poljskoj 1945. godine od strane pripadnika Crvene armije i izručen Jugoslaviji kao ratni zločinac. Osuđen je i streljan 22. avgusta 1947. u Sarajevu. Dangić odaje utisak jednog malo komplikovanog čoveka. On je prirodan i neusiljen, nije ni najmanje neki političar ili diplomata, već je ponekad zaprepašćujuće iskren i otvoren. On se može u mnoge stvari ubeđiti, a u nekim najčistijim ostaje tvrdoglavo pri svome shvatanju. On je po svojoj prirodi i ponašanju jedan pravi, dobar frontovski oficir. Rukovodilac u višem smislu izgleda da nije. On više radi po osećanjima nego po razumu. Otuda je, izgleda, njegovo osećanje časti jako usađeno. Pojam časti, onako kako ga on shvata, za njega je, kako iz svih razgovora proizilazi, duševni oslonac kada se u nekoj odluci koleba. Održavanje svoje časti u odnosu na svoje ljude određuje u krajnjoj liniji njegovo držanje, isto tako kao što se zapravo sa strahom brinuo da održi svoju čast prema Nemcima kad jedanput nešto obeća. On se pri tome trudi da stvari tako uobliči i postavi da ne dozvoli da ni na jednoj strani ma šta padne na njegovu čast. Teško se može ustanoviti da li bi ovaj čovek pod teškim prilikama do krajnosti ostao veran ili ne. Bader general artiljerije Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument