DRAŽA MIHAILOVIĆ PRIZNAJE IZDAJU Posle hapšenja, Mihailović je odmah sproveden u Beograd. A za-tim je otpočeo istražni postupak. Zahvaljujući činjenici da je, u među-vremenu, otkrivena i zaplenjena gotovo kompletna arhiva četničke Vr-hovne komande, istraga je, relativno, veoma brzo sprovedena. Mihailo-vić se, samo tri meseca posle hapšenja, 10. juna 1946. godine, zajedno sa svojim najbližim saradnicima, našao na optuženičkoj klupi. Sudilo mu je Vojno veće Vrhovnog suda FNRJ u sastavu: predsedavajući, pukov-nik Mihailo Đorđević; sudije: potpukovnici Milija Laković i Mihailo Jan-ković: sekretar: poručnik Todor Popadić; dopunske sudije: majori Ni-kola Stanković i Radomir Ilić. Javnu tužbu zastupao je zamenik javnog tužioca, pukovnik Miloš Minić. Javno suđenje Draži Mihailoviću i njegovim najbližim saradnici-ma, u prepunoj dvorani Doma garde u Topčideru, u prisustvu više od sto stranih i domaćih novinara, počelo je čitanjem optužnice. U njenom prvom delu, pored ostalog, tužilac Minić je pročitao: "Mihailović je organizovao u okupiranoj Jugoslaviji četničku organizaciju (koju je zvao 'jugoslovenska vojska u otadžbini'), pa je, čim je počela oslobod-lačka borba naroda Jugoslavije protiv okupatora, stupio u saradnju sa nemačkim i italijanskim okupatorima i drugim slugama okupatora i svoju organizaciju upotrebio za gušenje oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije i za izvršenje bezbroj razno-vrsnih ratnih zločina. U vreme kada je buknuo narodni ustanak u Srbiji, kada su ustanici poćeli oslobađati gradove, Mihailović je tajno stupio u vezu sa izdajnikom Milanom Ne-dićem... Dok je tako u najvećoj tajnosti, stupivši u saradnju sa kvislingom Milanom Nedićem, vršio pripreme za ugušenje oslobodilačkog ustanka u Srbiji u saradnji sa okupatorom i Nedićem, Mihailović je, da bi prikrio izdaju koju je spremao, go-vorio predstavnicima partizana: da njegovi četnici nikad neće napasti partizane, da će i on stupiti u borbu protiv okupatora samo kad bude smatrao da je za to povoljan momenat. U isto vreme organizovao je najživlju propagandu u narodu da se ne diže na oružje, da je ustanak preuranjen, da 'još nije vreme' za oružanu borbu protiv okupatora, da će okupator represalijama uništiti srpski narod i tako dalje. Kada je situacija za njega postala teška, kada je nastupio nagli raspad nje-govih odreda, Mihailović je, po jednodušnoj odluci čitavog svog štaba, otišao sa svojim oficirima: majorom Aleksandrom Mišićem, pukovnikom Branislavom Pantićem i kapetanom Nenadom Mitrovićem u selo Divce (udaljeno 10 kilometara od Valjeva) i u jednoj kafani sastao se sa predstavnicima Nemaca... Iste noći između 13. i 14. novembra, posle sastanka sa Nemcima, po njegovom naređenju predao je njegov komandant Jovan Škava oko 365 partizana Nemcima u selu Slovcu (udaljenom 5 kilometara od sela Divaca). Ti partizani bili su na prevaru zarobljeni od četnika u toku borbi na raznim frontovima, pa su sa Ravne gore, gde su bili koncentrisani, prevedeni 13. novembra u selo Mionicu i predati Jovanu Škavi. Nekoliko dana posle predaje Nemcima, svi ovi partizani su streljani, osim oko njih 30, koji su posle dužeg ležanja u logorima ostali živi. Mada je 20. novembra 1941. godine došlo do zaključenja sporazuma o primirju između partizana i četnika, koji su sporazum zaključili ovlašćeni Mihailovićevi predstavnici i predstavnici Virhovnog štaba partizanskih odreda Jugoslavije, mada se Mihailović sporazumom o primirju obavezao da nastavi borbu protiv okupatora u saradn.ii sa partizanima, tri dana docnije, 23. novembra 1941. godine, kada je počela druga i glavna faza Prve ofanzive nemačkih okupatora protiv oslobodene teritorije od Kraljeva — Kragujevca, Rudnika, Valjeva i Ljubovije u pravcu Užica, Mihailović je, pogazivši ponovo sporazum zaključen sa Vrhovnim štabom partizan-skih odreda, odbio poziv Tita da stupi u borbu protiv nemačkih snaga koje su na-dirale u oslobođenu teritoriju i izdao je naređenje svim svojim komandantima da nigde i ni u kom slučaju ne stupaju u borbu sa okupatorskim jedinicama koje su napadale oslobođenu teritoriju. Posle završetka Prve ofanzive nemačkih okupatora, u toku koje su nadmoćne nemačke snage uz pomoć Nedićevih i Ljotićevih odreda uspele da ponovo okupiraju oslobođenu teritoriju u Srbiji i da prinude glavninu partizanskih snaga sa Vrhovnim štabom partizanskih odreda Jugoslavije da se povuče ka Sandžaku, veći broj Miha-ilovićevih komandanata odreda, primivši od Mihailovića instrukcije na konferenciji komandanata održanoj na Ravnoj gori 30. novembra 1941. godine, otišli su svaki na svoj teren i, postupajući po dobijenim instrukcijama, 'legalizovali' su se kod okupatora, to jest stupili javno i otvoreno u službu nemačkih okupatora i u toku cele 1942. učestvovali zajedno sa Nemcima i Nedićevim i Ljotićevim odredima u mnogobrojnim borbama protiv partizanskih odreda, koji su posle povlačenja iz Srbije glavnine partizanskih snaga ostali u Srblji. Te Mihailovićeve 'legalizovane' odrede Nemci su naoružavali, hranili, odevali i upotrebljavali pod svojom koman-dom u operacijama protiv partizana, a koristili su ih i kao policijske snage pomo-ću kojih su izvršili hapšenje desetine hiljada srpskih rodoljuba koji su u opštern narodnom ustanku pomagali partizane, a pored toga ti odredi su vršili masovna ubistva partizanskih simpatizera. Tako su se sa svojim odredima 'legalizovali' Mihailovićevi komandanti: poručnik Predrag Raković u Čačku, Glišić i Ignjatović u Požezi, Pantelić u Loznici, Živan Lazović u Okrugu beogradskom, kapetan Borivoje Rajković i kapetan Mladenović u Kosjeriću, kapetan Mitić, Matić, Budimir Cerski, Jovan Škava, Mašan Đurović i drugi. lako su ovi Mihailovićevi komandanti i odredi 'legalizovavši' se kod okupa-tora stupili pod komandu Nedića, oni su i dalje priznavali Mihailovićevu komandu i manje ili više prikriveno održavali neprekidne veze sa Mihailovićem, primali i izvršavali njegova naređenja za uništavanje partizana, podnosili mu izveštaje o svom radu i dobijali od njega saglasnost za svoj rad.-"1 Po ovom delu optužnice, između predsednika sudskog veća i Mi-hi'iilovića vođen je, pored ostalog, i sledeći dijalog: "Predsednilc: Da li ste vi u avgustu mesecu napali jednu četu Valjevskog partizanskog odreda u selu Plarunci? 1 jeste li vi lično rukovodili napadom protiv te partizanske čete, Slavkovičke? Optuženi: Jesam. Predsednik: Jeste li vi u to vreme, kad ste imali razgovore sa partizanima, zaštićivali žandarme bivše Jugoslavije? Optuieni: Jesam.. Moja je težnja bila da sve one koji su nosili oružje, 'bušimo', da ulazimo u njihove redove i da ih na taj način pridobijemo u šumu. Ja sam tako uspeo da pridobijem Jovana Trišića i da sa njim stvorim plan. I taj je bio uhvaćen sa tim planom i odveden u ropstvo. Predsednik: Šta je on bio? Optuženi: Bio je pod Nemcima komandant žandarmerije. Ja sam ga privukao i pridobio da sprovedemo organizaciju i da dobijemo veći broj ljudstva. Predsednik: Vi ste se tada povezali sa žandarmerijom koja je bila tada u službi okupatora? Optuženi: Tačno ... Predsednik: Konkretno ovo: jesu li vaši četnici počeli borbu protiv okupatora pre nego partizam? Optuženi: Verujem da su partizani počeli prvi borbu. Predsednik: Jeste li vi kada sa partizanima zaključili kakav ugovor o sa-radnji? Optuieni: Da, bio je to pismeni ugovor. Predsednik: S kim i gde ste takav ugovor zaključili? Jeste li ikad zaključili ugovor sa partizanima? Optuženi: Zaključio sam. Predsednik: Kad i kakav? Optuženi: Sa maršalom Titom sastao sam se tri puta. Prvi put u kući voj-vode Mišića, a dva puta u selu Brajićima. Predsednik: Jeste li vi zaključili 26. oktobra 1941. godine sa maršalom Titom sporazum o zajedničkoj borbi četnika i partizana protiv okupatora? Optuženi: Datuma se ne sećam, ali znam da jesam. Predsednik: Jeste li posle dolaska Lalatovića, Ostojića i kapetana Hadsona izdali naređenja vašim komandantima da ae povuku sa frontova prema Nemcima i da pređu u opšti napad protiv partizana? Je li vam poznato da su noću između 1. i 2. novembra četnici pod komandom Glišića i Ignjatovića napali na Užice? Optuženi: Poznato mi je. Predsednik: Kako je došlo do tog napada četnika pod komandom Glišića i Ignjatovića na Užice, koje su tada držali partizani? Optuženi: Ja smatram da su Glišić i Ignjatović to izvršili na svoju ruku. Predsednik: Dakle, tačno je da su Glišić i Ignjatović napali na Užice, u konie su tada bili partizani, ali smatrate da su oni to izvršili na svoju ruku. Optuženi: Takii Predsednik: Jeste li tada imali veze sa Glišićem i Ignjatovićem? Optuženi: Imali smo telefonske veze. Predsednik: Jesu li vas oni obaveštavali o događajima? Optuženi: O svakom događaju dok nije najuren iz Požege nije me obaveštavao. On je mislio da na prepad zauzmemo Užice. Predsednik: Kako je u toj borbi prošao Vučko Ignjatović? Kakav je bio rezul-tat te borbe? Optuženi: On se meni javio tek pošto je izgubio Požegu. Predsednik: On se vama javio da je izgubio Požegu. A šta ste vi preduzeli? Optuženi: Ja mislim da sam tada tražio vezu sa Užicem, ili je od Užica tražena veza sa mnom. Ja sam razgovarao sa maršalom Titom. Predsednik: Šta ste razgovarali? Optuženi: On je zahtevao da se prekine borba. Ja sam kazao da hoću, ali da se meni vrati Požega. Posle toga došao je negativan odgovor i ja sam u tom slučaju kazao da ću skinuti opsadu Kraljeva. Predsednik: U kom pravcu su upućene one jedinice koje su učestvovale u opsadi Kraljeva? Optuženi: One su posle upućene prema Čačku da zauzmu Čačak. Čačak mi je trebao. Predsednik: Optužnica vam stavlja na teret da su vaše jedinice, povučene sa opsade Kraljeva, napale Čačak. Optuženi: Pa, jeste, borba se razvijala i dabome ... Predsednik: Znači da su vaše jedinice napale na Čačak? Optuženi: Đurić nije izvršio napad, to ja sigurno znam, to je tačno. Predsednik: A jesu li jedinice napale? Optuženi: Posle nekoliko dana sa zakašnjenjem. Predsednik: Je li taj napad na Čačak uspeo? Optuženi: Nije uspeo. Predsednik; Znači da je od partizana odbijen. Optuženi: Napad je odbačen, jer su partizani imali dovoljno vremena da prikupe snage. Đurić mi je to pričao, jer je on kod mene bio u štabu. Predsednik: Jeste li se vi u to vreme u novembru mesecu, gde i kada sastali sa Nemcima? Optuženi: Jesam. U drugoj polovini novembra, posle primirja koje je zaključeno između mene i partizana ... Predsednik: Da li ste vi u vreme posle tog sastanka pa do napada Nemaca na vas imali kontakta sa partizanima i konkretno sa kime? Optuženi: Poslednji razgovor sa maršalofm Titom mogao je biti vrlo kratko vreme posle toga, na dan-dva. Optužnica kaže da je to bilo 23-eg. Ja usvajam taj datum, jer to je poslednji dan partizana u Užicu. Toga dana maršal Tito mene je pitao telefonom: 'Šta ćete vi raditi?' Predsednik: Jeste li vi njega pozvali ili je on vas? Optuženi: Ne sećam se. Pitao me je: 'Šta ćete vi raditi?' Ja sam kazao da vraćam odrede na svoje terene, jer su već nemačke trupe bile spremne. Predsednik: Dakle, posle ovoga pismenog ugovora o saradnji iz oktobra, došao je period borbe ... Optuženi: Pa onda ponovo ugovor ... Predsednik: A posle ovoga ugovora sledovao je nemački napad. Optuženi: Jeste. Ali to je sve bilo vrlo brzo. Predsednik: Kazali ste: kad je počela ofanziva, Tito vas je pozvao telefonom i imali ste tada taj razgovor. Optuženi: Jeste, ja smatram da je i Tito mogao da usvoji taj način borbe. Predsednik: Kad je počela ta ofanziva, kakvo ste naređenje vi izdali svojim jedinicama? Optuženi: Ja sam izdavao naređenja po odredima. Ispraćao sam pojedine odrede i njihove komandante posebno. Predsednik: Prilikom povratka tih odreda na njihove terene, jeste li im iz-davali naredbu da stupaju ili ne stupaju u borbu sa okupatorskim jedinicama? Optuženi: Dok su se povlačili, nisam mogao. Predsednik: Kad vam je Tito kazao da će prihvatiti borbu sa Nemcima, vi ste mu kazali da ne možete da prihvatite frontalnu borbu? Optuženi: Moje je mišljenje da ne može ni on da prihvati tu borbu. Predsednik: Kažite nam da li je zaključenje ovog drugog ugovora od novem-bra meseca između partizana i vas, da li je bilo posle vašeg sastanka sa Nemcima u Divcima? Optuženi: Ja mislim, kad je to zaključeno bilo 23-eg, da je sastanak sa Nemcima bio docnije. Predsednik: Da li je tačno da je one noći, kad je bio vaš sastanak u Divcirna, predato 365 zarobljenih partizana Nemcima u selu Slovcu, i da su odatle oterani za Valjevo? Optuženi: To se desilo mnogo ranije od sastanka u Divcima... Predseđnik: Jesu li privođeni ovi partizani vama? Optuženi: Optužnica to navodi, ali ja ih nisam video. Predsednik: A jeste li znali da dolaze na Ravnu goru da se dalje sprovode? Optuženi: Znam da mi je Mišić pričao da ih je obišao i da su, posle, upućeni prema Struganiku, gde su imali više magacina, gde su se mogli hraniti. Posle ih je poslao u Mionicu Bogdan Brajević. Predsednik: Šta je Bogdan s njima radio? Optuženi: On ih je prodao, a ne predao. Predsednik: Kome ih je prodao? Optuženi: Prodao ih Nemcima, po glavi. Predsednik: Jesu li streljani? Optuženi: Ja sam čuo da je bilo st|reljanja, ali ništa dalje. Predsednik: Dobro, da li su pojedini odredi bili legalni? To su odredi koji su stupili pod komandu Medića. Optuženi: Jesu. Predsednik: Znači, bili su na ishrani i na snabdevanju kod Nedića? OptuSeni: Da. Predsednik: Da li su oni istovremeno održavali i sa vama vezu? Optuženi: Ja sam pokušavao da ih iskoristim u pogledu obaveštenja i poku-šao sam da ih u prvom zgodnom momentu izvučem iz odreda i prebacim u šumu.*"2 * Nastavljajući da čita optužnicu, tužilac Minić je rekao: "Meseca decembra 1941. Mihailović je uputio u Crnu Gom svoje oficire Mili-voja Nedeljkovića i Perhineka sa zadatkom da uspostave vezu sa četničkim ko-mandantima u Crnoj Gori i Sandžaku, generalom Blažom Đukanovićem, pukoviii-kom Bajom Stanišićem, majorom Đorđom Lašićem i kapetanom Pavlom Đurišićeni i da im prenesu njegova uputstva za borbu protiv partizana ... U Sandžaku Mihailović je uspeo krajem 1941. da stavi pod svoju komandu sandžačke odrede koji su se, isto kao i četnički odredi u Crnoj Gori, bili stavili otvoreno u službu Italijana i učesitvovali u borbama protiv partizana, i to još od novembra 1941. godine. U jesen 1941. Mihailović je uputio na rad u Bosnu i Hercegovinu svoje ofi-cire majora Boška Todorovića, poručnika Mutimira Petkovića, kapetana Sergija 407Mihailovića, poručnika Momčilovića i druge, pored žandarmerijskog majora Jez-dimira Dangića, koga je uputio u istočnu Bosnu, još u vreme narodnog ustanka u Srbiji... U zimu 1942. Mihailovićev oficir Boško Todorović uspostavio je, preko Radmila Grđića, jednog od vođa hercegovačkih ćetnika, vezu sa Ilijom Trifunovićem, zvanim Birčanmom, koji je organizovao četničke odrede u jugozapadnoj Bosni i Lici u najtešnjoj saradnji sa italijanskim okupatorima, i sam potpuno legalno sa svojim štabom živeo i radio u Splitu obezbedivan od italijanskih karabinjera. U Sloveniju Mihailović je uputio, u ovom periodu, svoga oficira ma.jora No-vaka, koji je u tesnoj saradnji sa okupatorima i kvislinškom Belom gardom orga-nizovao slovenačke četnike poznate pod nazivom 'Plava garda' . Iako malobrojne, Mihailovićeve jedinice u Sloveniji pod komandom majora Novaka sarađivale su otvoreno sa okupatorima i slovenačkom kvislinškom 'Belom gardom'. Povezavši se u toku decembra 1941. i prvih nekoliko meseci 1942. godine sa skoro svim četničkim odredima u Srbiji, Bosni, Sandžaku, Crnoj Gori, Hercego-vini, Dalmaciji, Liki i Sloveniji i stavivši sve te četničke odrede pod svoju ko-mandu, iako su svi otvoreno sarađivali sa nemačkim i italijanskim okupatorima i kvislinškim snagama Nedića, Ljotića, Pavelića i slovenačkom 'Belom gardom', Mi-hailović je u jeku Treće ofanzive okupatora protiv glavnine partizanskih snaga u Crnoj Gori i Sandžaku prešao iz Srbije i maja 1942. godine stigao u Sandžak, na planinu Zlatar, gde je sakupio članove svoje Vrhovne komande majora Ostojića i majora Lalatovića. Na Zlataru ga je prihvalio njegov oficir Petar Baćović sa oko 300 četnika iz istočne Bosne. Pre svog dolaska na Zlatar, major Ostojić, načelnik operativnog, organiza-cionog i obaveštajnog odeljenja Mihailovićeve Vrhovne komande, komandovao je svim četničkim snagama koje su u Trećoj ofanzivi okupatora, zajedno sa Italijanima, N'emcima i ustašama, učestvovale u borbama protiv partizanskih snaga u Crnoj Gori i Sandžaku i istočnoj Bosni. Posle dolaska na Zlatar, Mihailović je uzeo u svoje ruke komandovanje nad četničkim snagama nastojeći da dovede do uni-štenja glavnine partizanskih snaga. U toku operacije Mihailović se nalazio udaljen iz sektora fronta na Limu svega nekoliko kilometara. Sve četničke odrede u toku Treće ofanzive prevozili su od položaja do polo-žaja italijanski kamioni a četnički komandanti su dolazili iz grada u grad itali-janskim limuzinama. Polovinom juna 1942, potiskujući partizane ka Bosni, snage Baja Stanišića i Italijana sastale su se sa četničkim snagama popa Perišića iz Hercegovine i sa ita-lijanskim snagama iz Gacka, i posle bitke na Orlovcu i kod Gacka 13. jula 1942. uspeli su da istisnu glavninu partizanskih snaga iz Crne Gore. U jeku završnih i najtežih borbi u Trećoj ofanzivi, Mihailović je stiga-a u okolinu Sahovića u Crnu Goru, potom prešao u Mojkovac i 10. juna stigao u se'o Podgoru pod Durmitorom u blizini Zabljaka, gde su se nalazile italijanske jedinice. 13. jula 1942. Mihailović je otišao iz sela Podgore u Zimonjića Kulu (Avtovac) u Hcrcegovini i tu održao sastanak sa komandantima i rukovodiocima svojih odreda: Ilijom Trifunovićem, Pavlom Đurišićem, popom Perišićem, Miloladom Popovićem, kapetanom Ivaniševićem, Milanom Santićem i Zaharijom Ostojićem. Na tom sas-tanku Mihailović je postavio Birčanina za komandanta Dalmacije, Like i zapadno Bosne, a kapetana Ivaniševića za načelnika njegovog štaba, zatim Petra Baćovića za komandanta Hercegovine i istočne Bosne, Pavla Đurišića za komandanta Crne Gore do Nikšića, Baja Stanišića za komandanta stare Crne Gore, a Đurišića i Sta-tiišića stavio je pod komandu genepala Blaže Đukanovića, koga je vać ranije po-stavio za komandanta Crne Gore. Mihailović je za sve ove svoje komandante znao da su se stavili javno i otvoreno u službu italijanskih okupatora sa svim odredima koji su bili pod njihovom komandom i da su zajedno sa italijanskim okupatorima vodili borbe protiv partizana. Na povratku iz Avtovca, Mihailović se smestio sa svojim štabom i radio-si.a-nicama u Krš, nedaleko od sela Njegobuđe (udaljeno od Krša 2 kilometra), gde se nalazio štab italijanske divizije sa italijanskim jedinicama. Kratko vreme posle toga prešao je u selo Gornje Lipovo (udaljeno oko 7 kilometara od Kolašina), u kome su se nalazili Italijani i njegovi četnici i od tada ostao je njegov štab u tome selu sve do Mihailovićevog ponovnog povratka u Srbiju. U proleće 1942. godine Mihailović je stavio pod svoju komandu, preko svoga oficira kapetana Račića (koji se nalazio na Majevici kod četničkog vojvode pop.i Save Božića), sve četničke odrede u zapadnoj Bosni koji su bili objedinjeni pod komandom Radoslava-Rade Radića... Mihailović je Vranješevića postavio za načelnika štaba Rade Radića i otada je redovno kuririma i radio-vezom od Vranješevića dobijao izveštaje i Vranješeviću slao naređenja za operacije protiv partizana, znajući da Vranješević i Rade Radić i svi njima potčmjeni komandanti (Dretiović, Tešanović, Mišić i drugi) otvoreno sarađuju sa Nemcima i ustašama u Ba-njoj Luci i u svim operacijama protiv partizana. Sa Mihailovićevim znanjem i odobrenjem, njegov komandant Pavle Đuri-šić dočekao je prvih dana novembra 1942. u Kolašinu italijanskog guvernera Crne Gore, armijskog generala Aleksandra Pircija Birolija, koji je sa joi nekoliko ita-lijanskih generala obilazio Crnu Goru da bi se lično uverio da li su svuda četnici lojalni prema italijanskim okupatorima. Đurišić je organizovao svečan doček Pir-c;;iu Biroliju i pred svečanim skupom pozdravio ga servilnim govorom, pa je 7. novembra 1942. o tome izvestio Mihailovića pismom, priloživši uz pismo tekst odr-žanog govora i izvestivši pismom Mihailovića da Pircio Biroli zna da se Mihailovićeva Vrhovna komanda nalazi u selu Gornje Lipovo i da mu je rekao da će ita-lijanske jedinice vršiti manevre oko Kolašina, ali da se neće kretati dalje od Donjeg Lipova, pa je Đurišić uveravao Mihailovića da se ništa ne plaši, da ne postoji ni-kakva opasnost, da Vrhovna komanda može ostati gde se nalazi, da sve radio-stanice mogu nesmetano nastaviti rad i da će on, Đurišić, biti sa italijanskim jedinicama koje budu vršile manevre u pravcu Gornjeg Lipova (gde se nalazio Mihailović sa svojoro VK)."8 A evo i dijaloga, po ovom delu optužnice, između predsednika sudsko veća i tužioca sa optuženim Mihailovićem: Predsediiifc: Da li vam je bilo poznato da su u Crnoj Gori Đukanović, Lašić i Đurišić sarađivali sa okupatorom? Optuženi: Dok nisam došao u Crnu Goru, nije mi bilo poznato. Predsednik: Jeste li vi u jesen 1941. godine uputili u Bosnu i Hercegovinu na rad svoje oficire Boška Todorovića, Mutimira Petkovića, Sergija Mihailovića, Jez-dimira Dangića? Optuženi: Jeste, Jezdimir Dangić je sam otišao. On je bio prvo u službi Ne-dića, određen kao žandarmerijski oficir na granicu prema Drini za vreme ustanka, a možda i pre, a onda je prešao u Bratunac. Ja sam tamo poslao poručnika Mar-tinovića, no već kad je bio u Bratuncu, onda sam dobio izveštaj da je prešao u F.osnu. Tako je on prišao meni. Boško Todorović došao je meni iz Beograda i stavio ini se na raspolaganje, kao i njegov brat Zarko Todorović. Isto tako Boško mi je predložio stvaranje odreda na Kosmaju, ali ja nisam imao novca. Boško je došao kod mene, ja sam ga poslao u pravcu Drine. Bio je kurir u pravcu Užica i jednom je upao i u Užice. On je samostalno odlazio i na Drinu, na Višegrad, a išao je i dalje. Predsednik: Jeste li vi uputili u Bosnu 1 Hercegovinu Boška Todorovića, Mu-timira Petkovića, Jezdimira Dangića, poručmka Momčilovića? Optuženi: Za poručnika Momčilovića se ne sećam... Predsednik: Da li vam je poznato da je Boško Todorović stupio u pregovore sa italijanskim okupatorima u Hercegovini preko Mutimira Petkovića i novinara Milana Santića i Dobrosava Jevđevića, i da se januara 1942. sastao sa Mutimirom Petkovićem i jednim kapetanom Ovre i sklopio s njima sporazum? Optuženi: Nije mi poznato. Predsednik: Koga ste uputili u Sloveniju za osnivanje vaše organizacije? Optuženi: U Sloveniju je otišao Karlo Novak, generalštabni major. Predsednik: Je li vam poznato da je Karlo Novak sarađivao otvoreno sa okupatorom i sa Belom gardom? OptuSeni: On je imao zadatak da 'buši' Belu gardu, da prolazi kroz jedinice i da je svojom propagandom odvaja i dobije ljude za šumu. To je bila tendencija i tako se radilo i sa Nedićevim odredima i sa domobranima. Predsednik: Je li vam poznato učešće Rade Korde, Petra Baćovića, Pavla Đurišića u Trećoj ofanzivi? Optuženi: Poznato mi je, ali nisam znao tada za to. Ja sam se upoznao sa stvarmm stanjem događaja kad sam došao u Crnu Goru. Predsednik: Je li tačno da su u Trećoj ofanzivi vaše jedinice učestvovale za-jedno sa italijanskim okupatorom protiv Narodnooslobodilaćke vojske? Optuženi: Ja ne znam. Predsednik: Je li učestvovao Pavle Đurišić7 Optuženi: Ne znam. Predsednik: A Petar Baćović? Optuženi: Ja sam mu dao u zadatak da ide sa Zlatara u Hercegovinu. Predsednik: Je li otišao pravo tamo? Optuženi: Otišao je, ali je usput imao borbe sa partizanima. Predsednik: Jeste li saznali pre optužnice da je Pavle Đurišić sarađivao sa italijanskim okupatorom? Optuženi: Po dolasku u Crnu Goru ja nalazim stanje koje sam zatekao. Predsednik: Ko je rukovodio operacijama u Trećoj ofanzivi? Optuženi: Ostojić. Predsednik: Je li on tada još uvek bio načelnik vašeg operativnog odeljenja? Optuženi: Jeste. Predsednik: Pošto ste se sastali sa njime na Zlatiboru, koliko ste posle bili prostomo daleko od Ostojića? Optuženi: Ostojić je došao kod mene i posle izvesnog vremena ja sam otišao u Crnu Goru, a on je došao za mnom. Predsednik: Da li vam je poznato, pošto ste otišli u Crnu Goru, da je vaš načelnik operativnog odeljenja otišao automobilom na jug? Optuženi: Nije. Predsednik: Kako ste vi išli? Jeste li vi išli kamionom? Optuženi: Nisam. Išao je drugi deo štaba, gde su bili Vučko, Ostojić, Lalatović, Hadson i još jedan Englez. Predsednik: Kada ste išli u Sahoviće, prebacili ste se preko Mojkovca? Optuženi: Ja sam iznad Sahovića došao u selo Krstac, gde sam bio najmanje deset dana, zatim sam otišao na Lever Goru, u selo Podgoru. Predsednik: Da li je tada bilo u Podgori italijanskih snaga? Optuženi: Nije, docnije su prolazili. Jedan manji deo štaba bio je u selu Negobuđi i tuda su njihove snage prolazile. Tužilac: Negobuđa je svega dva kilometra udaljena od Krstaca. Optuženi: Jeste, ali po kršovitom terenu treba najmanje pola sata. Predsednik: Jeste li iz Podgore odlazili u Hercegovinu? Optuženi: Jesam, otišao sam na sastanak sa Birčaninom. Predsednik: Ko je to? Optuženi: Ilija Trifunović Birčanin. On je bio predsednik Narodne odbrane. Predsednik: Gde je on tada bio? Optuženi: Bio je u Splitu. Predsednik: Je li pripadao vašoj organizaciji? Optuženi: Od toga momenta kad smo se sastali pripao je mojoj organizaciji. Predsednik: Ko je bio još na tom sastanku? Optuženi: Bio je Baćović, Dobrosav Jevđević, pop Perišić, Milorad Popović, kapetan Ivanišević i bila su još dva zemljoradnika, za jednoga znam da je imao naziv 'Kutlača'. Predsednik: Kakvi su poslovi izvršeni na toj konferenciji. Jeste li postavljali komandante? Optuženi: Jesam. Postavio sam Birčaama za komandanta Dalmacije, Like i zapadne Bosne. Predsednik: Kuda je otišao odatle Birčanin? Optuženi: Otišao je pravo u Split, on je bio tada teško bolestan. Predsednik: A ko je tada držao Split? Optuženi: Italijani. Predsednik: Je li vam bilo poznato da su u to vreme, jula — avgusta 1942. godine, komandanti četnika u Dalmaciji, u Hercegovini, Bosni, Lici, sarađivali sa okupatorom? Optuženi: Ne razumem. Predsednik: Da li su vaši komandanti kao Jevđević i drugi u to vreme sarađivali sa Italijanima? Optuženi: To je zatečeno stanje, pokušao sam da promenim. Predsednik: Da li ste u to vreme, pri kraju Treće ofanzive, pa dalje, dobijali pomoć od emigrantske vlade? Optuženi: Jesam. Ne znam ko mi je slao, da li emigrantska vlada, da li Engleska, ja sam dobio dosta novca. Prvo sam dobio 100 napoleona, a posle sam dobijao velike sume. 410Predsednik: Kolike sume? Optuženi: Ja sam zavodio, a sad mi je teško reći. 20.000 zlatnih funti... Predsednik; Je li u zlatu? Optuženi: U zvečećem zlatu. Onda sam dobio lira 30 miliona najmanje. Sve što sam dobio ima u mojim knjigama i one su zaplenjene, i tamo se najbolje vidi. Predsednik: Da li vam je kralj slao novaca? Optuženi: Jeste, poslao mi je 9.000 zlatnih funti da se da četnicima. Predsednik: Koliko ste se dugo zadržali u selu Lipovu? Optuženi: Ja ne mogu sad tačno da znam, ali sam još sišao sa Sinjajevine u Polja i Lipovo, gde sam dugo ostao. Predsednik: U Gornjoj Lipovi? Optuženi: Da. PredsedTiifc: Ko je tad držao Kolašin? Optuženi: Kolašin je držao Pavle Đurišić. Predsednik: Je li bilo Italijana? Optuženi: Nije bilo. Predsednik: Je li u saglasnosti sa Italijanima ili ga je on oteo? Optuženi: To je bio njegov garnizon. Predsednik: Da li ga je dobio borbom ili sporazumom s njima? Optuženi: Sporazumom s Italijanima. Predsedtitfc: A kad ste bili u Lipovi, da li vam je bila poznata saradnja Baja Stanišića sa okupatorom? Optuženi: Jeste. Predsednik: Je li to bilo masovno i otvoreno? Optuženi: Pavle sam nije bio siguran da ih okupator neće napasti. Predsednžfc: Je li vam poznato da je dočekao Birolija? Optuženi: Ja sam rekao da se ne mešam u političke stvari, jer stanje je tamo bilo takvo da ne može da se popravi. Predsednik: Šta znate o tome dočeku, je li vam referisao Pavle Đurišić? Optuženi: Sigumo. Predsednik: Da li vam je rečeno da možete ostati na miru i tako dalje? Optuženi: Mi smo doznali da Italijani vrše manevar i ja sam naredio Lalatoviću da sa drugim delom operativnog štaba, bez konja, stazom ode u Gornju Moraču. Predsednik: Je li vam referisao štogod Pavle Đurišić o svome sastanku sa Birolijem? Je li vam pričao da je bilo razgovora kako da se prećutno ta saradnja vrši? Optuženi: Ja mislim da su Italijani imali računa da me uhvate jer su me se plašili. Tužilac: Pitam optuženog da li je Đurišić bio komandant kod njega? Optuženi: Đurišić i Stanišić su priznali moju komandu. Ono što je za mene, kao vojnika, bilo najteže, to je što sam počeo sa 26 ljudi, a pojedinci su ubrzo postajali starešine, prema tome, ja sam zadovoljan kad me oni priznaju. Predsednik (Posle odmora. Nastavlja se pretres): Optuženi Mihailoviću, u ovom periodu od decembra 1941. godine, o kome smo sada pretresali, do kraja novembra 1942. godine, jeste li imali kontakta sa emigrantskom vladom? Optuženi: Jesam, stalno, stalno. Predsednik: Stalan kontakt? Optuženi: Preko radio-veza, padobranci su dolazili... Predsednik: Pomoć vam dostavljali, materijal, sredstva? Optužerii: Jeste. Predsednik: Jesu li bili saglasni sa vašim radom i u to vreme? Optuženi: Pa, bili su potpuno saglasni. To je i preko radija dolazilo, preko Radio-Londona... Sudija Laković: Jeste li znali da četnici sarađuju sa Italijanima? Optuženi: Kad sam bio u Crnoj Gori, video sam. Sudija Laković: Jeste li vi, kao njihov komandant, nešto učinili da ta saradnja prestane ili ste pustili da ide kako ide? Optuženi: Ja ne mogu da se setim šta sam radio. Kada sam došao u Crnu Goru, video sam da oni vode neku politiku ... Pustio sam ih neka rade. Sudija Laković: Jesu li stalno bili Pavle Đurišić i Bajo Stanišić u gradovima? Optuženi: Stanišić je živeo na Ostrovu, a Đurišić u Kolašinu. Sudija Laković: Je li išao na Cetinje kod koga? Optuženi: Išao je. Išao je kod guvernera. Sudija Laković: Je li general Đukanović bio pod vašom komandom? Optuženi: Jeste, iz naročitih razloga. Sudija Laković: Gde je on živeo? Optuženi: Na Cetinju. Ja sam imao za to razloga. Sudija Laković: A na Cetinju je živeo i guverner Biroli. Protiv koga su se vaši odredi borili? Optuženi: Protiv partizana. Sudija Laković: Da li ste znali da je Rade Radić, vaš komandant za zapadnu Bosnu, koji je imao pod svojom komandom osam četničkih odreda, vodio borbu u zajednici sa Nemcima i ustašama protiv Narodnooslobodilačke vojske? Optuženi: Nisam znao za to. Sudija Laković: Da li je dolazio kod vas Rade Radić? Optuženi: Dolazio je. Sudija Laković: Da li vam je referisao o svojoj saradnji sa Nemcima i ustašama? Optuženi: Ne znam. Sudija Laković: On kaže da vam je referisao o borbama koje je vodio u zapadnoj Bosni. Optuženi: Ne verujem da je on o tome referisao... Tužilac: Je li Nedić služio Nemcima? Optuženi: Jeste. Tuzilac: Dobro, da se vratimo na sastanak u Avtovcu, u Zimonića kuli. To je bilo 13. jula 1942. godine. Bio je prisutan Ilija Trifunović, bio je prisutan Dobrosav Jevđević, kapetan Ivanišević, Zaharija Ostojić, Milan Šantić. Ima li koga od njih a da nije otvoreno sarađivao sa okupatorima? Optuženi: Zaharija Ostojić nije, a drugi jesu. Šantić je civilna ličnost. To nema veze. Tužilac: Ali je ipak igrao izvesnu ulogu? Optitženi; Da dođe i donese ponešto. Tuiilac: Objasnite vi i sudu i meni, i odbrani, kako to da niste ništa preduzimali da prekinete tu stvar? Optuženi: Nisam imao moći. Tužilac: Zar zaista niste imali silu, moć i autoritet da naredite jednom Pavlu, Baji ili jednom Baćoviću i da im kažete: ne može biti više saradnje sa Italijanima! Optuženi: Drugi momenat je njih odlučio na to. Ja sam ukazivao na tu stvar, ja sam hteo da ih prevedem na borbu prema Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Posto-jala je ogromna borba između teze italijanske i teze Pavelićeve Hrvatske. Tužilac: Na kakav ste odziv nailazili ako ste činili takav pokusaj kod Pavla, kod Baje? Kako su reagirali? Optuženi: Oni su radili svoj posao. Tužilac: Jeste li im vi mogli zapovedati? Optuženi: Ne. Ni pokrenuti, dok oni neće. Tužilac: Kad ste videli sa kakvim ljudima imate posla, zašto niste raskinuli sa njima? Optuženi: Zato što sam hteo da ih drugim veštim sredstvima prevedem da se ne izgube. Tužilac: Kakav je bio vaš kriterijum da predlažete te ljude za visoka vojnička odlikovanja? Optuženi: Time sam ih držao, a i novcem koji sam im davao, sem Baćovića, za koga sam mislio da je pošten, u čemu sam se prevario, svi su oni taj novac iskoristili za sebe. Tužilac: Je li saradnja sa Italijanima po vašem shvatanju izdaja? Jesu li vaši komandanti time izdali narod? Šta mislite? Optuženi: Tako je. Ja to nisam mogao da promenim. "4 U sledećem delu optužnice tužilac Minić je pročitao: "Mihailović je kao glavnokomandujući rukovodio operacijama svih četnićkih jedinica iz Crne Gore, Sandžaka, Hercegovine, Bosne, Dalmacije i Like koje su učeslvovale, u otvorenoj saradnji sa ilaliJanskim, nemaćkim i ustaskim Jedinicama, u Cetvrtoj ofanzivi okupatcrra protiv snaga Narodnooslobodilačke vojske, koja je tra-jala od 15. januara 1943. do polovine april^a 1943. godine. Istovremeno sa pripremama koje su vršili Nemci i Italijani, Mihailović ,ie vršio koncentraciju svojih jedinica za napad na snage NOV u zapadnoj Bosni. 2. januara 1943. izdao je direktivu broj 1. u kojoj je odredio polazne položaje jedinica, i to: prvi korpus, u jačini od 2.000 ljudi, pod komandom majora Bjelajca u okolini Otočca, drugi korpus, u jačini od 2.000 ljudi, pod komandom popa Đuića u okolini Gračaca, treći korpus, pod komandom majora Baćovića, u jačini od 3.000 ljudi u okolmi Knina, druga kosovska brigada, u jačini od 600 ljudi, pod komandom Novaka Mijovića u okolini Drniša, četvrti korpus, pod komandom pukovnika Baja Stanišića, u jačini od 3.000 ljudi u prostoru Donja Jablanica — Rama, peti kor-pus, u jačini od 3.000 ljudi, pod komandom kapetana Bore Mitranovića u oblasti Ključa i Manjače. Pored toga, za ovu operaciju Mihailović je predvideo i rezervu u jačini od 4 — 5.000 ljudi, pod komandom Pavla Đurišića. Za rukovođenje operacijarna Mihailović je formirao istaknuti deo štaba Vrhovne komande, sa majorom Zaharijem Ostojićem, načelnikom operativnog, organizacionog i obaveštajnog ode-ljenja svoje Vrhovne komande na čelu. Za vezu sa komandom italijanskih jedinica u Sušaku Mihailović je delegirao Dobrosava Jevđevića, koga je uputio u Sušak sa zadatkom da ponudi Italijanima da u četvrtoj ofanzivi uzmu učešće i Mihailovićeve snage. Pavla Đurišića Mihailović je uputio na Cetinje da traži od Italijana oružje i municiju i prevozna sredstva za trupe. Mihailovićev delegat Dobrosav Jevđević na pregovorima sa Italijanima iz-dejstvovao je od italijanskog generalštaba i Musolinija učešće Mihailovićevih ćet-nika u Cetvrtoj ofanizivi uz italijanske kolone. Ostavši bez svojih jedinica, Mihailović je napustio Crnu Goru i 1. juna 1943. stigao je u Srbiju sa svojom Vrhovnom komandom, radio-stanicama i ogromnom količinom zlata dobijenim iz inostranstva. U Srbiji je Mihailović svoje neke odrede u početku 1943. povukao iz gradova videći da otvorena saradnja sa okupatorom kompromituje čitav njegov pokret. Međutim, svi njegovi odredi i dalje su sarađivali sa Nemcima i Nedićevim i Ljotićevim odredima u borbama protiv partizanskih odreda i jedinica Narodnooslobodilačke vojske i u gušenju narodnooslobodilačkog pokreta, ostvarujući tako direktive i naređenja dobijena od Mihailovića. Tako, na primer, kapetan Raković, komandant Drugog ravnogorskog korpusa, i poručnik Vučković, komandant Prvog ravnogorskog korpusa, još u februaru 1943. sastali su se sa nemačkim komandantom Gornjeg Milanovca Krigerom u blizini Milanovca i zaključili sporazum da im Nemci dadu municiju, a oni će učestvovati u operacijama protiv partizana na Rudniku, pa su im Nemci samo u jedan mah dali oko 5.000 metaka, kojom je muinicijom poručnik Vučković snabdeo svoje jedinice i odmah potom učestvovao u borbama protiv partizana u okolini Rudnika. Slično Rakoviću i Vučkoviću, i svi drugi Mihailovićevi komandanti sarađivali su manje ili više otvoreno sa Nemcima u svim akcijama koje su imale za cilj uništenje narodnooslobodilačkog pokreta u Srbiji. Posle kapitulacije Italije — svi Mihailovićevi odredi u Sloveniji, Lici, Bosni, Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku (to jest u dotadašnjoj italijanskoj okupacionoj zoni), izvršavajući njegove direktive i naređenja, stupili su u otvocrenu saradnju sa Nemcima. Mihailovićevi četnici u tim krajevima primali su oružje i niuniciju od Nemaca i zajedno sa Nemcima učestvovali u akcijama protiv jedinica Narodnooslobodilačke vojske. Mihailovićevi odredi u Bosni, sa znanjem i odobrenjem Mihailovića, sklopili su niz sporazuma sa ustašama i Nemcima o saradnji u borbi protiv jedinica Na-rodnooslobodilačke vojske. Mihailovićevi odredi u Srbiji otvoreno su sarađivali sa Nemcima, Nedićevim i Ljotićevim odredima, bugarskim okupacionim jedinicama i jedinicama ruskog belogardističkog korpusa. Oružje i municiju koje je Mihailović u 1943. primao posredstvom jugoslovenske vlade iz inostranstva, upotrebljavao je u borbama protiv partizana u kojima su njegove jedinice učestvovale zajedno sa Nemcima, bugarskim okupacionim trupama, Nedićevim i Ljotićevim odredima i slovenačkom 'Belom gardom'."5 Po ovom delu optužnice dijalog između predsednika sudskog veća i Mihailovića bio je kratak: "Predsednik: Vi ste rekli da je neposrednim operacijama u Cetvrtoj ofanzivi nad četničkim snagama rukovodio major Ostojić. Optuženi: Rukovodio je major Ostojić. Predsednik: Je li major Ostojić još uvek bio načelnik vašeg operativnoti odeljenja? Optuženi: Jeste. On je bio jedan odvojen deo, koji sam ja u početku decembra odvojio iz štaba i poslao u Hercegovinu, u oblast Kalinovika. Predsednik: U čije je ime zapovedao? Optuženi: U moje ime. Predsednik: Da li vas je u toku operacije obaveštavao Ostojić o tome kako teku operacije? Optuženi: Sigurno je da me je obaveštavao. Predsednik: Jesu li vas o tome obaveštavali i komandanti pojedinih sektora i pojedinih kolona? Optuženi: Depeše su dolazile sa svih strana. Predsednik: Jeste li u toku Četvrte ofanzive izdavali lično izvesnim komandantima naređenja? Optuženi: Može biti, ali vrlo malo. Predsednik: Radi prebacivanja, dovlačenja na koncentracioni prostor za toliki broj ljudi, sigurno je trebalo izvršiti izvesne pripreme? Kako je tekao taj način prevlačenja trupa na položaj? Optuženi: Moja je želja bila da svaki ide na svoje mesto po direktivi. Predsednik: A stvarno kako je bilo? Optuženi: Stvarno je Baćović prevozio brodovima. Predsednik: Čijim? Optuženi: Okupacionim. Prevlačio je u Split. To je pokušao da učini i Blažo Đukanović. Predsednik: A kako je bilo sa jedinicama Baja Stanišića? Optuženi: On je prešao vozom ne znam kuda, onom vezom koja je išla preko Trebinja. Predsednik: U čijim su rukama tada bili gradovi Nikšić, Trebinje i Mostar? Optuženi: Nikšić i Trebinje nisu bili ni u čijim rukama, a Mostar u italijan-skim rukama. Predsednik: A u č.ijim je rukama bila železnica? Optuženi: Ona je bila u italijanskim rukama, ali je osoblje bilo nacionalno. (Smeh u dvorani, predsednik zvoni radi umirenja publike.) Predsednik: Je li Lukačević silazio u Konjic? Optuženi: On je dolazio u Konjic. Predsednik: Ko je bio u Konjicu? Optuženi: U Konjicu su bili Italijani. Predsednik: Samo oni? Optuženi: Prvo Italijani, a posle su Nemci stigli od pravca Sarajeva. Predsedmfe; Je li se razvila borba između Lukačevića i Nemaca? Optuženi: Nije. Predsednik: A je li bilo sadejstva između Lukačevića i Nemaca? Optuženi: Bilo je. Predsednik: Kako su bili naoružani četnici u Cetvrtoj ofanzivi? Optuženi: Onim naoružanjem koje su imali ranije. Predsednik: Od koga su dobijali municiju? Optuženi: Od Italijana. Predsednik: Na koji su se način hranili? Optuženi: Meni je tada ishrana objašnjavana, Jevđević je uzimao mnogo pa-ra za kupovinu hrane. Ja sam dao novac u zlatu za ishranu. U oblasti Kalinovika trebalo je da bude dosta hrane. Predsednik: Je li vam poznato da su avioni 'savoja' puštali hranu i municiju? Optuženi: Po optužnici mi je pozriato. Predsednik: A jeste li vi videli? Opluženi: V oblasti Kalinovika nigde. Predscdnik: A na N-eretvi? Optuženi: To je bilo po garnizonima. To je bilo u oblasti Konjica. Prpdsednik: Šta znači u prepisci Ostojića iz depeše ovo: 11, 22, 33, 44? Optuženi: To je bilo izmišljeno, to je trebalo da znači: Nemci, Italijani, ustaše ;i domobrani. Predsedraifc; Jeste li u toku Cetvrte ofanzive imali kontakt sa emigrantskom vladom ? Optuženi: Mi smo taj kontakt imali stalno. Predsednik: Jeste li obaveštavali vladu o tome? Optuženi: Verujem. Arhiva je u vašim rukama. To se vidi iz dokaznog ma-lerijala. Predsednik: Da li vas je pomagala vlada u toku Cetvrte ofanzive? Da li vam je odobravala postupke? Optuženi: Meni je odobravano sve što sam radio. Predsednik: Da li vam je u tom periodu emigrantska vlada slala oružje, mu-niciju, novac, hranu itd.? Optuženi: Znam da je novac bio šiljan, a znam da su avionima preko Engle-ske slali oružje, odelo i ostalo. Ja sam imao ljude koji su vršili organizaciju prijema. Šta je sve primano, ja ne znam tačno. Predsedenik: Prilikom forsiranja Drine od straiie Narodnooslobodilačke voj-ske, da li je na strani četnika učestvovala italijanska artiljerija? Optuženi: Jeste. Predsednik: Da li vam je poznato da su vaši odredi i izvesni korpusi u Sr-biji u to isto vireme, to jest 1943. godine, sarađivali sa Nemcima? Optuženi: Nije. Predsednik: Da li je bilo sadejstva u novembru 1943. godine između zlati-borskog, javorskog i požeškog korpusa sa Nemcima? Optuženi: Sadejstva može da se kaže da je bilo. Cisto slučajno. Ja sada ne raspolažem kartama i izveštajima da bih mogao kazati gde se ko nalazio. Predsednik: Da li se sećate da su prilikom operacija Druge proleterske di-vizije, koja je iz Sandžaka prodrla u Srbiju u pravcu Užica, javorski, zlatiborski i požeški korpus napali na delove Druge proleterske? Optuženi: Oni su branili taj granični teren. Predsednik: Da li vam je poznato da su tom prilikom učestvovale i bugarske jedinice? Optuženi: Poznato mi je. Predsednik: Da li vam je poznato da su u toj operaciji učestvovale Nedićeve trupe i jedinice Srpske državne straže? Optuženi: To ne znam. Predsednik: Da li vam je poznato da su učestvovali ljotićevci? Optuženi: Možda su. PredsedTiifc: Da li vam je poznato da su učestvovali Nemci? Optuženi: Jeste, samo ne znam u kom broju. Oni su štitili Užice. Predsednik; Izlazi li, prema tome, da je prilikom prelaska Druge proleterske divizije iz Sandžaka u Srbiju postojala saradnja četnika sa Nemcima i Bugarima? Optuženi: Saradnja ja mislim da nije. Ona je postojala slučajno. Ja ne mogu dovoljno da objasnim to pošto nemam tačan raspored trupa, niti imam karte. Predsednik: Da li je postojalo sadejstvo? Optuženi: Sadejstvo može da se kaže, saradnja ne. Tužilac (posle odmora): Vi ste na pitanje predsednika suda, govoreći o sa-radnji Voje Lukačevića sa Nemcima, rekli da to nije saradnja, nego izvesno sa-dejstvo. Je li to tačno? Optuženi: Jedno slučajno sadejstvo. Upravo za njega nije slučajno pošto je on otišao tamo. Tužilac: Lukačević je bio vaš komanđant. Optuženi: Ja sam opisao kakve sam teškoće imao u pogledu komandanata. Tužilac: U prilogu broj 207, to je takođe pismo Voje Lukačevića, Lukačević kaže: 'Municija koja se dobija avionom nedovoljna je. Pošto je put slobodan za Kalinovnik, neka Jevđa traži...' Ko je to Jevđa? Optuženi: Dobrosav Jevđević. Tužilac (nastavlja čitanje): Neka Jevđa traži od 22 da nam 11 da. Ko je 22, a ko je 11? Optuženi: 22 su Italijani, a 11 su Nemci. Tužilac: 'Neka Jevđa traži od 22', dakle od Italijana, 'da nam 11', dakle 'Nemci', 'dadu 300.000 — 500.000 metaka na zajam, pošto smo bez municije. Napad treba da počne 4. marta 1943. godine.' Jeste li bili u to vreme u Kalinoviku? Optuženi: Bio sam, ali ne znam tačno datum. Došao sam uveče, a prekosutra se već sa toga fronta odstupilo. Borbu su vodile Pavlove jedinice koje su pristigle od Kolašina. Ja sam došao uveče. Sutradan smo imali borbu. Toga dana je pao Ulog. Presečen je bio front. Tužilac: Lukačević kaže: 'Napad treba da počne 4. marta 1943. godine. 11 treba da postupi onako kako sam dao raspored.' Kako je on iskorišćavao neprijatelja? Optuženi: Iskorišćavao je neprijatelja u borbi protiv partizana. Tužilac: Ko su ti neprijatelji? Optuženi: Nemci i Italijani. Tuzilac: A ko su partizani po narodnosti? Optuženi: Mi smo se tukli. Tuzilac: Da li su u Četvrtoj ofanzivi partizani stupili u vezu sa Italijanima i Nemcima? Optuženi: Ne. Tužilac: Da li je to bila izdaja otadžbine od strane Voje Lukačevića? Optuženi: Jeste. Tužilac: Šta ste vi preduzeli protiv toga? Optuženi: Nisam ni znao sve šta se radi. Tužilac: Vi kažete da niste znali. A da li ste bili glavnokomandujući u Četvrtoj ofanzivi? Optuženi: Ja sam tu firmu nosio, ali glavnokomandujući je bio Ostojić. Jedan glas iz publike: Smrt izdajnicima! Tužilac: Je li Vojislav Lukačević išao u inostranstvo? Optuženi: Jeste. Tuzilac: Ko ga je odveo? Optuženi: Pošao je sa Bejlijem, Bejli ga je poveo. Tužilac: Je li Vojislav Lukačević prisustvovao venčanju kralja Petra? Optuženi: Jeste. Tužilac: A je li se vratio iz inostranstva? Optuženi: Vratio se. Tužilac: Je li i dalje bio na komandnom položaju? Optuženi: Jeste.8 Optužnica je dalje glasila: "U novembru 1943. godine, kada je počela Šesta nemačka ofanziva, po Mihailovićevim naređenjima borili su se njegovi korpusi zlatiborski, javorski i požeški zajedno sa Nemcima, Bugarima, Nedićevim i Ljotićevim odredima i jedinicama ruskog belogardejskog korpusa na položajima protiv jedinica druge i pete divizije Narodnooslobodilačke vojske, koje su iz Sandžaka bile prodrle u Srbiju u pravcu Užica. U to isto vreme, u toku Šeste ofanzive, učestvovale su Mihailovićeve jedinice u istočnoj Bosni i Sandžaku zajedno sa Nemcima u operacijama protiv snaga Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda. U januaru 1944. Mihailović je izdavao naređenja svojim jedinicama na sektoru Višegrad — Priboj, kojima je neposredno komandovao major Zaharije Ostojić, da zajedno sa Nemcima i ljotićevcima napadaju Drugu proletersku diviziju, pa je od majora Ostojića redovno dobijao izveštaje o operacijama njegovih jedinica na tome sektoru iz kojih je video da se njegove jedinice bore rame uz rame sa Nemcima i ljotićevcima. 30. januara 1944. godine Mihailović je izdao naređenje svojim komandantima Đurišiću, Draškoviću, Kalaitoviću i Cvetiću da zajedno sa Nemcima i ljotićevcima napadaju jedinice Narodnooslobodilačke vojske u okolini Priboja, Pljevalja i duž reke Lima, a naročito ih je upozorio da napadaju s leđa jedinice NOV onda kada one vode borbe sa Nemcima. Izvršavajući to njegovo naređenje, njegove jedinice su marta 1944. zajedno sa Nemcima i ljotićevcima učestvovale u borbama protiv jedinica NOV, a komandanti njegovih jedinica svakodnevno su ga izveštavali o operacijama, pa je on iz njihovih izveštaja bio tačno obavešten da njegove jedinice sarađuju sa Nemcima i ljotićevcima. U februaru 1944. Mihailović je naredio Pavlu Đurišiću da u operacijama u Sandžaku sadejstvuje sa Nemcima u borbama protiv jedinica Narodnooslobodilačke vojske, pa je Đurišić ovo njegovo naređenje izvršio i sa svojim jedinicama borio se u Sandžaku rame uz rame sa nemačkim jedinicama. Krajem marta ili početkom aprila 1944. godine Mihailovićev komandant Srbije general Trifunović, zvani 'Dronja', održao je u selu Vranićima (srez ljubićki, kod Čačka), u kući Colića, sastanak sa nemačkim agentom Milanom Aćimovićem (predsednikom prve komesarske uprave formirane odmah posle okupacije u Srbiji) i savetnikom štaba nemačkog vojnog zapovednika u Srbiji, Nemcem Šterkerom, i pregovarao u cilju stvaranja sporazuma sa Nemcima o saradnji u borbi protiv Narodnooslobodilačke vojske i o liferovanju od strane Nemaca četnicima oružja i municije. Za ove pregovore Mihailović je bio izdao naređenje generalu Trifunoviću, pa je kao pregovarača bio odredio i optuženog Živka Topalovića (bivšeg rukovodioca socijalističke partije, koji je 1943. godine pristupio Mihailoviću i postao član njegovog centralnog nacionalnog komiteta), ali Živko Topalović nije stigao na vreme, pa je sastanak održan i bez njega. Krajem aprila 1944, po Mihailovićevom naređenju, sastali su se geneiral Trifunović, Živko Topalović i kapetan Raković ponovo sa Aćimovićem i Šterkerom u selu Trbušanima, u kući Vladana Lukovića, i nastavili započete pregovore na prethodnom sastanku. Kapetan Raković sastavio je i podneo Šterkeru i Aćimoviću spisak oružja i municije koje su Trifunović, Topalović i on tražili od Nemaca. Posle ovoga sastanka Mihailovićevi četnički odredi su primali velike količine oružja i municije od Nemaca. „ Krajem aprila ili početkom maja 1944, po Mihailovićevom naređenju, general Trifunović odiržao je sastanak u selu Brđanima (srez ljubićki, kod Čačka) sa Dimitrijem Ljotićem i Nedićevim izaslanikom Ilijom Mihailovićem 1 sa njima sklopio sporazum o saradnji četnika, ljotićevaca i nedićevaca u borbama protiv Narodnooslobodilacke vojske i partizanskih odreda. Sporazumom je bilo predviđeno da Ljotić i Nedić snabdevaju ratnim materijalom Mihailovićeve četnlke, da Mihailović dozvoli da Ljotić izvrši popunu svojih jedinica putem mobilizacije mlađih ljudi po selima. Kada su u aprilu 1944. Druga proleterska i Peta udarna divizija NOV prodrle iz Sandžaka u Srbiju u pravcu Valjeva, Mihailović je skupio svoje korpuse, javorski, požeški, zlatiborski, valjevski, cerski, prvi ravnogorski, dva korpusa 'gorske garde' i drugi ravnogorski korpus, i stavivši ih pod komandu člana njegove Vrhovne komande Mirka Lalatovića, bacio ih u borbe protiv Druge i Pete divizije NOV zajedno sa Nemcima, Bugarima, ljotićevcima, nedićevcima i jedinicama korpusa ruskih belogardista, postavivši im zadatak: uništenje Druge i Pete divizije NOV. Za vreme operacija njegove jedinice su se prebacivale nemačkim kamionima sa položaja na položaj, primale oružje i municiju od Nemaca iz Valjeva i Užica, čak i na samim položajima, upućivale svoje ranjenike u nemačke bolnice, delom se hranile sa nemačkih kazana. U to vreme, četnici su slobodno odlazill u gradove u kojima su bill nemački garnizoni. U toku operacija njegovi komandanti Račtć, Vučković, Marković, Radović, Neško Nedić, Kalabić, Tufegdžić i drugi neprekidno su održavali vezu sa štabovima nemačkih, bugarskih, Nedićevih, Ljotićevih i ruskih belogardističkih jedinica, a u više mahova zajedno sa nemačkim komandantima obilazili položaje. U toku ovih operaclja protiv Druge i Pete divizije, Mihailović je bio neprekidno i svakodnevno putem radio-stanice izveštavan i iz izveštaja svojih komandanata do detalja bio je upoznat sa razvojem operacija i tesnom saradnjom njegovih jedinica sa Nemcima, Bugarima, nedićevcima, ljotićevcima i jedinicama ruskog belogardističkog korpusa. Preko majora Lalatovića, člana svoje Vrhovne komande, Mihailović je komandovao svim opejracijama, a i lično izdavao naredenja za ope racije. U Bosni, u toku Sedme nemačke ofanzive protiv Narodnooslobodilačke vojske, Mihailovićevi četnici pod komandom njegovih komandanata, majora Slavoljuba Vranješevića i Rada Radovića, stavili su se na raspoloženje Nemcima i kao dobri poznavaoci terena bili su putovode nemačkih jedinica u operacijama, a pored toga vršili su napade i uništavali odsečene male grupice partizana koje su u toku teških borbi sa Nemcima gubile veze sa svojom glavninom. Major Vranješević je o svemu tome radiogramima izveštavao Mihailovića i na te izveštaje Mihailović je uvek odgovarao: da je glavni cilj uništiti komuniste (kako je On nazivao sve učesnike borbe protiv okupatora), a da prema okupatoru treba taktizirati i koristiti ga za dobijanje oružja i municije. U leto 1944. Mihailović je uspostavio stalnu vezu sa izdajnikom Milanom Nedićem posredstvom Milana Aćimovića. Za delegata za vezu sa Nedićem odredio je kapetana Predraga Rakovića, dok je od Nedića bio određen Ilija Mihailović (bivšinarodni poslanik i član najužeg vođstva bivše 'Jugoslovenske nacionalne stranke' — JNS). Sredinom leta 1944. Mihailovićev delegat kapetan Raković došao je u Beograd, nastanio se kod Milana Aćimovića, svakodnevno dolazio kod Nedića i koordinirao rad oružanih odreda Nedićeve vlade i Mihailovićevih jedinica u borbi protiv jedinica Narodnooslobodilačke vojske u Srbiji, koje su se velikom brzinom jačale i brojno rasle prilivom velikog broja novih boraca iz sela i gradova. Preko Rakovića Nedić je upućivao oružje i municiju dobijenu od Nemaca Mihailovićevim jedinicama. Kratko vreme po dolasku kapetana Rakovića u Beograd, Nedić ga je doveo u vezu sa nemačkim zapovednikom za Srbiju, generalom Fleberom i njegovim načelnikom štaba, generalom Gajtnerom, pa je od tada kapetan Raković održavao vezu između nemačkog vojnog zapovednika za Srbiju i Mihailovićeve Vrhovne komande, koristeći tu vezu za dobijanje oružja i municije od Nemaca i za koordinaciju operacija nemačkih i četničkih jedinica u Srbiji u borbama protiv Narodnooslobodilačke vojske. U julu 1944. Mihailović je sakupio na Kopaoniku, u blizini Kruševca, grupu korpusa pod komandom majora Keserovića i četvrtu grupu jurišnih korpusa pod komandom majora Račića. Četvrtu grupu jurišnih korpusa sačinjavali su: dva 'gardijska korpusa' pod komandom Nikole Kalabića, drugi ravnogorski korpus pod komandom kapetana Rakovića i cerski korpus. Keserovićeve jedinice Mihailović je stavio takođe pod komandu majora Račića, pa je majoru Raćiću izdao naređenje: da se svim tim snagama, sadejstvujući sa nemačkom kaznenom ekspedicijom (ovu ekspediciju su sačinjavale nemačke, bugarske, Nedićeve i Ljotićeve jedinice) unište jedinice Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda koje su u Toplici i Jablanici bile stvorile oslobođenu teritoriju. U toku operacija koje su se u julu i avgustu 1944. razvile u Toplici i Jablanici, Mihailovićeve jedinice, izvršujući njegova naređenja, učestvovale su pomešano sa nemačkim, bugarskim, Nedićevim i Ljotićevim jedinicama u teškim borbama protiv jedinica Narodnooslobodilačke vojske. U štabu majora Račića nalazio se nemački kapetan Vajl kao oficir za vezu koji je koordinirao operacije četnika sa operacijama Nemaca i drugih kvislinških jedinica. Pored toga, major Račić sa Nikolom Kalabićem odlazio je u više mahova u Kruševac n.a sastanke sa štabom nemačkih jedinica radi koordiniranja plana operacija i dobijanja oružja i municije. Sve četničke jedinice pred početak operacija bile su snabdevene velikom količinom oružja i municije koje su im Nemci dali. Sa znanjem i po uputstvima Mihailovića, njegov štab u Beogpadu sarađivao je sa Specijalnom policijom i Dragim Jovanovićem. Od aprila 1944. Mihailovićev komandant Beograda, Saša Mihailović, stavio je pod svoju komandu Dragog Jovanovića i celokupnu Upravu grada Beograda sa Specijalnom policijom i odredom SDS. Saša Mihailović je o tome izveštavao optuženog Dragoljuba Mihailovića i od njega dobijao direktive da pristalice narodnooslobodilačkog pokreta u Beogradu treba uništiti. Ta saradnja trajala je sve do bekstva iz Beograda i Saše Mihailovića i Specijalne policije."7 Kroz dijalog sa predsednikom sudskog veća, po ovom delu optužnice, Mihailović je na kraju priznao izdaju: Predsednik; Molim konkretno, da li je u januaru 1944. prilikom prelaza Druge proleterske iz Sandžaka u Srbiju bilo saradnje u borbi četnika, Nemaca i Bugara? Optuženi: Samo slučajno. Predsednik: Da li ste bili obaveštavani o toku operacije? Optuženi: Samo u glavnim crtama. Predsednik: Ja vas pitam da mi kažete: koje su i čije sve snage u borbama protiv Druge i Pete divizije sadejstvovale sa četnicima? Optuženi: Bilo je ljotićevaca. Predsednik: Rekoste, bilo je Nemaca i ljotićevaca. Ko još? Optuženi: Ne znam da li je bilo Bugara. Predsedntfc: Prisetite se. Optuženi: Verovatno da je bilo i Bugara. Predsednik: Verovatno? Optuženi: Ja mislim da je bilo. Predsednik: Je li bilo nedićevaca? Optuženi: To nije bila vojska uopšte. Predsednik; A da li ih je bllo? Optuženi: Možda. Predsednik: Je li bilo belogardejaca? Optuženi: Iz optužnog materijala vidim da je bilo i belogardejaca. Predsednik: Kada ste vi upitani: 'Sa kojim okupatorskim snagama su tada sadejstvovali četnici', odgovorili ste: 'Ja ih nisam zvao. Sa četnicima su se borili Nemci, ljotićevci, dobrovoljci, belogairdejci i nedićevci zajedno protiv partizana.' Optuženi: Da, slučajno zajedno. Predsednik: Jesu li se zajednički borili protiv partizana? Optuženi: Jesu, to se vidi iz onoga gde Neško Nedić kaže '... Nemci me gledaju podozrivo, ali ja sam ovde.' Predsednik: Koji su vaši odredi učestvovali u borbama u Ibarskoj klisuri? Optuženi: Mogao je da bude javorski korpus. Predsednik: Jesu li bili zajedno sa Nemcima i nedićevcima? Optuženi: Ja to ne znam. Predsednik: Jesu li u ovim akcijama protiv Druge i Pete divizije Narodnooslobodilačke vojske Nemci i Bugari upotrebljavali artiljeriju i u kojoj jačini? Optuženi: Municije su imali dovoljno. Predsednik: Podsetiću vas šta ste rekli u istrazi: 'Četničke jedinice snabdevale su se municijom i oružjem iz Valjeva i Čačka. Želim da napomenem da ovo nije učinjeno po mome odobrenju, pošto je operacije protiv Druge i Pete divizije vodio Mirko Lalatović.' Je li to tačno i bez prinude upisano u zapisnik? Optuženi: Tačno je i bez prinude je upisaiio u zapisnik. Tačno je i ovo što ja kažem. Ja ne mogu da se prisećam detalja. Predsednik: Šta vam je poznato: kada i pod kakvim okolnostima je došlo do sastanka između komandanta Srbije generala Trifunovića, zvanog 'Dronje', i Nemca Šterkera u selu Vranićima? Optuženi: Ja moram ovde da ispravim jednu svoju sasvim slučajnu grešku u zapisniku. Kao što se vidi iz optužnice, ja sam rekao da general Trifunović nije bio u Vraniću. Međutim, ja sam mislio da je to u pitanju Vranić u oblasti Beograda, ali pošto je ovo srez ljubićki, onda je tačno da je održan taj sastanak. Predsednik: Ispričajte nam sve što znate o tome sastanku. Optuženi: Ja sam dobio obaveštenje da jedan Nemac, predstavnik Austrijanaca, koji žele da se otcepe, oslobode Nemaca, želi sastanak sa mojim predstavnikom. Ja sam naredio generalu Trifunoviću da ide na taj sastanak. Ovde se pominje da je bio i Živko Topalović. Verovatno da je i on bio, a da li je bio, ja ne znam. Glavno je, kad je došao Trifunović, on mi je saopštio da kada je video da je u pitanju druga stvar, a ne ona zbog koje je pozvat, on se vratio. Predsednik: Da li se sećate da je na tome sastanku između Trifunovića i Šterkera bio i Milan Aćimović? Optuženi: Jeste. Predsednik: Možete li da se setite kada je održan taj sastanak? Optuženi: To je bilo posle kongresa u Ba, a možda je tačno kako ovde stoji. Dodajem da sam o tome dao jednu pogrešnu izjavu. Islednik: To smo primetili da ste se zbunili. Da li je po vašem naređenju general Trifunović otišao na sastanak? Optuženi: Po mom naređenju. Predsednik; Šta je general Trifunović bio u organizaciji? Optuženi: On je bio komandant Srbije. Predsednik: Kakvi su razgovori i pregovori vođeni? Optuženi: Nikakvi, sem onoga što sam napomenuo. Razgovori su prekinuti onoga momenta čim je Trifunović video da on nije došao za ono za šta se javilo. Predsednik: Da li je po izveštaju Trifunovića bilo reči o saradnji Nemaca i četnika u borbama? Optuženi; Ne, ja znam samo ono što me je Trifunović izvestio: da je prekinuo sastanak. Predsednik: Pitam vas, jer malo iza ovoga počinju operacije protiv Druge divizije Narodnooslobodilačke vojske. Optuženi: Nema veze. Predsednik: Vidite to, a s druge strane sadejstvo u operacijama protiv Druge i Pete divizije. Da li je bilo još kakvog sastanka između Trifunovića. Živka Topalovića i Rakovića sa Šterkerom i Aćlmovićem? Optuženi: Iz optužnice vidim da je bio sastanak sa Šterkerom u Trbušanima. Ja o tome sastanku nisam znao. Predsednik: Ja vas pitam: u četvrtu grupu jurišnih korpusa koji su korpusi ušli? Optuženi: Ušla je garda, prvi i drugi ravnogorski, zlatiborski i javorski. Predsednik: Koji su sve komandanti bili nad tim korpusima? Optuženi: Komandant cele te grupe, to je upravo bila armija, ali ja nisam hteo da upotrebim taj naziv, bio je Račić, a načelnik štaba Neško Nedić. Gardu je vodio Kalabić. Jedan jurišni korpus vodio je Raković i jedan je vodio Keserović. Predsednik: A komandant grupe, ko je bio? Optuženi: Račić. Predsednik: Je li četvrta grupa jurišnih korpusa pristupila ostvarenju zadataka? Optuženi: Nije mogla pristupiti. U tome vremenu napali su partizani na Toplicu. Keserović je bio sateran u ćošak između Zapadne Morave i Ibra. Posle toga naređeno je grupi jurišnih korpusa da ide da pomogne Keseroviću. Ja sam računao da će Račić, kao vođa, a Neško Nedić, kao oficir, koji je svršio višu školu, moći da vode borbu, i poslao sam ih tamo, a Keserovića stavio pod njihovu komandu. To je njega jako uvredilo. Predsednik: Kakav je bio njihov zadatak? Optuženi: Ja sam izdao zadatak. Predsednik: Da očiste teren? Optuženi: Da. Predsednik: Koje prostorije? Optuženi: Da očiste teren. To je prostorija između Ibra, ceo Kopaonik i Toplica. Predsednik: A Jablanica? Optuženi: Jablanica je docnije došla u tok. Predsednik: A da li je trebalo po završetku čišćenja prve prostorije raščistiti i Jablanicu? Optuženi: U pogledu toga situacija se razvijala. Predsednik: Vidite, Račić ima jednu naredbu, i to čak od 25. avgusta 1944. godine. Optuženi: Svoju naredbu? Predsednik: Jeste. I čini mi se da baš vaš malopređašnji odgovor dolazi u kontradikciju sa ovakvom jednom naredbom. Dozvolite mi da vam je predočim, pa ćete se bolje podsetiti, naročito s obzirom na to da ste bili dobro obavešteni. Tu se kaže: 'Štab četvrte grupe jurišnih korpusa, 0. br. 18, od 25. avgusta 1944. godine, Velika Drenova...' To je blizu Kruševca? Optuženi: Ne znam. Predsednik: Dalje se u naredbi kaže: 'Komandantu prvog jurišnog korpusa...' Situacija je takva i takva, pa onda: 'Naše trupe i trupe potpukovnika Keserovića, uz podršku jednog nemačkog bataljona, napašće 26. u zoru na Petu divizija sa zadatkom da je tuku i da je izbace što pre iz stroja...' Da li je Račić samo donekle potisnuo partizane, pa se vratio u Župu na odmor? Optuženi: Nije bio u Župi. Predsednik: A šta mislite o učešću nemačkog bataljona zajedno sa Račićem i Keserovićem? Optu&eni: To sad čujem. Predsednik: A da li je to izdaja? Optuženi: Sigurno. Račić je uobrazio da postane komandant Srbije. On je bio hrabar vojnik, ali nesposoban da vodi jedinice. On je posle toga uzeo takav pravac i znam da je napustio Toplicu i došao u drugi kraj. Predsednik: Da li je general Trifunović komandant Srbije? Optuženi: Jeste. Predsednik; Upravljao je operacijama, odnosno naređivao pomeranje trupa, koordinirao rad sa Nemcima i izveštavao vas. 'Prvo Viktoru.' Ko je taj Viktor? Optuženi: To su lažna imena, ja mislim da je to nišavska grupa. Predsednik (nastavlja da čita u izvodu): '... Naredio sam Viktoru da uputi grupu za akcije na Jastirebac i Moravu, ako već nije uputio. Sa ostalim snagama da zatvori prelaze na Moravi od Niša do Leskovca, i da isto tako na pogodan način pokupi oružje i municiju, jer moramo tući komuniste i treba iskoristiti nemačku akciju... 2) Treba iskoristiti nemačku akciju i da dejstvuje najpogodnijim pravcem protiv komunista imajući u vidu akciju Nemaca. 3) Orelu (Keseroviću), da iskoristi akciju Nemaca da dođe u Jablanicu i Toplicu i da mu stavi na raspoloženje knjaževački i deligradski korpus, i da na najpogodniji način dođe do municije... 4) Minču, da pomogne Orelu za akciju na Jastrepcu...' i tako dalje. Optuženi: Ja sam samo naređivao. Predsednik: Dobro, optuženi Mihailoviću, Račić, Keserović, general Trifunović, komandant Srbije, Minčo i drugi komandanti, vidite... Optuženi: U tom pogledu od mene su dobijali samo direktive za glavni rad. Ništa drugo nisu mogli saznati. Predsednik: Kakav glavni rad? Optuženi: Za glavni rad. Sem operacija kuda treba da se izvodi, ništa drugo. To je bilo tako. Moje depeše su govorile uvek o direktivama. Predsednik: Da li je ovo što je radio Trifunović, Keserović, Račić u proleće 1944. godine, Neško Nedić, Zvonimir Vučković, Lalatović, Ostojić, da li je takav način rada izdaja naroda? Optuženi: Rđav rad. Predsednik: Da li je to izdaja? Optuženi: Teško mi je da to kažem. Predsednik; A je li to tačno? Optttžem: Jeste.8 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument