| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
HAPŠENJE KALABIĆAPosle prebacivanja Draže Mihailovića iz Bosne u Srbiju, ubrzo dolazi i do formiranja nove Komande Srbije, na čelu sa Dragoslavom Račićem. Za njegovog zamenika imenovan je Nikola Kalabić, a za načelnika štaba Milan Stojanović Ciga. Bilo je imenovano i nekoliko komandanata korpusa, brigada i bataljona, okruga i srezova. Ova organizacija je uspela da rasprostre svoju mrežu u većem delu zapadne Srbije, a delimično i Šumadije, i da se poveže sa svojim jednomišljenicima u Beogradu i nekim gradovima u Srbiji, naročito u Valjevu. Pod njenim uticajem jača i teroristička aktivnost odmetničko-banditskih grupa. Nejasna i zategnuta međunarodna situacija davala je četnicima nade na uspeh. Osim toga, i unutrašnje prilike još nisu biile sređene. Naročito su zloupotrebljavane revolucionarne mere, kao agrarna reforma, otkup poljoprivrednih proizvoda, suđenje ratnim bogatašima, što je stvaralo nezadovoljstvo među reakcionarnim elementima. Razne bande su se međusobno povezivale i tamo gde su ranije između njih postojale osetne suprotnosti. Tako su četničke i balističke grupe na Kosovu i u Sandžaku počele zajednički da učestvuju u pojedinim akcijama i da se spremaju za prebacivanje u Grčku. Teror banditskih grupa bio je uperen, u prvom redu, protiv organa narodne vlasti i njenih ustanova. Ubijanjem i pljačkanjem članova KP, aktivista Narodnog fronta i njihovih porodica, ove grupe su ciljale na zastrašivanje naroda, da bi omele rad KP, Narodnog fronta i drugih revolucionarnih organizacija. Na pojedinim sektorima su u tome privremeno i uspevale. Dešavalo se čak da pojedini nesigurni rukovodioci masovnih organizacija, članovi narodnih odbora, pa i pojedini članovi KP pristanu iz kukavičluka da jatakuju ovim bandama. U toku 1945. na teritoriji Srbije izvedeno je 516 raznih terorističkih akcija: napada na narodne odbore, pljačkanja zadruga, rušenja komunikacija, prepada na industrijske objekte i šumske manipulacije. Uprkos svim merama organa bezbednosti, banditske grupe su svoj teror naročito pojačale uoči izbora za Ustavotvornu skupštinu novembra 1945. Došlo je i do čvršćeg povezivanja reakcije i buržoaskih slojeva sa četničkim i ostalim bandama. Zajedno sa njima, i pripadnici nekih gradanskih stranaka nastojali su da ometu izbore i u zemlji izazovu nerede i oružane sukobe koji bi, prema njihovoj računici, mogli da izazovu i stranu intervenciju protiv revolucije. Tokom 1945, od svojih jataka u gradovima, banditske grupe dobijaju pomoć u novcu, sanitetskom materijalu i drugom. Stvaraju se odbori i grupe za pomoć, a uspostavljaju se i ravnogorske organizacije, naročito od bivše nacionalističke omladine. Ta je organizacija istupala pod raznim imenima kao : "501", "1001", "Beli orlovi", "Kraljevska omladina", "OKABO", "Crne šamije". Pisani su i rasturani leci i parole, cepane slike rukovodilaca, održavane veze sa banditskim grupama, slata im je materijalna pomoć i ponegde su se članovi ove organizacije povezivali sa stranom agenturom. Naročito je bila aktivna u širenju kontrarevolucionarne propagande, sabotiranju rada u školama i raspirivanju šovinizma. Masovno opredeljenje naroda na izborima za revoluciju i pojačane mere za uništenje banditizma doveli su do njegovog naglog pada. U toku 1945. broj bandita se smanjio za 4.882, predalo se 2.218, a 2.664 je ubijeno ili uhvaćeno.1 Međutim, početkom decembra 1945. godine, dogodilo se nešto što se samo minimalnom verovatnoćom moglo očekivati. U toku akcija Korpusa narodne odbrane protiv ostataka četničke organizacije Draže Mihailovića u Bosni i Srbiji, jednom iskusnijem oficiru Ozne za Srbiju pošlo je za rukom da kao "predstavnik beogradske četničke komande" uspostavi vezu, a zatim i direktan kontakt sa odmetnicima koji su se u jesen 1945. skrivali u oblasti Valjeva, oko sela Ba i Struganika. Bili su to, uglavnom, pripadnici nekadasnjeg Valjevskog četničkog korpusa i Gorske garde kralja Petra, sa njenim komandantom Nikolom Kalabićem na čelu, koga je Mihailović, nekoliko meseci ranije, postavio i za pomoćnika četničkog komandanta Srbije. Još krajem oktobra 1945. Ozna je raspolagala podacima da je u valjevski
kraj prodrlo i nekoliko ličnih pratilaca Draže Mihailovića, koji su sa njim,
mesec dana ranije, uspeli da pređu Drinu, a zatim da se iz Bosne ubace u
Srbiju. Među ovima, prema raspoloživim podacima, bili su potporučnik Dragiša
Blagojević i njegov brat Stojan, koji je neko vreme bio Mihailovićev posilni. Da bi eventualnim stupanjem u lični kontakt s Dragišom Blagojevićem
proverio raspoložive podatke i od njega, možda, saznao mesto boravka Draže
Mihailovića i njegove dalje namere, oficir Ozne je 6. novembra 1945. godine
krenuo u selo Ba, na treći sastanak sa odmetnikom četničkim komandantom
valjevskog okruga Milićem Boškovićem. Mada se na prethodnim sastancima između oficira Ozne — "delegata
beogradske četničke komande" — i Boškovića uspostavilo znatno
poverenje, ipak je "delegat" u postavljanju zahteva da stupi u lični
kontakt s Blagojevićem morao da bude krajnje oprezan. Posle višečasovnog razgovora s Boškovićem i njegovom trojicom pratilaca,
"delegat" je, u pogodnom trenutku, zamolio Boškovića da ga poveže s
Blagojevićem. Ali, i pored sve opreznosti, "-delegatov" zahtev
izazvao je u početku podozrenje i izvesnu sumnju, naročito dvojice Boškovićevih
pratilaca. Na kraju, na "delegatovo" insistiranje i vešto ubeđivanje,
odmetnici su se ipak složili da ga dovedu u direktni kontakt s Blagojevićem. Posle nekoliko časova hoda kroz gusti mrak, po planinskim stazama i bespuću,
četnici su "delegata" doveli do sela Struganika, ispod planine
Suvobora. Tu, u obližnjoj šumi, pronašli su Dragišu Blagojevića s
nekolicinom četnika. Posle kraćeg upoznavanja, Blagojević je postavio straže.
Ostali su polegali po zem,lji i ubrzo zaspali. "Delegat" je, takođe,
legao, ali ga san nije savladao. U praskozorje je ustao i pozvao Blagojevića.
Obojica su se malo udaljili od zaspalih četnika i seli na poveći panj. Na mnogobrojna pitanja "delegata", Blagojević je, ističući
svoju ličnost, bez neke naročite rezerve ispričao: — Da je pratio Mihailovića od vlaseničkih planina, prilikom prelaska
Drine i sve do sela Taori kod Kosjerića. — Da je Mihailović želeo da se po svaku cenu probije u Srbiju, ali da su
ga mnogobrojne i snažne patrole omele. — Da se Mihailović razočarao u mnoge četničke komandante i pripadnike
svoje organizacije. — Da je četnički vođa zamišljao stanje u Srbiji znatno povoljnijim za
sebe nego što je u stvari. — Da mu je Mihailović na rastanku rekao da će se kretati na liniji
Valjevo — Užice — Višegrad. A ako to ne bude uspeo, vratiće se kod majora
Vasiljevića u višegradski srez, a možda će se prebaciti i nazad preko Drine
i skloniti se na planinu Devetak. — Da je on sa svojom grupom jedva uspeo da prodre u Srbiju, dok su se
drugi, među kojima i Mihailović, zaplašeni poterama, vratili ka Drini. — Da ima mogućnosti da preko svoje predratne prijateljice, udovice iz
Veljeg Luga kod Višegrada, uspostavi vezu sa Vasiljevićem, koji sigurno zna
gde se Mihailović nalazi. Na kraju su se Blagojević i "delegat" dogovorili da se 12. novembra ponovo sastanu, i to uveče na drumu Mionica — Brežđe. Na Blagojevićev predlog i zahtev, "delegat" je pristao da ga snabde lažnom ispravom, koja bi mu poslužila za neometani odlazak u Velji Lug, odakle bi uspostavio vezu s Vasiljevićem, a preko njega i s Mihailovićem. "Delegat" mu je napomenuo da će na zakazani sastanak doći automobilom obeogradske četničke komande". Dogovorili su se da se kola zaustave na označenom drumu, ispred dve ukrštene grane. Kada je svanulo, četnici su se probudili. Bošković se odvojio od njih i prišao "delegatu" i Blagojeviću. Razgovor utroje vodio se o teškoćama odmetničkog života i o mogućnostima za prebacivanje odmetnika na zimovanje u Beograd ili u inostranstvo. U toku razgovora "delegat" se interesovao da li među odmetnicima postoji radio-telegrafista i da li bi ga mogli staviti na raspolaganje "beogradskoj četničkoj komandi". Blagojević je dao potvrdan odgovor i obećanje da će sa sledećeg sastanka "delegat" povesti sa sobom u Beo-grad i radio-telegrafistu. Neposredno pred rastanak, pod izgovorom da su mu fotografije po-trebne radi kompletiranja lažnih isprava, "delegat" je fotografisao Bla-gojevića i njegove pratioce. Dragoceni podaci dobiveni od Blagojevića bili su prva konkretnija potvrda pretpostavke da Mihailović nije uspeo da prodre u Srbiju i da se, pritešnjen poterama, vratio u višegradski srez pod okrilje odmetnika — četnika, sa Dragišom Vasiljevićem na čelu. Oni su se vešto prikrivali po planinskim, šumovitim i teško pristupačnim predelima oko Višegrada. Dvanaestog novembra uveče automobil "beogradske četničke komande" zaustavio se ispred dve ukrštene grane na drumu Mionica — Brežđe. Zvuci automobilske sirene odjeknuli su kroz noć. Kratko vreme po-sle toga, na drumu se pojavio Dragiša Blagojević s pratnjom. "Delegat je izašao iz kola i posle kraćeg razgovora predao Blagojeviću nekoliko pari odela, cokula, rublja i nešto cigareta. Bila je to pomoć "beogradske četničke organizacije" svojoj braći na terenu. Očigledno, ova pažnja je Blagoje-vića prijatno iznenadila i obradovala. Ubrzo, u kola je ušao radio-telegrafista, koga su odmetnici, u želji da ga se otresu, iskoristili da bi još jednom proverili "-delegata" i posto-janje četničke organizacije u Beogradu. Na rastanku, Blagojević je tiho dobacio "delegatu" da je "komandant Kraljeve garde" Kalabić izrazio želju da se sastane sa njim. A sledeći sastanak zakazali su na istom mestu za 22. novembar. Zadovoljan smeštajem u Beogradu, radio-telegrafista je, treći dan po dolasku, uputio pismo četničkom jataku — vodeničarki u selu Brežđu, namenjeno četnicima koji su se skrivali u oblasti Valjeva. Pismo je bilo puno hvale na račun obeogradske četničke organizacije" i njenog "delegata". Međutim, dva
dana kasnije, radio-telegrafista je slučajno čuo od domaćice stana u koji je
bio smešten da je "delegat", u stvari, major Ozne. Vešto glumeći da
je presao preko ovoga saznanja, on je vrebao priliku da pobegne. Ona
mu se uskoro i ukazala. Pobegao je bez traga i glasa. Ali započetoj akciji nije
naneo nikakvu štetu. Naprotiv. Pismo radio-telegrafiste kružilo je među odmetnicima i među nji-ma
stvaralo pravo oduševljenje. Na kraju je stiglo i do komandanta Gorske garde
Nikole Kalabića. Uz Blagojevićevo izlaganje i ovo pismo je znatno doprinelo da Kalabić
donese definitivnu odluku da se sastane s "delegatom beogradske četničke
organizacije". Dvadeset drugog novembra uveče "delegatova" kola su se ponovo
zaustavila ispred ukrstenih grana na drumu Mionica — Brežđe. Ali, ovom
prilikom, s "delegatom" je bio i bivši Kalabićev četnik, koji je
bio po-begao u inostranstvo i odatle se, kao diverzant, vratio u zemlju. Pošto
više nije želeo da se izlaže beskorisnim avanturama, on se prijavio vlastima
i stavio Ozni na raspolaganje. Pored toga, "delegat" je bio snabdeven i pismima "beogradske
četničke komande" namenjenim Kalabiću i Mihailoviću. Čim su "delegat" i "diverzant" izašli iz kola,
odmetnici su se stvorili pred njima, a zatim su svi zajedno krenuli dalje ka
selu Paštrićima. Zaustavili su se ispred usamljene kuće udaljene od druma oko
dvadesetak minuta hoda. Pošto su goste smestili u kuću, odmetnici su se udaljili. Malo kasnije
vratili su se i ušli u kuću. Sa njima je došao i Nikola Kalabić, u pratnji
nekolicine svojih oficira. On je prvi prišao delegatu", predstavio mu se i
rukovao. Posle nekoliko izmenjenih rečenica, "delegat" je predao Kalabiću
pismo " beogradske četničke komande" s napomenom da o njemu treba i
da porazgovaraju. Pored ovoga, pružio mu je i pismo namenjeno Mihailoviću i
tražio da mu ga što pre dostavi. Čim je pročitao pismo, Kalabić je, s njemu svojstvenom grubošću,
udaljio sve odmetnike iz sobe, a zatim je otpočeo razgovor s
"delegatom" i "diverzantom". Ova dvojica upoznali su Kalabića
sa unutrašnjom i spolj-nom situacijom, vešto je prikazujući prilično
nepovoljnom za četnike. Tok i predmet razgovora očigledno su ukazivali na to da će se i ova, tek
započeta akcija Ozne uspešno završiti. Pri kraju razgovora sa čovekom iz Ozne, za koga je verovao da je
"•delegat četničkog štaba iz Beograda", Kalabić je prihvatio
predlog da ga "-delegat" snabde lažnom legitimacijom i da ga prebaci
u Beograd. A zatim je napisao kraće pismo Mihailoviću, koje je glasilo: "Dragi
i mili Čiča, Prilike
ne dadoše da se kod Kosjerića sastanemo. Iz Beograda ljudi idu ka Vama, pa Vam
se javljam. Dragome Bogu hvala da ste do sada sve ove natčove-čanske muke
prebrodili. Moje iskreno od srca saučešće za dragim Vojom. Moj Mišo — sreća
moja — takođe je pao za ideju Ravne gore... Do sada sam obišao jeda-naest
srezova, skoro svako selo, izdavao sam naređenja kao zamenik čika Marka.
Organizacija oživljava — jedino je potrebno da se Vi sačuvate do lišća;
ako mogu pomoći, dođite u naš stari kraj, Teočin i okolina. Molim za naređenja
i instrukcije, jer do Đurđeva nema rata za nas. Potrebna bi bila Vaša naredba
o komandantu Srbije i grupi korpusa. Idem do sela do Morave, moram poći u ime
Boga da lično vidim sve. Dođite u okolinu kuma. Kada da
Vas čekam i nadam se? Pozdravite Niku, Uroša i ostale. a Vas grli i misli
na Vas Vas čika Pera." Stavljajući
pismo u koverat, Kalabić je pozvao Dragišu Blagojevića i saopštio mu da ga
stavlja pod komandu "delegata" i da zajedno s njim i
"diverzantom" ode u Velji Lug, uspostavi vezu s Mihailovićem i da mu
uruči oba pisma. Očigledno,
i prisustvo "diverzanta" znatno je doprinelo stvaranju Kalabićevog
poverenja prema "delegatu". Tako
je zvanični deo sastanka bio završen. Posle njega Kalabić je svojim gostima
priredio nezapamćenu gozbu, ali na račun domaćina usa-mljene kuće sela Paštrići
u kojoj |ih je primio. Tek oko tri sata ujutru Kalabić je, teturajući se,
napustio kuću i sa ostalim odmetnicima nestao u pomrčini. Odmah
zatim, kuću su napustili "delegat", "diverzant" i Blagojević.
Oni su sišli na drum, seli u kola i uputili se u Velji Lug, nedaleko od Višegradske
Banje. Tek
sutradan našli su se u Veljem Lugu, u kući Blagojevićeve prijateljice —
udovice. Ona ih je srdačno primila i obećala da će pisma, preko odmetnika sa
kojima je u vezi, odmah uputiti Dragiši Vasiljeviću i zatražiti odgovor na
njih. A zatim se "delegat", u društvu Blagojevića, vratio u Beograd. Smeštaj
nekadašnjeg Mihailovićevog pratioca Blagojevića nije predstavljao naročiti
problem. On ga je ubrzo našao u stanu jedne od svojih starih prijateljica. Kada
su, posle nekoliko dana, Blagojević i "delegat" ponovo posetili Velji
Lug, udovica im je saopštiJa da je Vasiljević primio pisma i da je preko
svojih pouzdanih ljudi proveravao da li je kod nje zaista dola-zio Blagojević i
koja su to lica bila u njegovoj pratnji. Prilikom ove posete Blagojević i
"delegat" ostavili su udovici još jedno pismo za Dragišu Vasiljevića,
a zatim se vratili u Beograd. Dva
dana posle njihovog povratka, u "delegatov" stan je ušao čovek
odeven u seljačko odelo. Vadeći iz džepa i pružajući "delegatu"
pismo, reče da je došao iz okoline Valjeva i da je Kalabićev kurir. U pismu,
Kalabić je molio "delegata" da na već dogovoreni sastanak, 29.
novembra, obavezno dovede i jednog od oficira, pripadnika američke ambasade u
Beogradu. Očigledno, Kalabić je rešio da se prebaci u Beograd i stupi u
neposredni kontakt s "komandantom beogradske četničke orga-mzacije".3Da
bi se akcija i dalje uspešno razvijala, organi Ozne su na vreme izvršili
svestrane pripreme za prebacivanje i doček komandanta Gorske garde kralja
Petra. Ubrzo, pronađen je i "Amerikanac", a zatim i stan za Kalabićev
smeštaj. Ugovorenog
dana, u određeno vreme i na zakazanom mestu, na drumu, zaustavio se džip. Iz
njega su izašli "delegat" i "Amerikanac". Obojica su pažljivo,
napregnutim očima, osmatrali drum i tražili ugovoreni znak — dve ukrštene
grane i čoveka koji obuva opanke. Ali uzalud. Obuzeti mislima o načinu
ponovnog uspostavljanja veze sa Kalabićem, oni su se sutradan vratili u
Beograd. Pritešnjenom
planiranim i upornim poterama milicije, Kalabiću je, u ovim trenucima, bilo preče
da spasava glavu od potera nego da se sa-stoje s "delegatom" i
"Amerikancem". Ali, ubrzo, on je više nego "delegat" zažalio
što nije došao na ugovoreni sastanak. Zbog
toga je već sutradan, 30. novembra, uputio u Beograd kurira sa porukom
"delegatu": "Šaljem
čoveka do tebe. Ćeka već drugi dan. Tvoj čika Pera."4 Sledeća
Kalabićeva poruka stigla je 1. decembra. U njoj je pisalo: "Pojedoh
se žlv što se ne sastasmo. Misliš li da mi je lako? Saljem čoveka do tebe; sa
njim se dogovori dokle ćeš drumom — pa kod mene. Bratski te pozdrav-ljam,
tvoj čika Pero. Cigareta! Baterija!-"5 Uskoro,
posle ove, stigla je, 4. decembra, i treća poruka, u kojoj Kalabić kaže: "Saljem
čoveka do tebe; sam sa njime reši da li ćeš ili autom nekoliko kilo-metara
(2 — 3) ili direktno peške iz Valjeva do mene. Bratski pozdrav, tvoj čika
Pero. Ponesi
bateriju, lampu i cigarete, bar dve hiljade.-"6 Sutradan,
5. decembra, "delegat" i "Amerikanac" su, zajedno s Kalabićevim
kurirom koji je doneo treću poruku, seli u džip i krenuli ka Valjevu drumom
pokrivenim snegom. Kada
se džip zaustavio, sva trojica su izašli i pošli u pravcu nekog brda, u čijem
se podnožju, kroz pomrčinu, nazirala usamljena kuća. U ovoj kući zamračenih
prozora, "delegat" i "Amerikanac" zatekli su Kalabića i
njegovih oko trideset četnika. Dug
i prilično naporan dijalog između Kalabića i ^Amerikanca", U kojem je
"delegat" vrsio ulogu tumača, na kraju je oduševio Kalabića.
Iznenada, on je teatralno saopštio svojim četnicima da će ih napustiti radi
odlaska u Beograd i u inostranstvo. Zatim je dodao da će se u proleće ponovo
vratiti medu njih. Posle
Kalabićeve izjave, među prisutnim četnicima, za trenutak, nastade tajac, a
zatim nelagodno komešanje. Situacija nije bila ružičasta, kako se
"delegatu" i "Amerikancu" u početku učinila. Iz
ustalasane četničke grupe, u koju je Ozna uspela da ubaci dva svoja oficira,
odjeknuše glasovi: —
Braćo! Mi ne verujemo ni "delegatu" ni ovome koga je on doveo. Nama
se čini da su oni oficiri Ozne. Ovako
izražena sumnja dovela je i "delegata" i ^Amerikanca u nezavidan i težak
položaj. I dok se među četnicima, s Kalabićem na čelu, vodila žučna
diskusija, u kojoj je četnički oficir Mile Bošković branio
"delegata", dotle je "Amerikanac", izražavajući svoje
negodovanje, nešto nejasno i ljutito izgovarao. Najzad,
dobro smišljen i u pogodnom trenutku dat odgovor "delegata" na Kalabićevo
pitanje rešio je ovu kobnu sumnju. Kalabićeva
odluka da još iste noći krene za Beograd jasno je govorila da je pobeda u
neravnopravnom dvoboju sa tridesetak okorelih četničkih zločinaca pripala
dvojici hrabrih i odvažnih oficira Ozne. Nešto
pre ponoći Kalabić je sa svojim vernim pratiocem Dragoslavom Milosavljevićem
"Čerčilom" pošao sa "delegatom" i "Amerikancem"
prema džipu. Do druma su ih ispratili ostali četnici. Uz put, molili su Kalabića
da im se što pre javi. Ubrzo,
džip u kojem su, pored oficira Ozne, sedeli Kalabić i "Čerčil",
jurio je ka Beogradu. Kada se zaustavio ispred prizemne kuće na Voždovcu, u
kojoj im je ekipa oficira Ozne "priredila doček", ponoć je već
odavno bila prošla. Evo
kako je jedan od učesnika u hapšenju Kalabića opisao ovaj događaj: "Po
povratku iz akcije, zbog obimnosti poslova, u radnoj sobi moje ustanove često
sam se zadržavao i posle ponoći. Ali, nikada nisam bio sam. Jedne decem-barske noći,
prilično kasno, dok sam sedeo za radnim stolom, pozvao me je telefo-nom
Slobodan Penezić Krcun. Rekao mi je da odmah dođem do njega. Silazeći
niz stepenice, razmišljao sam i zaključio da me sigumo zove na referisanje.
Zato sam, čim sam se sastao sa n.jim, počeo da mu pričam o predme-tima moje
preokupacije. Radilo se o rasvetljavanju uzroka šest sudara i nekoliko
paljevina vozova. Međutim,
Krcun me je, svojim karakterističnim smeškom, prekinuo i upitao: — Možeš li da se odvojiš od te svoje problematike dva sledeća dana? — Mislim da mogu, ako je neophodno. Najstariji u grupi može da vodi ove
poslove i bez mene. — Ti ćeš morati hitno — nastavio je Krcun — da uskoCiš u završetak
jedne operacije. Sutra uveće počeće zavrSna akcija. —
Slažem se, to nije ni prva, a verovatno ni poslednja. — Nije prva, ali po važnosti je izuzetna. Sledeće večeri sa Kalabićem
treba raščistiti račune. — Neće to biti nimalo teško, naročito ako je momenat iznenađenja na našoj
strani. — Hteo sam još nešto da kažem, ali me je Krcun prekinuo. — Slušaj, Kalabića treba savladati bez ikakve povrede. Treba
ga sačuvati po svaku cenu i od eventualnog pokušaja samoubistva. On ne sme
sebi naneti nikakvu povredu. Postoji mogućnost da negde ima skrivenu ampulu sa
otrovom. Ne isklju-čujem mogućnost da ima u gumenoj kesici, ili nekoj drugoj
oblozi cijankalijum u ustima, da bi ga u kritičnom trenutku upotrebio. Napominjem
ti da je stvar vrlo ozbiljna. Ovde se ne radi o nekakvom naiv-nom četniku, već
o čoveku snažnom i hrabrom. Ubijao je mnoge, pa je logično da u trenutku
približavanja sopstvene smrti bude i izuzetno odvažan. Bitno je da u ovoj
operaciji niko ne sme da pogine. Ona
se mora dovesti do kraja onako kako j° i predviđena: a to znači Kalabića, živog
i nepovređenog, savladati i uhapsiti. — Sve sam razumeo i sve mi je jasno — rekao sam. Krcun
me je zatim upoznao o izboru ostalih članova ekipe, koji će, zajedno sa mnom,
morati da izvrše povereni zadatak. Ekipa je bila dobro sastavljena. Svi
izabrani su imali sve potrebne kvalitete. A što je najvažnije, imali su moć
spora-zumevanja i pogledom, bez reci, bez miga, bez ijedne grimase na licu. Svi
smo bili sposobni da shvatimo, tako reći u tren, šta jedan od nas namerava i
da mu-njevito reagujemo. Moja razmišljanja o odabranoj ekipi Krcun je prekinuo
rečima: —
Bilo bi dobro da završimo, prošlo je već dva. Odspavaj, pa posle podne, između
tri i četiri, da se dogovorimo još jednom o svemu. Obukli
smo šinjele, napustili zgradu ustanove i polako peške krenuli ulicom. Uz put
Krcun se detaljno interesovao za tok akcije iz koje sam se nedavno vratio. Pričao
sam mu o svemu što sam u njoj doživeo. —
Sve mogu da razumem, sve uzimam u obzir, ali mi ipak nije jasno kako vam je Draža
mogao uteći, i to bez traga — prekide me Krcun. — Poterama ne može da se
istera iz skloništa tako lukava zver. Siguran sam da ni on više neće
napraviti sličan pokušaj. On nam sigurno, istom greškom, neće više pružiti
šansu koju smo propustili. Mora se raditi drukčije. Hapšenje Kalabića za
sada je jedini put do Draže. Drugog nemamo. Nešto
pre svanuća rastao sam se s Krcunom. Na rastanku Krcun mi reče da po podne
ponovo dođem do njega, da bismo se detaljno dogovorili o predstoje-ćoj akciji. U
stan sam ušao, tako reći, nečujno. Osećao sam strahovitu potrebu za sa-moćom
i bio sam zadovoljan što se niko od mojih ukućana nije probudio. Dugo
nisam mogao da zaspim. Razmišljao sam o predstojećoj akciji. Bilo mi je
jasno da ona treba da usledi kao rezultat napornog rada mojih drugova, koji su
ipak uspeli da iskusnog zločinca nadmudre i dovedu u Beograd. Iz Krcunovih reci
shva-tio sam da nam uspešan završetak predstojeće akcije otvara mogućnost i
za ukla-njanje ostalih ratnih zločinaca, s Dražom Mihailovićem na čelu, koji
su se još uspešno prikrivali u zemlji. Zbog toga sam nastojao da sva moja
razmišljanja kon-centrišem na tehniku izvođenja završnog čina — hapšenje
Kalabića. Ali
u glavi su se ređale i sumnje. Razmišljao sam o Kalabiću i njemu slič-nim
ljudskim čudovištima, koja se po hladnoći, kiši i snegu, gola i bosa,
lomataju i kriju po planinama i šumama, i pored toga što je rat završen. Setih
se jezive priče komandira čete u Prvoj šumadijskoj brigadi, koja je krajem
1943. došla u Sandžak i sa kojom smo se sreli negde između Pljevalja i
Prijepolja. Tih dana nismo imali pokret. Zajedno sa ovim komandirom odseo sam u brvnari
sela Kamene Gore. Brzo smo se sprijateljili. Jedne večeri sedeli smo pored
ognjišta i razgovarali o stanju u Srbiji. —
Meni su četnici ubili sve ukućane, njih devetoro. Zaklali su mi oca, majku,
braću, sestre i snahe. Lično sam ih zatekao mrtve. Kuća mi je izgledala kao
kla-nica — potresno je govorio komandir. Iznenađen
ovim rečima, mahinalno sam ukočio pogled na njemu. Oči su mu bile suve,
gubile su se negde u plamenu vatre na ognjištu. —
Tek posle tri dana sam ih sve sahranio — nastavi komandir oporim gla-som, bez
ikakvog pokreta, bez ijedne grimase na licu. — Te noći pobili su mnogo njih u
selu. Ostatak živih razbežao se, pa su mrtve sahranjivali rođaci iz susednih
sela, da im psi leševe ne razvlače. —
A, zna 11 se bar ko su ti zlikovci? — upitao sam. —
Kalabić i ostala četnička kompanija — glasio je kratak odgovor. Kad god sam
se sećao ove priče, uvek sam se osećao izmučenim. Najzad sam oko podne uspeo da
zaspim. Ali odmor je i ovoga puta bio i su-više kratak. Oko tri sata već sam
bio u zgradi ustanove. Sastao
sam se sa drugovima odabranim za predstojeću akciju. Bazmotrili smo više mogućnosti,
polazeći od raznih p^etpostavki. Na kraju smo zaključili da se u njoj moramo
snalaziti i prema određenoj situaciji, strogo vodeći računa da Kalabića
prilikom hapšenja ne povredimo. Oko
sedam časova uveče našli smo se u neupadljivoj kućici, jednostavne
ar-hitekture, u Ulici Bože Jankovića. Odmah po dolasku, izvršili smo detaljni
pregled kuće i njene okoline. Kuću je od ulice razdvajala omanja bašta. Sa obe strane staze, koja
je vodila od ulične kapije do terase, bio je po red ruža. Terasa pred kućom
bila je veličine dva do tri kvadratna metra. Sa nje, kroz dvokrilna vrata na
kojima je gornji deo bio zastakljen, a sa spoljne strane okovan gvožđem,
ulazilo se u veće predsoblje, a iz njega u ostale prostorije. Prva
vrata levo od ulaza vodila su u prostranu sobu, koja je, preko bašte, gledala
na ulicu. Od nameštaja u sobi je bio široki kauč, pored koga je stajala
vitrina ispunjena ukrasnim predmetima od kristala i porculana. Levo od ulaznih
vrata nalazio se kredenac, a na sredini je bio trpezarijski sto sa šest
stolica. Na podu je bio veliki tepih sa crveno-žutim persijskim figujrama. Na
zidu, iznad vit-rme, visila je umetnička slika, zimski pejzaž Kolesnikova.
Kroz sledeća vrata, iz predsoblja, ulazilo se u kuhinju, opremljenu standardnim
nameštajem, plavo-bele boje. Na jednom od zidova kuhinje bila su i vrata koja
su služila kao sporedan izlaz u dvorište. Iz predsoblja se, takođe, ulazilo u kupatilo.
U jedno'm od uglova predsoblja stajao je omanji stočić sa telefonom. Radi
obezbeđenja, oko kuće je bilo raspoređeno oko desetak naoružanih dru-gova.
Svi su bili vešto prikriveni. Obišli smo ih i sa njima se o svemu što je bilo
potrebno dogovorili. Ostalo
nam je bilo još malo vremena. Prema dogovoru, dobio sam zadatak da, u slučaju
potrebe, budem glavni Kalabićev sagovornik i zabavljač. Pretpostavljajući
da ćemo Kalabića savladati i uhapsiti odmah prilikom nje-govog ulaska u kuću,
nismo obratili dovoljno pažnje na pripremanje naših priia — legendi, koje su
nam bile potrebne u slučaju da nam situacija onemogući reali-zaciju prvobitnog
plana, t,o jest da budemo prinuđeni da njegovo hapšenje odlo-žimo za kasniji,
pogodniji momenat. Kada
smo konstatovali da je ugovoreno vreme Kalabićevog dolaska već prilično prošlo,
svi pmo se uznemirili. Odjednom je zazvonio telefon. Vođa naše grupe je
prihvatio slušalicu i posle obavljenog razgovora rekao nam je da ga zove
K;rcun. Ubrzo nas je i napustio. Pola sata kasnije telefonom nas je obavestio da
će Kalabić stići, ali sa zakašnjenjem od dva-tri sata. Kako
je vrerne odmicalo, počela je da nas hvata sve veća nervoza. Ni kafe više
nisu mnogo pomogle. Poslednje
minute iščekivanja iskoristili smo da, ne znam već po koji put, ponovimo na
ulaznim vratima vežbu savlađivanja i hapšenja Kalabića. Odjednom
primetismo da se ispred kuće zaustavio automobil. Nekoliko se-kimdi kasnije
neko je zakucao na vrata. Bio je to jedan od naših drugova koji je, uz velike
napore, uspeo da Kalabića dovede u Beograd, jer je tobože stupio u vezu sa
'beogradskom četničkom organizacijom i savezničkim misijama'. Ulazeći prvi u
kuću, dao mi je znak da Kalabić nije sam. U
takvoj situaciji, naš prvobitni plan nije mogao da se realizuje. Drugi
koji ih je doveo predstavio nas je Kalabiću, 'čika Peri' i njegovom pratiocu,
koji je bio prilepljen za njega kao krpelj, i koji je u jednoj ruci držao pištolj
upepen u nas, a u drugoj odšrafljenu bombu. Za njim je ušao jedan od naših
drugova, koji je igrao ulogu stranca, a iza njega stigao je i vođa naše grupe. Prilikom
pozdrava, pokušao sam da zagrlim Kalabića. Iznenađen
ovim, on se trgao i levom rukom gurnuo mašinku prema meni, a desnom me zagrlio.
Da ne bi ovaj gest gostoprimstva ispao nekako polovičan i hladau, obuhvatio sam
ga sa obe ruke pireko ramena i izgovorio: —
Dragi brate Pero, dobro nam došao. Mnogo smo strahovali za tebe. — Izgovarajući
ovo, osetio sam, sa moje desne strane, njegovog pratioca sa pištoljem u ruci,
uperenim u moju slabinu. A
u zagrljaju imao sam ljudinu širokih ramena i bikovskog vrata. U
momentu mi se učini da je viši od mene najmanje za četvrt metra i da je težak
bio bar sto kilograma. Kroz glavu mi prolete pomisao: šta bi bilo da smo pokušali
da ga na vratima savladamo i uhapsimo? Kada
sam pustio Kalabića iz zagrljaja, okrenuo sam se njegovom pratiocu, zvanom
"Čerčil", i pao mu na rame, što ga je prilično iznenadilo.
Pogledao me je ukočeno, zbunjeno. Imao je dugačku bradu i kosu koja mu je
pokrivala čelo i padala na oči. U poređenju sa Kalabićem, bio je onizak i
slabačak. Učinilo mi se da su mu ruke, u kojima je još držao pištolj i
bombu, bile do ispod kolena, a noge kraće nego kod normalnih ljudi. Ubrzo
sam shvatio da je i uloga domaćina pripala meni, pa sam ih sve ponudio da uđu
u sobu i da sednu. Kalabić nije hteo da sedne na ponuđenu stolicu. Očigledno,
birao je onu koja mu je pruzala obezbedenje leđa i omogućavala pogled prema
vratima. Prelazeći preko toga, seo sam na stolicu koju sam mu prethodno
pcnudio, a zatim sam se obratio 'Čerčilu' i ponudio ga da sedne levo od mene.
Rekao sam da je u sobi toplo i da može slobodno da se raskomoti. Ali on je
ostao da stoji. U međuvremenu, Kalabić mu je dao mašinku a od njega je uzeo
pištolj. Iz džepa svog suknenog gunja izvadio je odšrafljenu bombu i nasmejao
se. Napravio je dvosmislenu upadicu, koja se mogla tumačiti tako da se oseća
kao da je upao u osinjak. U
toku razgovora opomenuo sam 'naše goste' da sa oružjem budu oprezni, jer bi
samo jedan pucanj mogao da uznemiri susede, koji bi o tome obavestili poli-ciju
i time nas doveli u veoma tešku situaciju. Iako preterano umoran, izlažući se
i dalje teškim psihičkim naporima, drug koji je doveo Kalabića i 'Čerčila'
iskoristio je moju opomenu i ispričao nam neki vic na račun 'komunističke
policije'. Međutim,
očigledna Kalabićeva nervoza nije me nimalo uznemiravala. Ona je bila rezultat
predavanja sopstvene sudbine našem drugu koji ga je doveo u ovu kuću. Taj isti
drug mi je kasnije pričao da je Kalabić postao osetno nervozan već od
trenutka kada je, nedaleko od Valjeva, napustio svoje saborce. Kako se približavao
Beogradu sve više ga je hvatala nervoza. U trenucima sumnje govorio je da bi možda
bilo bolje da se vrati natrag, a zatim bi se opet umirio i radovao predstojećim
mogućnostima za novu i efikasnu borbu protiv komunista. Najzad
je stigla obećana kafa i po čašica rakije. Primetio sam da je Kalabić uzeo
šoljicu koja mu je bila najdalja, dok je rakiju odbio. Njegov pratilac nije
hteo da uzme ni kafu ni rakiju. Kao
po nekoj komandi, svi ostali dohvatismo se i kafe i rakije. Atmosfera
je još bila prilično napeta. Nešto se moralo preduzeti. Neprimetno od
Kalabića, dogovorili smo se da vođa naše ekipe donese hranu i piće. Ubrzo, on nas je napustio, pod izgovorom da mora da obiđe obezbeđenje. Nešto
kasnije, uz obrazloženje da mora što pre da podnese izveštaj 'štabu tajne četničke
organizacije za Beograd', iz kuće je izašao i drug koji nam je doveo Kalabića.
Tako smo kolega koji nas je ponudio kafom ž ja ostali sami — da nastavimo
razgovor s Kalabićem. Moj saradnik,, koji je igrao ulogu stranca, izgledao je
već umoran i sanjiv i tobože je dremao. A 'Čerčil' je zurio u nas i ćutao
kao zaliven. Odlazak
dva druga, naročito onoga kome je poverio svoju sudbinu, prilično je uznemirio
Kalabića. Pod
izgovorom da je veoma zainteresovan za četničku organizaciju u Beogradu, počeo
je da nam postavlja mnoga pitanja, kao ona iz kojih bi mogao da zaključi našu
funkciju i otkrije naš identitet. Kratko
sam mu odgovorio da organizacija počiva na principima stroge taj-nosti i da
niko, sem nekoliko članova štaba, ne zna više od trojice. Na kraju sam ga
zamolio da me više takvim i sličnim pitanjima ne dovodi u nezgodnu situaciju.
Zatim sam mu objasnio potrebu odlaska drugova, s napomenom da će se obojica
brzo vratiti. Na
njegovom licu nisam mogao da primetim bilo šta po čemu bih mogao da zaključim
efekat moje priče. Za
momenat je nastao tajac. Drug koji je sedeo s nama izašao je iz sobe, a ja sam
i dalje ostao da se nadmudrujem s Kalabićem. Nekoliko sekundi on je ćutao, a
zatim je duboko uzdahnuo i najzad progovorio: —
Ko zna šta bi nam sve ova zima donela na terenu. Komunisti su nas žestoko
pritisli sa svih strana. Redovi su nam se brzo osuli. Moram da priznam da mi je
od svega bilo najteže što se kod većine mojih ljudi pojavila neverica.
Nekolicina je odbila svaku pomisao da se preda u ruke onoga gospodina kome sam
ja poverio svoju sudbinu. Nekoliko njih je prekinulo vezu i sa mnom. Istina je
da su to većinom oni primitivniji, ali su svi oni, do toga trenutka, bili
hrabri i meni vrlo odani ljudi. Ne mogu nikako da shvatim da je kod njih
zavladao strah ili da su se demoralisali. Priznajem da ni meni nije bilo lako, a
nije mi ni sada. Primio sam na svoju dušu toliko njih. Zamislite da nas neko
izda. Uvek sam govorio da je opreznost majka sigurnosti. Uveren
da će Kalabiću i njegovom pratiocu 'Čerčilu' toplota, možda, naterati san
na oči, pokušavao sam da u sobi stvorim što je moguće veću temperaturu. Zbog
toga sam često ubacivao drva u peć. Ali ubrzo sam konstatovao da sam postigao
obrnuti efekat od onoga koji sam želeo. Osetio
sam da Kalabića naročito interesuje tobožnja četnička organizacija u
Beogradu, pa sam nastavio priču o njoj. Govorio sam mu sve što mi je u tim
trenucima padalo na pamet, ali vodeći računa da cela priča bude logična i
realna. Na
kraju sam konstatovao da je moje izlaganje, ipak, imalo izvesnog efekta. Kalabić
je vratio bombu u gunj, a 'Čerčil' je počeo da se smeška. Imao sam utisak da
im je budnost popustila. Moj
kolega je još sedeo u kuhinji, a drug koji je igrao ulogu stranca, savladan
umorom zaspao je. Posle, valjda, čitavog sata, zazvonio je telefon. Skočio
sam. Moj kolega iz kuhinje takođe. Iskoristio sam priliku da mu u najkraćim
crtama kažem šta sam Kalabiću ispričao. Zatim
sam digao slušalicu. Javi se vođa naše ekipe koji je bio otišao da nam
donese hrane i pića. Interesovao se o situaciji u kući. Zamolio sam ga da se
što pre vrati. Kolegi sam saopštio da spremi tanjire za večeru. Vratio
sam se u sobu i na Kalabićev upitni pogled odgovorio da se 'naša komanda'
interesuje da li je kod nas sve u redu. Rekoh da su mi javili da će
nain uskoro stići i večera. Na ovo, Kalabić je odmahnuo rukom i rekao: —
Za mene je najvažnije da se što pre sastanem sa braćom u komandi. Mnogo je
neodložnih poslova koje treba odmah svršiti. Svaki sat je dragocen. Ubrzo
se vratio naš vođa sa korpom jela i pića. Doneo je pečene kokoške, salame,
i nekoliko flaša ljute rakije i konjaka. S njim se vratio i drug koji nam je
doveo Kalabića. Kolega
iz kuhinje doneo je tanjire i počeo da vadi jelo iz korpe. Kalabić
je pažljivo zagledao flaše. Verovatno je sumnjao da bi nešto moglo da bude u
piću. I on i njegov pratilac samo su jeli, a naše ponude da
piju odbijali su. Tek kada smo mi ispili nepune
dve flaše konjaka, počeo je i Kalabić da pije. U
momentu sam osetio da mi se vrti u glavi. Nenaviknut na alkoholna pića, uplašio
sam se da ću se ubrzo napiti. Otišao sam u kuhinju i tamo pronašao flašu u
kojoj je bilo zejtina za jelo. Zapušio sam nos i popio dve kafene šoljice.
Posle toga osetio sam da mi je muka. Vratio sam se u sobu i popio čašicu
konjaka. Malo mi je laknulo. U
međuvremenu, dok sam bio u kuhinji, atmosfera u sobi se prilično raskravila.
Kalabić više nije držao pištolj u krilu, a 'Čerčil', koji nije puštao flašu
s rakijom iz ruke, zaboravio je na svoj zadatak. U sobi su se čule razne beznačajne
priče i smeh. Čak je i 'Čerčil' nešto govorio. Koliko
mi se ovakva atmosfera sviđala, toliko sam se i plašio pri pomisli da može
lako da se desi da se mi napijemo pre Kalabića i samim tim dovedemo u pitanje
celu akciju. Pogledao
sam ponovo u Kalabića. Imao sam utisak da se od svih nas najbolje drži. Rešio
sam da održim zdravicu za 'otadžbinu i kralja'. Uzeo sam dve vodene čaše i
napunio ih do vrha konjakom. Jednu sam stavio ispred Kalabića, a drugu uzeo u
ruku, i stojeći, počeo da držim poduži govor. Svi su me pažljivo sluša;i.
Kada sam izgovorio i poslednje reči, da bih ostavio svečaniji utisak, zatvorio
sam oči i ispio čašu naiskap. Kada sam pogledao, i čaša u Kalabićevoj ruci
bila je prazna. Imao
sam utisak da je led krenuo. Još
nismo svi ni posedali, kada se na opšte iznenađenje podigao 'stranac', napunio
je svima čaše i počeo da govori. Kako sam znao, pomalo, engleski, usta-novio
sam da je naš 'stranac' impresioni'rao prisutne. U govoru je pominjao i
Lon-don, Vašington, kralja, Dražu i Kalabića. Po završetku govora, ponovo
svi ispismo čase. Da
bi započeta 'komedija' bila još veća, podigao se i drug koji je doveo Kalabića.
Ganutim glasom evocirao je prvi kontakt s Kalabićem, navodeći da je to bio
jedan od najsrećnijih trenutaka u njegovom životu. Na
kraju ove zdravice usledile su dve-tri suze, grljenje, a zatiim ispijanje i trećih
čaša do dna. Jedino kolega koji je ranije sedeo u kuhinji uspeo je da izbegne
sve zdravice i tako ostane potpuno trezan. Kada je opet zazvonio telefon, on je
iskoristio ovaj momenat i ponovo se povukao u kuhinju, a telefonski razgovor jfc
obavio vođa grupe. Posle razgovora on je ponovo napustio kuću. Za
to vreme ostao sam sa Kalabićem i 'Čerčilom' u sobi i razmišljao. Trebalo je
sada da njih dvojica održe zdravice. Na Kalabićevu nismo dugo čekali. On je
prvo nalio čaše a zatim se digao i počeo da govori. Gledao sam čas u njega,
čas u čašu. U glavi je počelo da mi se vrti. 'Stranac' bezizrazno, gotovo
nepomično, sedeo je na stolici. Drug koji je doveo Kalabića jedva je držao
glavu uspravno. Obuzet nevoljom kako da ispijem i ovu čašu, nisam bio u stanju
da slušam Kalabićevu priču. Na kraju on je uzviknuo 'živeo' i ispraznio
svoju čašu. Mi takođe. Osetio sam bolove u stomaku i u glavi. Otišao sam
ponovo u kuhinju i popio lonče mleka. Bilo mi je lakše. Po
povratku u sobu pogledao sam prvo u Kalabića. Opet mi se učinilo da je svež i
odmoran. 'Čerčil' je sedeo na podu pored njega. Pogled mu je bio mutan i
pospan. Mašinka mu je ležala na patosu, iza njega. U rukama je još držao flašu
sa ljutom rakijom. N-a
momente moj optimizam je bio pomućen svežinom Kalabićevog izgleda i lukavošću
koja mu je izbijala iz očiju. S vremena na vreme izgledao mi je ogroman, kao i
prilikom prvog susreta, a zatim mi se njegova figura vraćala u realne
dimenzije. Tešio sam se da je ova pojava posledica dejstva alkohola. Kalabić
je bio raspoložen, smejao se i pričao. Nije više postavljao istraživačka
pitanja. Skinuo je gunj, u kome su bile bombe, i stavio ga na naslon stolice. Pištolj
mu je bio za pojasom. Da
bih kolegu u kuhinji upoznao sa situacijom u sobi, otišao sam do njega i
zamolio ga da nam skuva kafu. Vodeći
računa da moje odsustvo ne izazove sumnju, brzo sam se vratio u sobu. Ulazeći,
primetio sam da 'Čerčil' ne sedi više na podu već na stolici i da mu je mašinka
ponovo visila o vratu. Nasmejao sam se i pohvalio ga zbog njegove
opreznosti. Moje odsustvo je Kalabića malo uznemirilo.
Objasnio sam mu da sam proveravao obezbeđenje i da sam uz put rekao kolegi da
nam spremi kafu. Nastojao
sam da ponovo pokrenem neki razgovor. Palo mi je na pamet da bi možda priče o
ženama mogle da ožive atmosferu. Nisam
se prevario. To je bila njegova omiljena tema. Ponovo je napunio svoju čašu i ispio je
do dna. Odmah iza toga počeo je da jede. Bio sam iznenađen kada sam
konstatovao koliku je količinu inesa te večeri pojeo. Naš
razgovor o ženama prekinuo je telefonski poziv. Izašao
sam iz sobe i podifiao slušalicu. Javi se Krcun. —
Šta je? Šta odugovlačite? Izvršite već jednom svoj zadatak. Mi
ovde čekamo i brinemo, a vi držite zdravice. Zamolio
sam ga da nam odmah pošalje vođu grupe. Kad
sam se vratio u sobu, zatekao sam Kalabića da šeta. Pomislio sam od-mah da je
prisluškivao na vratima. Nisam se prevario. Kasnije
mi je to potvrdio. Čim sam ušao, izvestio sam ga da će uskoro verovatno poći
na sastanak u 'štab'. —
Ko je bio na telefonu? — upitao me je. —
Ne znam ko, ali znam da je član štaba. —
Kako ne znate s kim razgovarate? —
Ja ne znam s kim razgovaram, rekoh vam da je to bio član štaba, ali ne znam
njegov identitet. —
Dobro, dobro, u redu, shvatam da je to konspiracija. Primetio
sam da je i na njega delovao alkohol, ali u poređenju sa nama držao se odlično. Ponovo
smo seli za sto. Kalabić se odmah prihvatio čaSe. Skrenuo sam mu pažnju da ne
bi trebalo više da pije, nego đa što pre legiie i da se odmori. Zora
se približavala. Imao
sam utisak da ni on više nije mogao da odoleva snu. Probudio je 'Čerčila' i
naredio mu da dežura dok se on odmara. I
meni su kapci bili teški kao da su od olova. Kalabić
je konačno legao i posle desetak minuta zaspao. Probudio sam druga koji je
doveo Kalabića i namignuo mu. On je pogledao prvo u 'Čerčila', koji je sedeo
na Kalabićevoj stolici i dremao; a zatim je bacio pogled na kauč. Pomislio sam
da je shvatio situaciju. 'Stranca' nismo budili, već smo ga ostavili da nastavi
hrkanje u duetu sa Kalabićem. Krcun
nas je ponovo pozvao telefonom: —
Pa, bogamu, završavajte već jednom, naši živci nisu konopci. —
Pijani smo svi — odgovorio sam mu — ali naši živci su debeli kao brodski
konopci. Svi spavaju — nastavio sam da se šalim — a ja sam ne mogu da ga vežem.
Što pre nam pošalji vođu grupe. —
Svakog trenutka će stići! — odgovorio mi je Krcun i zatvorio telelon. Kada
sam se okrenuo, video sam da na otvorenim vratima stoji 'Čerčil'. Nisam se
nimalo plašio, jer sam bio siguran da moj razgovor preko telefona nije mogao da
razume. Za svaki slučaj, rekao sam mu da iz 'štaba' traže da ih obavestirn čim
se Kalabić probudi, kako bi na vreme poslali po njega kola. Uskoro
se u kuću vratio i vođa grupe. Tako smo sada opet svi bili na okupu. Čim je
vođa naše grupe ušao u kuću i zatvorio vrata za sobom, prišao sam mu i dao
znak da kroz otvorena vrata baci pogled u sobu. Dobro
me je razumeo. Ušao je u nju i otpočeo razgovor s pijanim i dremljivim 'Čerčilom',
koji je čuvao, na kauču, opruženog i usnulog 'komandanta Gorske garde Nj. V.
kralja Petra'. Za
to vreme otišao sam u kuhinju i od kolege zatražio lisice namenjene za Kalabića.
Dogovorili smo se da on i vođa grupe namame 'Čerčila' u kuhinju i da ga odmah
vežu, s tim da ga savladaju bez buke. Po završenom poslu trebalo je, kucanjem
u zid, da nam stave do znanja da i mi u sobi stupimo u akciju. Napustio
sam kuhinju i otišao u sobu. Vođi grupe sam dao znak da ide u kuhinju, a ja
sam nastavio razgovor s 'Čerčilom'. —
Ala ste vi bre hrabri. Ne mogu da vara se nadivim! — dobacio sam 'Čerčilu'. —
Znaš li ti, brale, koliko sam ih ja poklao? — upitao je on. —
Ne znam, jesi li poklao dvadeset? —
Dvadeset? Poklao sam ja njih sto dvadeset. Pa mene čika Pera voli kao
svoga sina. Potapšao
sam ga po ramenu i ponovo mu uputio kompliment. Naš dijalog prekinuo je kolega
koji ga je pozvao u kuhinju da popije kafu. —
Idi popij kafu — rekao sam mu — ja ću za to vreme biti ovde u predsoblju. Poslušao
nas je i otišao u kuhinju. Od oružja je imao samo jednu odštrafljenu bombu u
džepu od pantalona. Sa
lisicama u džepu stajao sam nasred sobe. Pogledao sam oko sebe. 'Stranac' je ležao
na podu i spavao. Sa glavom naslonjenom na sto, zaspao je ponovo i drug koji je
doveo Kalabića. Kalabić je i dalje, ležeći na kauču, hrkao. Bez kaputa i džempera,
razdrljene košulje, ličio je na gomilu mesa. Na momente bi se zagrcnuo i
okrenuo na drugu stranu. U prvi mah učinilo mi se kao da se budi. Pretpo-stavio
sam da bi to moglo biti od preterane gojaznosti. Čekao
sam znak iz kuhinje. Rešio sam da mu vežem lisicom prvo desnu ruku, jer mi je bila pristupačnija.
Zatim, da mu munjevito iz pojasa izvadim pištolj i da ga bacim pod kauč. Iz mašinke
koja je bila pored stolice, na kojoj je sedeo 'Čerčil', izvadio sam okvir i
sklonio ga u kredenac. Mašinku sam stavio u ugao sobe i pokrio je Kalabićevim
gunjem u kome su bile bombe. Pogledao
sam još jedanput oko sebe, a zatim sam pošao da probudim druga koji je doveo
Kalabića. U tom trenutku, iz kuhinje se začulo stenjanje i lupa. Istoga
momenta Kalabić se okrenuo. Meni se učinilo da se budi. Pritrčao sam njemu i
namičući mu lisicu na desnu ruku, istovremeno sam mu izvukao pištolj i bacio
ga pod kauč. On se trgao i otvorio oči. Da bih ga zbunio i istovremeno probudio
druga koji ga je doveo, uzviknuo sam: —
Ozna, čika Pero, Ozna! Istovremeno,
uzalud sam pokušavao da mu levu ruku privučem desnoj, na kojoj je već bila
prikopčana lisica. Bio je suviše snažan. U prvom momentu zbunjeno je
izgovorio: —
Ko, gde? Čerčile, pucaj! Tek
kada je shvatio da ga neko drži za ruku, prodorno je urliknuo. Učinilo mi se
da je nesto i opsovao. Njegov urlik probudio je i druga koji ga je ovamo doveo .
Iako bunovan, on se odmah snašao i bacio se Kalabiću na noge koje su se snažno
koprcale. —
Izdajnici, majku vam vašu, platićete za ovo! — vikao je Kalabić na sav
glas. Najzad
mi se učinilo da sam uspeo da mu stavim lisicu i na levu ruku. Malo
sam odahnuo. Pogledao sam na druga koji je ležao na Kalabićevim
nogama. Bio jc nepomičan. Odjednom,
sa nekom nadljudskom snagom, Kalabić se trgao i zbacio me sa sebe. Istog
trenutka, osetio sam snažan udarac po glavi. Sa poslednjim delićem svesti i
snage, ponovo sam se bacio na njega. Ležao sam bez pokreta. Sva trojica smo se
umirili. Kalabić je krkljao poda mnom kao da se guši. Verovatno mu je nedostajalo
vazduha. Ali uskoro on je pokušao ponovo da nam se odupre. Tek kada sam se malo
povratio od udarca, primetio sam da nije vezan. Sledeći
njegov pokušaj da nam se odupre ostao je bez uspeha. Najzad
smo aa savladali. 1 dok sam mu stavljao lisicu i na drugu ruku, drug
koji ga je doveo uspeo je da mu veže i noge. Kada
smo završili posao, u sobu su ušli i drugovi iz kuhinje i smeškajući se rekoše: —
Nas posao je bio lak. Onaj junak nije ni pokušaa da se brani. Vezali smo ga
natenane. —
More, ja umalo da nisam poginuo — dobacio sam im, pokazujući rukom na slepoočnicu
koja je bila rasečena od udarca lisice. Tako
se, najzad, završila ova akcija. Savladan
umorom, ubrzo sam legao u ugao sobe i zaspao. Ne znam koliko sarn dugo spavao.
Kada su me probudili, dan je već bio uveliko poodmakao. Za
stolom u sobi sedeo je Krcun, a preko puta njega Kalabić. Otišao sam u
kupatilo, dobro se osvežio i ponovo se vratio u sobu. Kalabić me je primetio.
Pre-kinuo je za momenat razgovor s Krcunom, i pokazujući na mene reče: —
Ovaj je najopasniji među vama, celu noć me je vukao za nos i konac'no uspavao. A zatim je nastavio započeti razgovor s Krcunom."7 Sledeće noći Kalabić je smešten u zatvor. Ratni
zločinac Nikola Kalabić bio je potpuno svestan situacije ii kojoj se našao.
Svirepi i masovni zločini koje je, u sporazumu s okupa-torima i zajedno s
njima, počinio po zapadnoj Srbiji i Šumadiji, još su biil i suviše sveži.
Ubeđen da ih ničim neće moći opravdati, a sa ciljem da po svaku cenu spase
glavu, on je posle kraćeg vremena doneo odluku da izlaz iz situacije potraži
na drugoj strani. Ocenivši
iz razgovora sa istražnim organom da je rešavanje problema odmetništva
aktuelno, a vičan da istovremeno služi nekolicini gospodara, Kalabić je ubrzo
rešio da organima bezbednosti ponudi svoje usluge. Posle
razgovora Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića s njim, dublje analize
svih okolnosti i procene njegovih mogućnosti, Kalabićeva ponuda je najzad, sa
izvesnim korekcijama, bila prihvaćena. Zahvaljujući,
pored ostalog, i Kalabićevim uslugama, organima bezbednosti je pošlo za rukom
da 26. decembra 1945. oko ponoći, iz okoline Valjeva, s dva kamiona koja su,
tobož, prevozila drva, dovezu u Beo-grad četrnaest odmetnika i da ih uhapse.
Bili su to ostaci Gorske garde kralja Petra, Kalabićevi pratioci i saborci,
poznati zločinci.
|