| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |
Da bi dobila pravu sliku o situaciji u Jugoslaviji, u kojoj se prema svim, iako oskudnim izveštajima, narod odupirao oružjem okupaciji, britanska komanda na Srednjem istoku odlučuje da u Jugoslaviju uputi svoga posmatrača. Misija je poverena kapetanu britanskih oružanih snaga Bilu Hadsonu. Da bi mogao što bolje da izvrši zadatak, njemu su, kao pratnja, dodeljena dva jugoslovenska generalštabna majora, Zaharije Ostojić i Mirko Lalatović, koji su zajedno sa kraljevskom vladom pobegli na Srednji istok. Radi održavanja veze, njima je pridodat i radio-telegrafista Veljko Dragičević, koji je bio snabdeven radio-stanicom potrebne jačine.
Hadsonova giupa je iz Aleksandrije podmornicom prebačena na crnogorsku obalu, gde se 21. septembra 1941. godine iskrcala u blizini Petrovca na moru. Uz obilatu pomoć partizanskih odreda, veza i kanala, grupa je preko Crne Gore i Sandžaka stigla u Užice, gde se u to vreme već nalazio Vrhovni štab partizanskih odreda Jugoslavije, a odatle, 25. oktobra, i na Ravnu goru.
Odmah posle iskrcavanja na crnogorsko tle, Hadson je uspeo da uspostavi radio-vezu sa svojom komandom na Srednjem istoku. U jednoj od prvih depeša on je izveštavao:
"21. i 22. septembra probili se kroz straže oko Petrovca. Straže na obali i okolnim ćuvicima. Stupili u vezu sa četnicima oko Petrovca. Ima ih oko 100. Po prvim obaveštenjima nema ni jedan deo slobodne teritorije. Zbog toga otežan rad. Od 13. jula do 9. avgusta oslobođeno 6 srezova: Bijelo Polje, Kolašin, Berane, Andrijevica, Danilovgrad i Šavnik. Bili opsednuti Cetinje, Podgorica i Nikšić. Posle 15 dana bili slobodni Petrovac i Virpazar ..."1
Pojedine Hadsonove depeše su bile i vojno-obaveštajnog karaktera, kao, na primer, depeša broj 11, u kojoj javlja:
"U Crnoj Gori nema avijacije. U Skadru ima nekoliko bombardera 'savoja' i izviđača 'poteza'. Protiv avionske artiljerije: po jedna baterija u Podgorici i na Cetinju a dve u Boki. Reflektora po dva u Podgorici i Cetinju. Sve crnogorske varoši noću su osvetljene."2
Međutim, Hadson je već 8. oktobra uputio zahtev svojoj komandi za slanje potrebnog ratnog materijala, oružja i municije. U depeši pod brojem 12, on piše:
"Položaj Radovča: 17 kilometara severno od Podgorice, visina 900 metara, koordinate X4 P8 dominiran brdima 200 metara. Sa zapada otvoren. Na terenu biće svetleći znak T, a okolna brda označena vatrom. Ugovoren znak daće se na avionski pozivni znak Put je slobodan a teren potpuno obezbeđen za sav traženi materijal."3
Radiogramom broj 2 Hadsonova komanda je potvrdila prijem svih njegovih dvanaest izveštaja koji su upućeni zaključno sa 8. oktobrom, a zatim se u depeši iz Kaira kaže:
"Poverljiva osoba (odnosi se na Miloša Sekulića, o kome će kasnije biti reči — nap. autora) stigla iz Beograda i javlja da je pukovnik Mihailović, ponavljam Mihailović, takozvani vođa srpske gerilske bande preneo svoj glavni stan iz Rudnika u Bosnu. Vi trebate ako je moguće da dođete u vezu sa Mihailovićem pošto mi i Jugosloveni želimo da ga svim našim silama u granici i Vama poznatog plana podupiremo. Mihailović verovatno poseduje radio, može li dobiti pojedinosti radi izravne veze između njega i Vas. Mi Vam srdačno čestitamo. Vaš telegram od broja 3 do 8 primili. Telogram broj 3 nije jasan, molim ponovo poslati 3. Molimo ponovo poslati telegram koji počinje: Položaj Radovče ..."*
To je bila prva direktiva upućena britanskoj misiji, po njenom dolasku u Jugoslaviju, za uspostavljanje veze sa četničkom organizacijom Draže Mihailovića.
"U Crnoj Gori sada akciju vode dobro organizovani komunisti. Oni hoće da okupe sve za borbu protiv okupatora. Nacionalni elementi drže se po strani i čekaju. Treba podsticati nacionaliste da se organizuju za borbu."5
Kapetan Hadson, takođe, poručuje svojoj komandi da se razvije što jača propaganda jer se London sluša i u gradovima i u selima.
Međutim, 10. oktobra, Hadsonu je iz Kaira upućena depeša koja pokazuje da obmane Dražine propagande već imaju uspeha u savezničkoj komandi:
"Spoj ustanovljen. Srpske sile pod pukovnikom Mihailovićem i pukovnikom Pavlovićem, opetujem Pavlovićem. Ove sile su zauzele prostor između Sarajeva i Ivanjice, Valjevo je zaokruženo i Srbi maršuju prema Kragujevcu i Kraljevu. Pukovnik Pavlović je bio 9. oktobra u Požegi. Veli da se njegov glavni stan nalazi u Suvoboru. Njegov spoj nije siguran i bilo mu je naloženo ako dobije vezu nekoga sa sigurnim tajnim pismom čija bi propusna reč bila 'KATENRUD', opetujem 'KATENRUD'. Pokušajte se staviti čim pre u vezu sa pukovnikom Pavlovićem i ranžirajte LMT šifru. Telegrafirajte koji broj i WT plan vremena kao i pre."6
"Mi i Jugoslovenska vlada predlažemo Vam sledeći plan ako se s tim slažete. Odmah manje sabotaže ograničiti na železnice i lokomotive, izvršiti bez upotrebe eksploziva kao i bez (protiv mera) hapšenja. Daljni plan bi bio, sve pripreme za zajedničko delovanje ustanka za jedan kasniji datum. Ne treba nista da činite bez naših tačnih naređenja. Molimo da uputite na Mihailovića."7
U sledećem radiogramu upućenom Hadsonu traži se objašnjenje povodom njegove poruke od 16. oktobra. U Kairu očigledno nisu s naklonošću primili vesti o partizanskim akcijama protiv okupatora dok se četnici "drže po strani i čekaju". Zato pitaju:
Ko vodi crnogorsku gerilu-vojsku? U potpunom zajedničkom, zajedničkom delovanju sa jugoslovenskom vladom, mi smo pripravni vođu gerile podupirati i potrebe čim prije dobaviti. Za vašu ličnu obavest. Mi nismo voljni da podupiremo jednog vođu gerile, koji nema privolu Jugoslovenske vlade..."8
Pridržavajući se primljenih instrukcija, Hadson je depešom broj 23 obavestio Kairo:
"Radi hvatanja veze sa Mihailovićem i Pavloviićem, Risto i Hadson odaze 13. oktobra za Srbiju. Radio i ostali ostaju ovde za sada..."°
Međutim, Hadson toga dana nije krenuo u Srbiju, već je 19. oktobra depešom broj 3C javio Kairu da će krenuti 20. oktobra i traži da, "radi sigurnosti, Malta sluša svaki dan od 19 do 19.15 GMT do uspostavljanja sigurne veze sa Kairom".
Hadson je sa Ostojićem stigao u Mihailovićev štab na Ravnoj gori 30. oktobra.
Pored šifre za vezu sa emigrantskom vladom, Hadson je Mihailoviću predao i jedan obaveštajni upitnik, na koji je Mihailović davao odgovore. Odgovori su upućeni Britanskoj komandi na Bliskom istoku i imali su isključivo obaveštajni karakter.
Međutim, Hadson i Ostojić su Mihailoviću predali i poruke Britanske komande na Bliskom istoku i emigrantske vlade.
Osvrćući se pred Vojnim sudom 1946. godine na poruke primljene preko Hadsona, Ostojića i Lalatovića prilikom njihovog dolaska na Ravnu goru, Mihailović je izjavio:
"Doneli su poruku na prvom mestu od ministra vojske Bogoljuba Ilića. Uopšte, u pogledu poruka koje su oni doneli, bili su dosta ograničeni. Upravo, ismejavali su samog generala Ilića da im skoro ništa nije dao u pogledu poruka. Dobio sam poruku od Hadsona... To je poruka da se smatra kako u Jugoslaviji ne može da se primi pobuna, već ima da se vodi borba za Jugoslaviju, a ne da bude borba komunista za Sovjetski Savez."10
"Poručite onima u zemlji da se za sada ograniče samo na stvaranje organizacije. Sada je najvažnije da se izaberu odgovarajući ljudi, naročito za sreske načelnike, koji će u momentu nemačkog sloma čvrsto preuzeti i uspostaviti vlast, da bi se izbegli neredi, tako da kada mi dođemo, sa te strane bude sve u redu.""
Kao što se vidi, poruka u svojoj suštini nije bila baš tako naivna i nevažna, kako je izgledala na prvl pogled. Ona je u potpuno&ti odražavala tipičan buržoaski stav emigrantske vlade — sebičnu brigu za vlast bez obzira na interese naroda, a bila je u skladu sa tada još nedovoljnim vladinim poznavanjem situacije u zemlji.
Međutim, o toj istoj poruci primljenoj preko Hadsona, Mihailović u telegramu upućenom novom predsedniku emigrantske vlade Slobodanu Jovanoviću 26. maja 1942. godine, pored ostalog, kaže:
"Prošle jeseni primio sam k znanju saopštenje britanske vlade da Jugosloveni ima da se bore za Jugoslaviju, a ne da se borba pretvori u pobunu komunista za Sovjetsku Rusiju ..."12
Dolazak Hadsona i primljene poruke iz inostranstva bili su, bez sumnje, od ogromnog značaja za Mihailovića, naročito u pogledu učvršćenja njegovog dotadašnjeg stava, koji je posle ovoga počeo da se, u odnosu na NOP, ispoljava u sve oštrijoj formi.
Posle Hadsonovog dolaska u Mihailovićev štab uspoistavljena je redovna radio-veza između emigrantske vlade i Mihailovića. Veza je održavana korišćenjem šifre koju je doneo Hadson i išla je preko Malte i Kaira za London. Ona je bila pod kontrolom britanskih organa, a radiogrami su imali oznaku "Resta". Sve telegrame Simović je primao od lorda Glenkonera, šefa sekcije za sabotažu pri britanskom Ministarstvu blokade i majora Pirsona, koji je prvo bio član, a zatim šef ove sekcije.
O šiframa i vezi sa emigrantskom vladom, posle Hadsonovog dolaska, Mihailović je istražnim organima 1946. izjavio:
"Hadson je doneo jedan engleski roman, otprilike oko 250 stranica, sa po dve kolone na svakoj stranici (kao stubac u novinama). Takva ista knjiga ostala je kod Britanaca. Kada je došao na Ravnu goru 'Marko'13 je knjigu rasekao na pola, pa je oko 120 stranica dao meni, a 120 stranica ostalo je njemu. Sem toga on je doneo i ključ, jedan četvorocifreni broj, reda ne mogu da se setim. Tako mi smo mogli slobodno komunicirati sa engleskom službom bez bojazni da budemo otkriveni. Sistem je bio siguran.
Na početku veze, posle dolaska Ostojića i Hadsona, pa sve dok sam ostao bez veze na Zelengori, u martu 1945. godine, i uprkos mojim stalnim nastojanjima i protestima da dobijem vezu sa kraljem i vladom, nikada mi nije uspelo da doimam samostalnu vezu, nego je uvek išla preko engleske obaveštajne službe. Intelidžens servis imao je šifru i služba veze išla je preko njega, odnosno preko komande Srednjeg istoka.
Britanci su smatrali da me, odvajajući od vrhovnog komandanta i vlade, mogu neposredno staviti pod svoj uticaj, sprečavajući svaku intervenciju koja bi mogla doći od vlade diplomatskim putem. Njihova težnja bila je da oni rukuju operacijama u Jugoslaviji."
O Hadsonovoj misiji su F.V.D. Dikin u knjizi Bojovna planina i Feliks Oti i Ričard Kleg u knjizi Britanska politika prema pokretu otpora u Jugoslaviji i Grčkoj dali, u glavnim crtama, ovakvu sliku:
Početkom septembra odlučeno je da se uputi prva eksperimentalna misija. Najpre se smatralo da to treba da bude čisto jugoslovenska stvar. Za ovaj opasni poduhvat izabrani su majori Ostojić i Lalatović, a oni su, preko Đonovića, primili uputstva od generala Bogoljuba Ilića, ministra vojske u jugoslovenskoj vladi u Londonu, koji se nadao da će imati čvrstu kontrolu nad svim budućim takvim operacijama u okupiranoj Jugoslaviji, s namerom da poveže razjedinjene grupe otpora, koje su se mogle obrazovati posle raspada Kraljevske jugoslovenske vojske za vreme invazije snaga osovine. Takve operacije bile su, na taj način, planirane isključivo kao akcija kraljevske jugoslovenske misije.
U aprilu 1941. Ostojić je bio major u Generalštabu Kraljevske jugoslovenske vojske i jedan iz grupe oficira umešanih u martovski državni udar. Pri kraju neprijateljstva, njemu je poveren zadatak da uputi kneza Pavla u Grčku, gde je ovaj, zajedno sa porodicom, poveren odgovornosti britanskih organa. Ostojić je otputovao u Kairo sa članovima Simovićeve vlade i ostao tamo s novoobrazovanom Delegacijom emigrantske vlade na Srednjem istoku, na čijem je čelu bio Jovan Đonović.
Major Lalatović je bio kraljevski jugoslovenski vazduhoplovni oficir, koji je s jednom eskadrilom aviona iz vazduhoplovne baze kod Nikšića, u Crnoj Gori, odleteo u Grčku. On se udružio s jednom grupom oficira koji su u aprilu pobegli iz zemlje i stigli u Kairo.
Samo dvadeset časova pre upućivanja jugoslovenske vojne grupe, Odsek SOE u Kairu dao je uputstva kapetanu Hadsonu da se pridruži ovoj grupi, pretvarajući, tako, prvu misiju u zajedničku. On je primio samo vrlo uopšteno kratko uputstvo o tome šta treba da očekuje pri iskrcavanju na izabranoj tački u Crnoj Gori. Direktiva koju je dobio bila je izražena nejasnim terminima: uspostaviti dodir, istraživati i izveštavati o svim grupama koje pružaju otpor neprijatelju, bez obzira na narodnost, veru ili političko ubeđenje.
Bil Hadson je bio čovek sklon lutanju i naviknut na teškoće. Ranije je bio rudarski inženjer u Južnoj Africi. Još od školskih dana u Engleskoj razvio se u pravog atletu, i bio je bokserski šampion — vestina kojom je ovladao i koju je sa uspehom primenjivao u odgovarajućim prilikama. Bio je to mlad čovek izvanredne hrabrosti i nepokolebljive nezavisnosti duha. Radio je kao savetodavni rudarski inženjer u Beogradu i u nekim drugim mestima u Srbiji nekoliko godina pre izbijanja rata, koji ga je zatekao na radu u rudnicima antimona u zapadnoj Srbiji. Kratko vreme posle toga stupio je u jugoslovenski Odsek D (jezgro koje je bilo osnova za buduću organizaciju SOE). Tečno je govorio srpskohrvatski i imao je dragocena iskustva iz Srbije.
Hadsonu nisu bila poznata tajna uputstva data dvojici njegovih jugoslovenskih kolega, koji su, kako se pokazalo, dobili izvesne direktive od generala Ilića, ministra vojske u Londonu.
General Simović je, kao svedok na suđenju Mihailoviću 1946. godine, rekao da je ova grupa upućena u Jugoslaviju bez njegovog znanja, a na osnovu njegovih prethodnih razgovora s generalom Ilićem". Simović to ovako objašnjava:
"Još pre nego što sam otišao u London (jugoslovenska Vrhovna komanda iz Kaira, u sporazumu s Intelidžens servisom, uputila je Ostojića i Lalatovića u zemlju... sa zadatkom da uhvate vezu sa snagama otpora u zemlji, da šalju izveštaje o situaciji u zemlji. Kasnije sam čuo da su dobili i neke instrukcije, ali kakve i od koga, to mi nije poznato ...
... Predstavnici Intelidžens servisa stavili su do znanja da sigurne veze s Jugoslavijom ne može biti sve dok oni ne upute svoje ljude s radio-stanicom i potrebnim šiframa, i od mene nisu tražili nikakvu saglasnost.""
Misija je predstavljala zajedničku britansko-kraljevsko-jugoslovensku operaciju — govori se dalje u knjigama Dikina, Ota i Klega — i nije se postavljalo pitanje komande.
O srećnom dolasku grupe u crnogorsko selo Radovče odmah je izvešten London. Sledile su kratke poruke od Hadsona, u kojima se kaže da svuda u okolini postoje male naoružane grupe, koje su ukupno brojale, otprilike, pet hiljada ljudi. Selo Radovče se nalazi u planinskom području Piperi, petnaestak kilometara sevemo od italijanske vojne komande u Podgorici.
Istorijat prvih dana ove misije i rasparčanost sačuvanih radio-poruka koje su bile primljene od ove grupe, ostali su nerazjašnjeni. "Crnogorske oslobodilačke snage", o kojima je Hadson javljao u jednoj od svojih prvih poruka, i njeni rukovodioci, predstavljali su ostatke partizanskih grupa koje su predvodili komunisti, a koje su se povukle u brda i oblasti udaljene od gradova Crne Gore posle ugušenja julskog narodnog ustanka protiv Italijana. Te grupe su se borile protiv Italijana, odvojene od sličnih nacionalističkih grupa, bez centralne uprave ili formalnih dogovora. Širenje ustanka bilo je spontano, ali uporedo s ponovnim uspostavljanjem italijanske kontrole, naročito u gradovima, pukotine su se proširivale i dolazilo je do sukoba između malih komunističkih i nacionalističkih grupa. Prvi Hadsonovi utisci bili su da su komunističke jedinice jače i borbenije, pa je tako i izvestio Maltu, predlažući da se pomoć šalje njima.
Ostojić i Lalatović, međutim, dobili su tajna uputstva od svojih pretpostavljenih, nepoznata Hadsonu, u kojima im se naređivalo da stupaju u dodir isključivo s nacionalističkim grupama, vernim kralju, kojima rukovode njihovi drugovi, oficiri bivše Kraljevske jugoslovenske vojske.
U Kairu su bili obavešteni da je neki pukovnik Mihailović u centru jednog nacionalističkog pokreta otpora, s bazom na visovima Suvobora, u zapadnoj Srbiji, i njihova naredenja trebalo je, preko nacionalističkih kanala u Crnoj Gori, preneti Mihailovićevoj komandi. Ovo je bilo poznato Hadsonu pre njegovog polaska, ali je jedna radio-poruka, slučajno uhvaćena na Malti 10. septembra, otkrila Britancima prisustvo nekog pukovnika Mihailovića u zapadnoj Srbiji. Hadson je 9. oktobra primio poruku iz Kaira preko Malte u kojoj mu se naređuje da što pre krene u Srbiju, pošto je Mihailović slao poruke otvorenim tekstom pa su mu bile hitno potrebne sigurne šifre.
U međuvremenu, dvojica njegovih jugoslovenskih kolega nisu bili neaktivni, već su, sa znanjem i pristankom male partizanske komande u Radovču, stupili u dodir s nedavno obrazovanim Odborom bivših jugoslovenskih oficira "koji su bili svesni gledišta kraljevske jugoslovenske vlade".15 Partizanski štab nije stavio nikakvu primedbu na ovaj potez, pošto su partizani, izgleda, znali za veze u Srbiji između Mihailovića i svog centralnog rukovodstva. No, ovo sadejstvo uskoro se pokazalo kao nesigurno.
Na dan 16. oktobra Hadson je javio preko svoje radio-stanice: "Komunisti, koji su dobro organizovani, preduzeli su sada akciju u Crnoj Gori. Oni žele da se svi ujedine u borbi protiv okupatorskih vlasti. Mnogi nacionalnl elementi stoje na drugoj strani i čekaju. Mora se zahtevati od nacionalista da se organizuju za borbu."16
Devetnaestog oktobra Hadson je poslao poslednji izveštaj iz Crne Gore pre polaska na dalji put, u kome je javljeno o postojanju "patriotskih snaga" u rejonu Danilovgrada. On mora da je obavestio mesnu partizansku komandu o naređenjima koja je primio da krene u Mihailovićevu komandu, pa je, zajedno sa Ostojićem, pod partizanskom pratnjom, krenuo na put. Grupa je putovala kroz oslobođenu teritoriju, koju su kontrolisali isključivo partizani i koja se prostirala od rejona koje je Hadson posetio u Crnoj Gori, preko Sandžaka, do doline Zapadne Morave.
Hadsonovi prvi utisci o nadmoćnoj snazi partizanske organizacije u rejonima kroz koje su putovali, potvridili su se u toku njegovog putovanja. To je bila jedina snaga u krajevima Crne Gore kroz koje je on prošao, jedino ljudstvo koje je izgledalo organizovano u tom delu sveta:
"Prošao sam skroz ovuda i stvorio visoko mišljenje o njima. U svakom mestu gde smo se noću zaustavljali, nalazila se uobičajena grupa ljudi s puskama, žene s pisaćim mašinama, organizacija koja vrši propagandu, i prepade... Ne verujem da je Mihailović imao veze i organizaciju koja je tada radila u tim krajevima.""
Hadson, Ostojić i grupa komunističkih rukovodilaca iz Crne Gore stigli su u Užice, u Glavnu komandu rukovodstva partizanskog ustanka u Srbiji oko 25. oktobra 1941. Sam grad, okolna sela i zemljište sačinjavali su slobodnu teritoriju i bazu. To je bilo poznato kod partizana kao "Užička Republika", sa osnovnom političkom upravom i vojnom komandom. Nemci su se povukli iz grada pod pritiskom ustanka, ostavljajući nedimutu najvažniju fabriku oružja u Srbiji — životno važan činilac u rukama partizanske komande.
Hadson je tada sreo vodeću ličnost pokreta, koja je bila predstavljena pod konspirativnim imenom Tito.
U svom prvom razgovoru s Titom u Užicu, Hadson je ponudio potrebne tehničke podatke (talasnu dužinu, vremenske termine i šifre), da bi se uspostavila radio-veza sa Kairom, ukoliko bi Tito mogao da obezbedi potrebnu radio-stanicu pošto su izvesni instrumenti nedavno bili zaplenjeni od Nemaca.
Hadson je ukazao na to da je Kairo zainteresovan za jednu takvu neposrednu radio-vezu s partizanima, s tim da Tito, sa svoje strane, rasvetli nejasnu sliku ustanka u Srbiji i da postavi pitanje primanja savezničke podrške, na isti način kao što je to sada činio Mihailović preko svojih improvizovanih radio-poruka otvorenim tekstom, o kojima je Hadson već bio obavešten. Verovatno je ovo bilo poznato i Titu; Hadson je, međutim, stekao utisak da se Tito nadao da će saveznička podrška njegovorn pokretu doći od Rusa i da bi to više voleo. Iz drugih izvora bilo je jasno da partizanska komanda u Srbiji, ohrabrena početnim uspesima protiv nemačkih okupatorskih snaga i duboko verujući u skoru savezničku pobedu na ruskom frontu, nije u to vreme ispoljavala neko neposredno oduševljenje za uspostavljanje ranih veza s Britancima u bilo kom vidu.
Hadson nije krio od Tita da mu je naređeno da produži u Mihailovićevu komandu, a ta vest je došla u trenutku kada su veze između dvojice suparničkih vođa bile najosetljivije i najugroženije. Razgovor između ova dva čoveka bio je srdačan, iako donekle uzdržljiv s partizanske strane. S obzirom na stanje njegovih odnosa s Mihailovićem, Tito, razumljivo, nije bio sklon da u ovoj fazi pruži Hadsonu neke iscrpne podatke o jačini partizanskih grupa koje su dejstvovale u Srbiji. Hadson je, opet, istakao da su Britanci zainteresovani samo za ujedinjavanje celokupnog jugoslovenskog pokreta otpora, i da su zato, takođe, zabrinuti zbog razdora koji se produbljivao između raznih elemenata otpora.
Tito je, izgleda, govorio neposredno i otvoreno o svojim odnosima s Mihailovićem, tako da je konačan utisak bio da mu je glavni cilj da izbegne neprilike sa četnicima. On nije, kao što je rekao Hadson, imao "ništa lično protiv Čiče, ali je jugoslovenski oficirski kor kao celina bio kompromitovano."18 Sramni raspad rukovodstva Kraljevske jugoslovenske vojske na svim nivoima za vreme aprilske kampanje, bio je, nesumnjivo, realan element u situaciji. U ovom naročitom trenutku, Tito je možda smatrao da bi se neki kompromisni sporazum o zajedničkom organizovanju otpora u Srbiji još mogao postići, ali je rekao Hadsonu da od Mihailovića, ako već neće da sarađuje, traži jedino to da ne ometa stalne partizanske operacije protiv Nemaca.
Ne postoje više nikakvi dalji dokazi, osim Hadsonovih ličnih sećanja. On nije imao nikakvu radio-vezu s Britancima dok je bio u Užicu.
| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |