|
BR. 19
IZVEŠTAJ POTPUKOVNIKA RADIVOJA MILOŠEVIĆA OD 22. JANUARA 1943. DRAŽI MIHAILOVIĆU O FORMIRANJU ČETNIČKIH JEDINICA I SARADNJI SA ITALIJANSKIM TRUPAMA U BORBI PROTIV NARODNOOSLOBODILAČKOG POKRETA1
Milošević U. Radivoje aktiv. peš. p. pukovnik 22 januara 1943 god.
Izveštaj o nacionalnom radu.
GOSPODINU MINISTRU VOJSKE, MORNARICE I VAZDUHOPLOVSTVA.
Posle brze kapitulacije Jugoslovenske vojske položaj oficira u Crnoj Gori bio je veoma težak.2 Komunistički agitatori u narodu živo agitujući bacili su svu krivicu na oficire za propast države; i tako je većina naroda pala kao plen tih i sličnih agitacija. Julski ustanak 1941 g. zatekao je narod u takvom raspoloženju.3
Lijeva Rijeka po svom geografskom i istoriskom položaju prema okolnim, plemenima: Kučima, Bratonožićima, Rovčanima i Moračanima, imala je na njih presudan uticaj, a ostali Vašojevići zauzimali su uvek bez razmišljanja stav Lijeve Rijeke kao svoje matice.
Julska pobuna u staroj Crnoj Gori izazvala je vrenje i ustalasala sela u L. Rijeci i okolnim plemenima. Ljevorečani zabrinuti za svoju sudbinu nalazeći se u ovakvoj neizvesnosti zatražili su od mene kakav bi trebalo da zauzmu stav u predstojećim događajima. Držanje Ljevorečana sada je zavisilo od mog stava i moj je položaj tada bio veoma težak, sudbonosan i delikatan, ne samo za L. Rijeku i Vasojeviće nego i za ostala pomenuta plemena.
Prema postojećem stanju ja sam 16 jula 1941 g. (3 dana posle opaljene puške u C. Gori) sazvao zbor od uglednih Ljevorečana odredio odbor kome sam se stavio na čelu, da privremeno donosimo odluke najhitnije prirode dok Ljevorečane vojnički organizujemo. Toga dana odložio sam donošenje ma kakve odluke o Italijansikoj posadi od 8 ljudi koja je bila u L. Rijeci, pošto ona vojnički nije predstavljala ništa, sve dok jasno ne saznaim opštu situaciju o ustanku. 17. jula izvešten sam, da su ovu posadu noću između 16 i 17 istog napali i razoružali jedna grupa mladića levičarski nastrojenih.4 Takođe sam saznao da je jedna grupa komunističkih vođa, znajući delikatan položaj L. Rijeke došla i počela širiti propagandu i vrbovati ljude za komunistički pokret. Uviđajući da je jedini način suprotstaviti se komunističkoj organizaciji jednom jakom nacionalnom organizacijom, to sam odmah zakazao opšti zbor Ljevorečana za 18 jula na brdo Planinku. Na zboru 18 jula prisustvovali su skoro većina Ljevorečana, među kojima se jasno izdvajala jedna grupa oko 60 ljudi ljevičarski nastrojenih. Tada kao predsednik zbora u svom dužem govoru izneo sam prošlu, momentalnu i predstojeću situaciju, posle čega sam od nacionalista jednoglasno izabrat za komandanta svih Ljevorečana i dobio neograničenu vlast za rešavanje svih sudbonosnih pitanja u predstojećim događajima. Ovde sam predočio svima, da je neophodna potreba formiranja jednog jedinstvenog bataljona na nacionalnoj osnovi i da se nesme dozvoliti stvaranje nikakve druge vojničke niti političke organizacije na njegovoj teritoriji. Na osnovu pomenutog naredio sam, da svako selo izabere svoga predstavnika i da zajedno sa oficirima i podoficirima dođu 20 jula na Verušu, radi formiranja bataljona—određivanja komandira četa i vodova.
Na zboru 20 jula na Veruši nisam zadržao organizaciju bataljona od 5 četa kako sam to imao svetskoga rata5 kada sam ovim bataljonom komandovao kao i prilikom nacionalnog ustanka 1918 god. za koji sam od Srpskih komandanata pohvaljen, nego s obzirom na tri neprijatelja: Arnaute, Italijane i komuniste, bataljon sam formirao od 7 četa radi lakše pokretljivosti i komandovanja na veoma prostranoj teritoriji. Za komandire četa odredio sam 5 aktivnih i 2 rez. oficira, a kod sebe u štabu zadržao sam đ-štabnog majora Đorđija Lašića. Bataljonu sam dao naziv: »Komski odred«, radi toga ako bi docnije za formiranje bataljona doznali Italijani da rečem da sam ga formirao za slučaj napada od Arnauta, jer bi u tom slučaju pridružili nam se i Brskućani.
Na ovom zboru odvojio sam oficire i predočio im, da i ako nepostoji država ipak se nesmeju stavljati ni u kakvu drugu organizaciju sem čisto nacionalne ove koju sad osnivamo, a naročito sam im skrenuo pažnju da je komunistička partija u Jugoslaviji bila zabranjena. Ovom zboru prisustvovao je komunistički prvak advokat Mirko Vešović, i izjavio je da u ime komunističke partije protestvuje ovakvoj organizaciji bataljona i komunisti neće dozvoliti da postoji ovaj bataljon na teritoriji C. Gore, kao prvi i jedini organizovan na ovakvoj osnovi, koji neće da se pokori njihovoj komandi i njihovim direktivama. Vešović je dalje rekao da postojanje ovakvog bataljona poslužiće drugima plemenima kao primer za organizovanje i kod njih ovakvih bataljona, koji će stvoriti dva suprotna fronta i doći će zbog toga do unutrašnjeg krvoprolića. Dalje je izjavio, da je komunistička partija moćna i da će ovakav bataljon fizički uništiti. Na ovo su Ljevorečki nacionalisti energično protestvovali, naročito Aleksa Dujović6 i profesor Bogić Milošević,7 tu sam komunistima uputio najpogrdnije izraze i prekinuo sa njima raspravu.8
Na ovom zboru doneli smo sledeću odluku: 1. da se u slučaju Arnautskog napada istima suprotstavimo, 2. Da Italijanima koji nastupaju od Podgorice ne dajemo otpora, sem ako budu bez naše krivice ubijali i internirali nevine ljude, palili kuće i činili razna nasilja. Ovo iz razloga što bi naš otpor bio bez uspeha i što bi u svakom pogledu narod bio uništen.
K-dirima četa naredio sam, da izvrše popis ljudstva sa i bez oružja i da mi podnesu izveštaj.
Borbe su se razvijale po svoj C. Gori a u srezu Andrijevičkom i Berainskom bile su završene sa Italijanima i otpočele sa Arnautima.9
22 jula dobio sam depešu od majora Bojovića10 sa Andrijevice, da je neophodna potreba da mu uputim u pomoć Ljevorečane, jer postoji opasnost od Arnauta za celu dolinu Lima. Kako sam bio rešio sva pitanja u L. Rijeci i uveo sve Ljevorečane pod moju komandu to sam odlučio, da pođem na Andrijevicu, da pokušam da bi se svi Vasojevići organizovali kao Ljevorečani i da povedem jednu četu kombinovanu iz bataljona sa komandirom kapetanom Vidakom Zečevićem, koju sam 23 jula odredio, a 25 jula pošao sam sa četom i uzeo sa sobom majora Lašića.11 Pri dolasku na Andrijevicu našao sam komandu nacionalističko oslobodilačkih trupa — u stvari komunističku,12 koju nisam priznao i sa kojom sam odbio svaku saradnju. Četu sa kap. Zečevićem ostavio sam na Andrijevicu a ja sa majorom Lašićem i predsednikom opštine Andrijevičke Miletom Maslovarićem otišao da obiđem front prema Plavu, gde se nalazilo i 40 vojnika iz mog bataljoma sa kapet. Otašem Zečevićem i profesorom Bogićem Miloševićem. Video sam ujedno i popaljena sela od Arnauta: Pepiće, Brezojevice i Veliku. Komandant ovoga fronta rez. major Bojović upoznao me je o stanju na frontu. Posle obilaska fronta na Brezojevice održao sam konferisanje sa Bojovićem, nekim oficirima i prvacima sa fronta i doneli smo odluku, da se usled očajnog položaja na frontu zakaže zbor sreza Andrijevičkog na Andrijevicu za 26 jula, radi izlaska iz ovakve situacije. O zboru je izvestio ljude predsednik opštine Andrijevičke Mileta Maslovarić.
Kako mi je bio cilj da se obustavi borba na frontu čime bi samo po sebi bila likvidirana i komunistička vlast u srezu Andrijevičkom, a time bi se spasao i otrgao narod iz komunističnih ruku i ovakve avanture, to sam na zboru tražio da se donese sledeća odluka: 1. Da se pošalju delegati da uspostave mir između nas i Plavogusinjana,13 2. Da se pošalju dve delegacije, jedna za Čakor a druga za Podgoricu, koje će presresti Italijane14 i pokušati da umanje njihovu opasnost prema stanovništvu. Ovome su se komunisti usprotivili tražeći borbu sa Italijanima i svima onima koji daju ovakve predloge. Tom prilikom je bivši narodni poslanik i direktor gimnazije u ostavci Milutin Jelić ovaj moj predlog osujetio, unoseći u tim kritičnim momentima svoju ličnu i partisku politiku predlažući, da se njegov lični i politički jednomišljenik sudija Radoslav Dragović postavi za načelnika sreza Andrijevičkog (a već je postojao načelnik), čime je kod naroda izazvao negodovanje, jer je u stvari izgledalo da se pojavila borba za vlast između komunista i Jelićevog predloga, što je izgledalo da su ovde narodni interesi zbog ličnih zapostavljeni. Još jedini način za spašavanje i izlazak iz ove situacije bio je konferencija oficira, koja je kako sam docnije uvideo osujećena iz ličnih ambicija nekih oficira i politčara.15 Dalje moje zadržavanje na Andrijevici bilo je onemogućeno, jer sam u međuvremenu dobio izveštaj, da će od Vrmoše preko Sirokara i Mokre napadnuti Arnauti u L. Rijeku, te sam noću između 26 i 27 jula pošao za L. Rijeku, da bi se stavio sa bataljonom protivu Arnautskog napada. Majora Lašića ostavio sam po njegovoj želji za kraće vreme na Andrijevicu. Sutra dan sam izvešten telefonom sa Andrijevice, da je on depešom iz Kolašina postavljen za načelnika štaba kod majora Bojovića. Depeša je bila potpisana u ime komande nacionalno oslobodilačkih trupa (komunističkih) od strane kapetana Arsa Jovanovića i Milovana Đilasa. Major Lašić posle ove depeše pošao je i ponudio se majoru Bojoviću da ga primi za načelnika štaba (kako mi je Bojović docnije rekao) i vratio se je u L. Rijeku tek posle ulaska Italijana.16 Kad sam došao u L. Rijeku 28 jula naredio sam depešom da kapet. Zečević vrati četu sa Andrijevice preko Komova pored Albanske granice radi izviđanja. U isto vreme našao sam komunističke trupe iz Podgorice i Kolašina na mojoj teritoriji, pa sam na zboru na Hanu Garančića 28 jula sa delegatima opštine Bratonoške i Brskutske uputio depešu odboru na Andrijevicu, da nećemo davati otpora Italijanima prilikom njihovog nastupanja od Podgorice, depešu su potpisali i delegati pomenutih opština. Ovakvu odluku doneo sam posle dobivenog izveštaja od plemena Kuča, da ni oni neće Italijanima davati otpora. Drugu depešu uputio sam komandi komunističkoj u Kolašinu, ako ne povuku trupe sa moje teritorije doći će do borbe između nas i njih. Zbog ove depeše sam od komunista dobio razne pretnje, a na zborovima javne napade, nazivajući me izdajnikom što sa njima ne sarađujem. Posle toga 1 i 2 avgusta 1941 g. dobio sam dve depeše jednakog sadržaja u sledećem: p. pukovniku Radivoju Miloševiću L. Rijeka. Na današnjem sastanku prestavnika: Berana, Andrijevice, Kolašina i Bijelog Polja, izrađen je plan zajedničke akcije. Potrebna je i vaša saradnja. U tom cilju bi došlo nekoliko ljudi da sa tamošnjim odborom utanače pojedinosti rada. Do tada zadržite Kolašince na Raškovo Guvno. Obratite se na nas lično — 1 i 2 avgusta 1941 g. preko Mateševa. Inžinjeri: Gavro Cemović, Mirko Dedović. — Na zboru koji je održan 2 avgusta na Lopatama (L. Rijeka) prisustvovali su delegati iz srezova: Beranskog: Gavro Cemović, Mirko Dedović17 i učitelj Milan Popović, Andrijevačkog: učitelj Mitar Vukićević,18 Blagoje Lekić19 i Đukan Vulević,20 a od Kolašinskog bio je kapet. Arso Jovanović komandant komunističkih trupa sa grupom svojih ljudi, kojemu sam kao komunisti zabranio prisustvovanje na zboru. Delegati su zahtevali da se u zajednici sa komunističkim trupama21 dadne otpor Italijanima22 prilikom nastupanja na Vjetarnik. Ove zahteve sam odbio u čemu su me pomogli svi Ljevorečani sem rez. poručnika Đoka Lašića23 i redova Milića Radevića. Videći moj stav delegati su se odmah vratili, a kapetan Jovanović obećao da će svoje trupe povući sa moje teritorije.
3. avgusta 1941 g. Italijanske su trupe ušle u L. Rijeku, gde ih je presreo penzioner Vojin Orović i time učinio uslugu okolini. Ujutru 4 avgusta izvesni manji deo trupa kapet. Jovanovića ispalio je nešto metaka na Italijane na Raškovo Guvno, koji su nastupali ka Mateševu, zbog čega su Italijani u Veruši i Han-Garančića zapalili neke kuće i ubili 3 mirna građanina.
Pošto je okupator postavio potpunu vlast pozvan sam od Italijana i sa nekoliko prvaka Ljevorečana došao u njinu komandu gde su tražili garanciju, da ljudi ovog kraja nisu učestvovali u pobuni protivu njih, da će se vratiti kućama svi, predati oružje i ostati mirni. 15. avgusta prijavili su se svi Ljevorečani okupatoru i primili legitimacije, sem advokata Vešovića sa 4 mladića iz kmetije Mateševske. U ovoj je kmetiji Bogić Milošević profesor održavao veze sa Prekobrđanima i Baranima radi organizovanja protivu komunista.
Izvesni deo naroda koji je bio naklonjen komunistima odobravao je njihov rad, naročito od kada su osnovani partizanski odredi u pograničnim mestima. Partizani su počeli rušiti saobraćaj, zbog čega sam češće pozivan od Italijana da ovu ruševinu sprečim, pa i ako nisam mogao. Italijani su mi nudili oružje za Ljevorečane, te da tim oružjem sprečim partizanske akcije protivu Italijana i pretili su mi interniranjem, sve dok je rez. poručnik Đoko Lašić primio oružje za miliciju i formirao četu milicije.24
Partizanski pokret je zahvatio sva okolna plemena, pa su počeli raznim agitacijama i krstarenjem da vrše pritisak i na Ljevorečane i uspeli su, da jedan deo uvuku u partizane i time okrnje bataljon. Na Mateševu je Bogić Milošević profesor sa prvacima Mateševa učinio zakletvu protivu komunista. Kada su se komunisti-partizani osjetili jači ubili su Milića Orovića, misleći da time primoraju sve ostale da im priđu. Počeli da prete ubistvom mene i ostalim oficirima. Jedini način da se moglo suprotstaviti partizanima bio je naš Ljevorečki bataljon, pa je trebalo odmah izvršiti popis preostalog ljudstva i sprečiti brzi prilaz ljudi iz bataljona partizanima, istovremeno da se izvrši reorganizacija bataljona u jače četne jedinice, radi bolje akcije i odbrane od komunista. Prema tome popis ljudstva je otpočeo i prilikom popisa ljudstva čete Lopatske ovaj je posao obavio major Lašić iako je on sa ostalim želeo da ja i dalje vodim bataljon. Tom prilikom sam mu ustupio bataljon i rekao, da ću i dalje voditi nadzor nad bataljonom. Ovako formalnu komandu nad bataljonom ustupio sam majoru Lašiću nadajući se, da će on bolje imati mogućnosti preko svoga rođaka Đoka Lašića da dobije oružje i municiju i da bar u nekoliko naoruža i onako slabo naoružani bataljon. Drugo me je rukovodilo da izvesno vreme pođem u Vasojeviće preko Koma, radi onamošnjeg organizovanja bataljona i brigade, a imao sam i nameru da pođem kod đenerala Draže Mihailovića za instrukcije. Takođe interesovalo me je organizovanje Moračana, koje je organizovao kapet. Leka Vujisić,25 radi čega je i dolazio kod moje kuće. Posle izvesnog vremena došlo je do zateg-nutosti između bataliona i partizana, radi čega sam zakazao za 15 decemra 1941 g. Zbor na Malo Slanko.26 Na ovome zboru poslednji put uložio sam svu svoju snagu da sprečim ili bar za izvesno vreme odložim prolivanje krvi u L. Rijeci. Zboru su prisustvovali i prestavnici partizana i na moj predlog donesena je sledeća odluka:
1. Da partizani nesmeju ubiti nijednog Ljevorečanina bez odobrenja odbora izabranog od bataljona, 2. Da nesmeju napadati okupatora na Ljevorečkoj teritoriji bez sporazuma sa nama, a da ćemo napadati tek onda kada uvidimo stvarnu potrebu za to, i kad narod zbog toga neće stradati i 3. Da u slučaju zajedničkog napada partizani budu pod komandu lica koje bude komandovalo Ljevorečkim bataljonom. Na ove odluke pristali su svi, sem što su partizani po trećoj tačci tražili odobrenje od svoje komande u Piperima. Na ovome zboru ponovo je od mene traženo, da neposredno komandujem bataljonom što nisam učinio iz ranije iznetih razloga.
Partizani ipak nisu svoju reč održali, nego su zajednički sa brskutskim partizanima27 na Veruši, 3. januara 1942. god. napali Italijansku kolonu, gde je poginuo poruč. Milačić. — 4. januara 1942. g. bataljon Italijana iz L. Rijeke otputovao je za Mateševo, gde je sutra dan sa bataljonima iz Kolašina i Mateševa otputovao za Berane. Prilikom polaska bataljona Italijana iz L. Rijeke, komandir miliciske čete Đoko Lašić primio je od Italijana izvesnu količinu pušaka i municije.
5. januara 1942 g. zakazan je zbor bataljona kod crkve u L. Rijeci radi zakletve. Prilikom moga dolaska našao sam postrojen bataljon pred crkvom i primio raport od majora Lašića o stanju bataljona. Istoga dana prilikom moga dolaska na zakletvu, našao sam na Lopate Ljevorečke partizane, a u njihovoj blizini video sam profes. Marka Biljurića28 sa nekoliko brskutskih partizana, kojima sam tražio da se odmah uklone sa naše teritorije, što su i učinili, a nekim Moračanima koji su hteli da dođu u L. Rijeku poručio sam da ne dolaze. Po završenoj zakletvi držao sam vojnicima govor, a zasebno oficirima i podoficirima i ponovno im naglasio, ako koji od njih priđe partizanima da neće u budućoj Jugoslaviji biti oficir odnosno podoficir.
10. jan. 1942 g. pošao sam za Kralje i Andrijevicu u nameri da izvršim poslove koje sam napred naveo. Posle mene 11 istog krenuo je i major Lašić sa delom bataljona za Kralje, sa kojim je došao jedan deo Moračana pod komandom kapet. Leke Vujisića. 13 i 14 jan. 1942 g. održani su zborovi u Kraljima. Na zboru pročitana je naredba odnosno Ukaz Gospodina Ministra Vojske i Mornarice đenerala Draže Mihailovića, kojim se major Đorđe Lašić određuje za komandanta četničkih odreda Jugoslovenske Vojske za Crnu Goru.29 Ovim ukazom meni je bio onemogućen svaki dalji inicijatorski i organizatorski rad. Sa teškom mukom uvređen pokorio sam se ovome naređenju ne reagirajući kako je posle ovoliko moga rada postavljen drugi i mlađi od mene.
Na zboru 14. jan. narodni poslanik Milutin Jelić i pored novo postavljenog komandanta četničkih odreda za Crnu Goru, umešao se je u postavljanju komandanta bataljona i komandanta brigade, zbog toga nisam bio određen za komandanta brigade.
Ja sam od tada pa sve do 20 jan. 1942 ostao na Andrijevicu. Ljevorečki bataljon vratio se je u L. Rijeku, a 20 istog pošao iz Lijeve Rijeke za Mateševo. Prilikom nastupanja niz Taru, Ljevorečki bataljon u zajednici sa kapetanom Lekom Vujisićem došao je u sukob sa partizanima,30 u kom je sukobu kod Mateševa major Lašić ranjen. Ranjenog Lašića zamenio je major Vesković.31
Pored svega iznetog 21 jan. stavio sam se u Barama na raspoloženje komandi četničkih odreda za C. Goru, koja me je uputila u L. Rijeku radi uticaja na partizane, da napuste teritoriju Lijeve Rijeke i da ostanu mirni kod svojih kuća, da ne izazivaju prolivanje krvi. Po mom dolasku u L. Rijeku predočio sam izvesnim partizanima nacionalno raspoloženje kao Vladu Đukiću, Đoku Miraševiću i Preleviću, čemu vodi partizanski razorni rad i njihov front na Mateševu, te je zbog toga jedan deo Kuča sa Prelevićem napustio front, neki prešli četnicima u Bare i jedan deo Ljevorečkih partizana sa Vidakom Miloševićem ponudio se četnicima u Bare, no ova ponuda nije prihvaćena zbog lične politike izvesnih četnika u Barama, što je prouzrokovalo produženje fronta na Mateševo. Zatim sam pokušao sporazumno sa majorom Perom Čađenovićem i jednom grupom Moračana, da se organizujemo i sa leđa napadnemo partizane u dolini rijeke Tare i Mateševa. Ova naša namera onemogućena je hvatanjem majora Čađenovića i njegovim ubistvom od strane partizana u Kolašinu. Zbog ovoga su partizani vrebali da me uhvate i vodili strogi nadzor da se ne prebacim za Bare, radi čega sam se krio a docnije prebacio kod Vujisića u Moraču.
Sigurno bi me postigla sudbina majora Čađenovića da nije kapetan Pavle Đurišić sa odredom stigao u Bare i u roku od jednoga dana ovaj hrabri, energični i umešni oficir likvidirao ih sa frontom na Mateševo, koga su partizani više od mesec dana držali. Razbijanjem fronta na Mateševu kapetan Đurišić je razbio partizanski pokret u Crnoj Gori i time spasio ceo narod.
Ja ostajući veran opštoj nacionalnoj stvari učestvovao sam docnije kao redov sa puškom u ruci, i išao u akciju i gonio komuniste.
Podnoseći ovaj izveštaj o svom nacionalnom radu naročito ističem činjenicu, da sam ja prvi u Crnoj Gori stvorio bataljon na čisto nacionalnoj osnovi i time pokazao put kojima je trebalo poći.
Aktiv, pešad. potpukovnik,
Radivoje U. Milošević
Boriće se do kraja i preko javnosti posle rata.32 a/a
1 Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 138,reg. br. 36/6 (CG-V-1315).
2 Reč je o kapitulaciji od 17. aprila 1941. godine.
3 Odnosi se na ustanak od 13. jula 1941.
4 Napad su izveli pripadnici Murinsko-brezojevičkog odreda. Opširnije: Radovan Lekić: »Andrijevički srez 1941—1944« Obod — Cetinje, 1961, str. 46—49.
5 Prvog svetskog rata.
6 Bivši predsednik lijevoriječke opštine. Kao aktivni četnik poginuo 1944. boreći se protiv jedinica NOVJ.
7 Neposredno pred rat je radio na organizaciji četništva u Dalmaciji. U toku rata aktivno je radio na organizaciji četnika Draže Mihailo-vića. Posle oslobođenja zemlje osuđen je na smrt streljanjem.
8 O cilju održavanja i toku rada navedenog narodnog zbora — konferencije vidi: R. Lekić: n. d., str. 69—79.
9 Napad na oslobođenu teritoriju sreza andrijevičkog 21. jula 1941. počele su albanske kvislinške vojne formacije i muslimanska milicija 21. jula 1941. (Isto, str. 75—85).
10 , 11 i 16 Veličko. U to vreme je bio komandant Sreske vojne komande za srez andrijevički. Nešto kasnije u tu komandu kooptiran je major Đorđe Lašić, ali je već 4. avgusta 1941. tj. dan posle ulaska italijanskih trupa u Lijevu Rijeku, napustio tu komandu pod motivacijom da »-još nije vreme« za otvorenu borbu protiv okupatora.
12 Reč je o privremenoj Vrhovnoj komandi nacionalnooslobodilačkih trupa Crne Gore, Boke i Sandžaka. Komandant te komande bio je Arso Jovanović, a Milovan Đilas je bio lice za vezu sa narodom. Opširnije o formiranju i zadacima te komande vidi: »Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941—1945« Vojnoistorijski institut, Beograd 1963 (dalje: Oslobodilački rat), knj. 1, str. 75; Batrić Jovanović: »Crna Gora u NOR i socijalističkoj revoluciji, Vojno delo, Beograd 1960, str. 178.
13 Primirje je sklopljeno 23. jula 1941. Kvislinške organizacije iz Plava i Gusinja (muslimanska milicija) iskoristile su tu situaciju pa su popalile sela Brezojevice i Pepiće. Opširnije: B. Jovanović, n. d., str. 202—207.
14 Odnosi se na italijanske jedinice iz sastava divizije »Pulje« i»Venecija«.
15 Reč je o konferenciji oficira radi stvaranja tajne oficirske organizacije. U Lijevoj Rijeci formirana je oficirska organizacija nazvana »Gvozdena ruka«. Organizovao ju je major Đorđe Lašić (vidi knj. 1, dok. br. 36).
17 U to vreme su Cemović i Dedović bili članovi Narodnog odbora oslobođenja sreza beranskog (Danilovgrad).
18; 23 i 24 Nave(jena jjca postala su krajem 1941. vodeće ličnosti u organizaciji »Dobrovoljačke antikomunističke milicije« (MVAC — Milizia volontaria anticomunista). Tu formaciju osnovale su u Crnoj Gori italijanske vojne vlasti uz pomoć domaće buržoazije. Te jedinice su prvobitno bile namenjene za čuvanje javnih objekata (mostove, puteve, pruge itd.) a kasnije su se uključile u otvorenu borbu protiv pripadnika NOP-a, spojivši se sa već formiranim četničkim jedinicama. Izraz »-Dobrovoljačka antikomunistička milicija« italijanske vojne vlasti upotrebljavale su i za četničke jedinice u Hercegovini, Dalmaciji i Lici. Opširnije o formiranju i zadacima »Dobrovoljačke antikomunističke milicije« u Crnoj Gori, vidi: B. Jovanović, n. d., str. 297—299.
19 i M U to vreme su bili članovi Narodnog odbora za srez andrijevički.
21 Odnosi se na partizanske jedinice.
22 Reč je o delovima italijanske divizije »Venecija«.
25 Vujisić je tada formirao jednu četu. Kasnije je otkazao saradnjusa partizanima i postao jedan od organizatora četničkih jedinica u tomkraju. U toku 1943. bio je komandant Kolašinske četničke brigade.
26 Malo Slanko nije pronađeno na karti 1 : 100.000, verovatno seodnosi na Slacko (kod Lijeve Rijeke).
27 Odnosi se na Brskutsku i Lijevoriječku četu.
28 Član Štaba bataljona »18. oktobar«. Ubili ga četnici početkom1942.
29 Naredba — ukaz o kojoj je reč izdata je 15. oktobra 1941. Istatakva naredba izdata je 16. januara 1942. Vidi knj. 1, dok. br. 10.
30 U pitanju su dve čete Kolašinskog partizanskog bataljona. Opširnije o tim borbama vidi tom III, knj. 2, dok. br. 35.
3J Andrija.
32 Poslednju rečenicu i »a/a« dopisao je Draža Mihailović mastiljavom olovkom, ćirilicom.
|