Sadržina depeša koje je Draža Mihailović prvih meseci 1942. slao emigrantskoj vladi uglavnom se odnosila na traženje pomoći u oružju, municiji i ostalom ratnom materijalu. Kao razlog navodio je potrebu za opsežnijim pripremama za akciju protiv okupatora koju je planirao za nastupajuće proleće. Međutim, tražena pomoć Mihailoviću je bila potrebna za akcije četnika u trećoj neprijateljskoj ofanzivi protiv oružanih formacija NOP, započetoj marta 1942, u kojoj su se one borile zajedno sa okupatorskim i kvislinškim jedinicama.

Nastavljajući da emigrantsku vladu i dalje lažno obaveštava o situaciji u zemlji, Mihailović joj je 22. marta 1942. uputio telegram sledeće sadržine:

"Komunisti nas ometaju u radu. Imamo pozitivnih dokaza da im okupacione snage pružaju podršku, jer svi žele da s proleća obe strane budu zauzete međusobnom borbom. U Bosni su prišli ustašama. Učinite sve što možete da ih uputite na pravi put."1

I pored ovakvih i sličnih Mihailovićevih obaveštenja, emigrantskoj vladi su stizala i druga, realnija, koja je Slobodan Jovanović dostavljao čak i njoj potčinjenim organima. Tako je on 6. marta 1942. uputio načelniku štaba Vrhovne komande jugoslovenske vojske u Kairu sledeće obaveštenje dobiveno od poslanika Kraljevine Jugoslavije u Bernu Momčila Jurišića:

"G. Jurišić svojim telegramom Pov. br. 255 javlja da, prema izveštajima dobivenim iz Ljubljane, preko pouzdanih ljudi koji dolaze tamo, strasti se stišavaju u Srbiji, a prema izveštajima sa zvanične strane prilike se sređuju, jer naš narod izbegava svaku avanturističku akciju protiv okupatorskih snaga da bi sačuvao imovinu i život. Političke grupe se pomažu i samo protiv partizana vode borbu. Govori se javno, da je režim generala Nedića samo maska kojom se osigurava bolje postupanje Nemaca, a u stvari njegove vlasti rade za isti cilj koji se poklapa sa težnjama vlade u Londonu, te zbog toga prećutno sve više podupire i potpomaže njegove trupe đeneral Mihailović."2

Zatim se u obaveštenju, o tobožnjem stavu srpskog naroda prema borbi protiv okupatora kaže:

"Srpski narod zna da će pre svršetka rata morati se dići na oružje sa prilično jakim snagama, tc zato dotle ne želi preduzimati akciju protiv okupacionih vlasti. Takođe Srbi smatraju da bi bilo najkorisnije da se naša redovna vojska pripoji i prikriveno pripremi da bi u odlučnom trenutku bila dovoljno jaka da očisti neprijatelja iz zemlje."3

Međutim, i pored ovakvih obaveštenja, kojih nije bio mali broj, emigrantska vlada je, od početka 1942. preduzimala niz mera kod savezničkih organa i njihovih istaknutih funkcionera da bi Mihailoviću i njegovoj četničkoj organizaciji obezbedila što je moguće veću savezničku moralnu i materijalnu pomoć. Zbog toga je Jovanović u prvoj polovini 1942. razmenio više pisama i nota sa britanskim ministrom spoljnih poslova Entoni Idnom, dok je njegov šef Vojnog kabineta Živan Knežević održao i nekoliko sastanaka sa predstavnicima britanskog Generalštaba i Ministarstva spoljnih poslova.

Kroz ove kontakte rešavano je pitanje materijalne pomoći Mihailoviću, naročito u oružju i municiji, zatim pitanje održavanja veza sa njim i nadležnosti izdavanja naređenja četničkom vođi. Na kraju je postignut sporazum da se Mihailoviću pruži pomoć u granicama savezničkih mogućnosti; da veza s Mihailovićem i dalje ostane u rukama i pod kontrolom britanskih vojnih ustanova; da nadležnost izdavanja vojnih naređenja Mihailoviću pripadne Britanskoj komandi na Srednjem istoku, i to samo onih koja su u skladu sa njenim operativiiim potrebama i, najzad, da sva ostala naređenja Mihailoviću izdaje emigrantska vlada, ali s tim da se o svim izdatim naređenjima obe strane međusobno informišu.

Naporedo s merama preduzimanim kod britanskih ustanova, emigrantska vlada je, na osnovu lažnih Mihailovićevih izveštaja o situaciji u zemlji, preduzela korake i kod vlade SSSR. Na zahtev Slobodana Jovanovića, ministar spoljnih poslova emigrantske vlade Momčilo Ninčić je 30. aprila 1942. godine uputio poslaniku Kraljevine Jugoslavije u Kujbiševu sledeći telegram:

"Partizani u našoj zemlji napadaju Mihailovićeve odrede. Na teritoriji Hrvatske, Slovenačke i Dalmacije trockisti napadaju i Mihailovića i Staljinove pristalice u čemu im pomažu Nemci, Talijani i ustaše. Trupe Nedićeve napadaju i partizane i Mihailovića. Srpski partizanski odredi odbili saradnju sa Mihailovićem.

Trupe Nedićeve uništavaju partizane jer ovima nedostaje sigurno vođstvo, tako Nedićev odred od 40 ljudi uništi četu partizana od 300 ljudi.

Glavni naši neprijatelji su Nemci, Talijani i Mađari; njih imaju svi da napadaju, a ne da se uništavaju u međusobnoj borbi.

Molim izdejstvovati kod Sovjetske Vlade da se pozovu partizani da prestanu sa bratoubilačkim ratom i da se svi bore protivu zajedničkog neprijatlja pod komandom Mihailovića.

U Francuskoj je izdato naređenje komunistima da idu pod komandu vođe koga narod izabere za to.

Sve ovo radite sporazumno sa pukovnikom Putnikom i hitno izvestite."*

Sedam dana kasnije, 7. maja 1942. Jovanović je dostavio Ministarstvu inostranih poslova emigrantske vlade sledeći akt:

"Molim da se našem Kraljevskom poslaniku u Moskvi dostavi šifrovan telegram sledeće sadržine:

"'Veza. vaš str. pov. br. 226.

Učinite ponovo pokušaj u smislu telegrama str. pov. V. K. br. 381. Svi pokušaji sporazuma na terenu propali. Činimo sve tajnim putem i preko radija da se ne pristupa preuranjenim akcijama velikog stila zbog beskorisnih i nesrazmernih i strašnih represalija. Veća akcija gerilskog otpora bez pomoći saveznika dovela bi do uništenja srpskog naroda. Neka kažu bar partizanima da im je sada zajednički neprijatelj Nemac i da ne vode bratoubilački rat."6

U duhu ovakvog svog stava, da je borba protiv okupatora u Jugoslaviji "preuranjena", emigrantska vlada je izdala i direktive Mihailoviću, o kojima Jovanović 14. jula 1942. obaveštava delegata emigrantske vlade u Kairu Jovana Đonovića:

"Vlada nema kontrolu nad engleskim radio-stanicama. Đeneralu Mihailoviću izdate su precizne instrukcije da podigne ustanak samo na slučaj iskrcavanja jačih savezničkih snaga u Jugoslaviji ili na slučaj sloma Nemačke. I ni u kom drugom slučaju ni po kakvom pozivu nijedne radio-stanice. Preko vojnih emisija svakog četvrtka vlada daje uputstva narodu."6

Evo odlomka iz nekoliko vojnih emisija BBC emitovanih na srpsko-hrvatskom jeziku u toku 1942. godine. Petog marta u 20.45 časova:

"... Zato svi Srbi, svi Hrvati i svi Slovenci budite spremni, volite se, organizujte se pod komandom ... generala Mihailovića."7

Devetnaestog marta u 20.45 časova:

"Sa oružjem u ruci stupite u redove našeg ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva generala Draže Mihailovića, da u datom momentu zbacite i kaznite one koji vas izdaše i zavadiše."8

Dvadeset osmog marta u 17.30 časova:

"Vi u Srbiji, nemojte da dozvolite da vas upute protiv našeg Ministra vojske Draže Mihailovića i njegovih četničkih odreda redovne jugoslovenske vojske... General Mihailović je član vlade Nj. V. Kralja Petra II. Niko vas nije razrešio zakletve. Nemojte da ometate, nego pomažite organizovanje koje sprovodi general Mihailović na celoj teritoriji Jugoslavije za odsudni čas.

Ne pristupajte preuranjenim akcijama, budite strpljivi... budite spremni da se jedino na znak i pod komandom generala Mihailovića dignete kao jedan... Oni koji napadaju generala Mihailovića i njegove odrede smatraće se kao izdajnici."9

Ova emisija ponovljena je nekoliko puta. Šesnaestog aprila u 20.45 časova:

<>"Obraćam se svima aktivnim i rezervnim oficirima, podoficirima, kaplarima i redovima. Zapamtite sledeće:

Jedini vaš starešina u zemlji, koji ima pravo komandovanja i upravljanja u ime Vrhovnog komandanta Nj. V. Kralja jeste Ministar vojni general Draža Mihailović.

Samo on i niko drugi, nadležan je i zaslužan da naredi šta treba da se radi.

Obuzdajte se, ne prenagljujte, čekajte, slušajte i izvršujte samo njegova naređenja.

Svi sa cele teritorije Jugoslavije, i Srbi i Hrvati i Slovenci, organizujte se i čekajte odsudni čas, kada će Draža reći: Sada je trenutak da preuzmemo vlast u celoj zemlji, da zavedemo red i da sačekamo našeg Vrhovnog komandanta mladog i ljubljenog kralja Petra II."10

A zatim, 8. i 11. maja u 20.45 časova, upravo u vreme kada su četničke jedinice sa Mihailovićem na čelu, zajedno sa okupatorskim i kvislinškim formacijama, u poznatoj trećoj neprijateljskoj ofanzivi napadale na oružane snage NOP, preko BBC su emitovane sledeće reči:

"Braćo Srbi, Hrvati i Slovenci!

Otpočeo je, kako smo obavešteni, napad na Dražu, sa svih strana: i Nemaca i ustaša i Nedićeve vojske. Digli su se svi, i naši mučitelji i njihovi poslušnici i saradnici da uguše odrede koji se bore za našu zajedničku slobodu...

Dražu moraju da potpomognu svi, jer on godinu dana neprekidno drži privezano za Jugoslaviju blizu 30 divizija, pola miliona vojnika... Ukoliko Draža sa svojim hrabrim borcima bude duže izdržao vezujući za našu zemlju stotine hiljada neprijateljskih vojnika, utoliko će biti olakšan pritisak nemačke vojske na ruskom frontu...

Svima nama mesto je sa Dražom, za kralja i Otadžbinu.""

Sredinom 1942. predsednik vlade Jovanović upućuje pismo kontroloru emisione službe BBC Kirpatriku u kome postavlja zahtev da se vreme vojnih emisija namenjenih Jugoslaviji poveća od deset na petnaest minuta nedeljno. U ovome pismu Jovanović, pored ostalog, piše:

"Prvobitno zamišljene da govore samo o situaciji na bojištu, sve emisije su postepeno dobijale i karakter poruka i Srbima i Hrvatima i Slovencima. Ove poruke mi upućujemo po traženju našeg Ministra vojske proslavljenog generala Mihailovića.

Sem toga, preko ovih vojnih emisija mi najefektivnije pomažemo akciju gen. Mihailovića, tražeći od svih Jugoslovena da se ujedine pod jednom komandom za oslobođenje Jugoslavije... Preko ovih emisija uticali smo da se prekine bratoubilački rat između Hrvata i Srba i među samim Srbima i Hrvatima.

S obzirom na veliki zadatak ovih emisija, naročito što se tiče povezivanja napora svih Srba, Hrvata i Slovenaca u borbi koju general Mihailović vodi protiv okupatora, neophodno je potrebno da se ove emisije povećaju od 10 na 15 minuta nedeljno.

Ovo su jedine emisije preko kojih se u zemlji, manje-više sprovodi politika kraljevske vlade ka jednom jedinom cilju: da se obnovi velika Jugoslavija, da se pomogne borba generala Mihailovića i da se po svaku cenu spreči bratoubilački rat..."12

Mesec dana kasnije, 31. jula 1942. godine, Slobodan Jovanović se obratio pismom potpredsedniku Ministarskog saveta dr Mihi Kreku s molbom da se "preko BBC više ne upotrebljava izraz 'partizani', jer su to obični pljačkaši koji ubijaju i bore se protiv naroda i Draže Mihailovića, a često puta u dogovoru sa Nemcima. Zbog toga narod više neće da sluša londonske emisije."

U produženju ovog pisma Jovanović je dodao:

"Juče sam o ovoj stvari govorio sa g. Rendelom" (britanski poslanik akreditovan kod Petra II i jugoslovenske emigrantske vlade — nap. autora).

A u jeku priprema za četvrtu neprijateljsku ofanzivu protiv oružanih formacija NOP, u kojoj su zajedno s okupatorskim i kvislinškim trupama učestvovale i četničke jedinice pod neposrednom komandom svoga vođe Mihailovića, preko BBC je u emisiji na srpskohrvatskom jeziku u 19.45 časova objavljen apel u kome se, pored ostalog, kaže:

"Svi oni koji hoće da idu mudro i da ne poginu ludo... neka se okupe oko jugoslovenske vojske i oficira na čijem se čelu nalazi general Mihailović, ponos našeg naroda, ponos Balkana, ponos svih naroda koji vole slobodu.

General Mihailović vodi beskompromisnu borbu protiv Nemaca, ustaša, Italijana i njihovih najamnika.

U okupiranoj Jugoslaviji, svi pokreti, sve borbene jedinice, sve narodne organizacije, sve narodne snage danas u ovoj borbi moraju da budu potčinjene samo jednoj vlasti — Vrhovnoj komandi Kralja Petra II... Vojska može da se bori samo 's verom u Boga za Kralja i Otadžbinu'... U otsudnom času, kad Draža bude dao znak, svi Srbi, Hrvati, Slovenci na zborno mesto! To zborno mesto jesu odredi jugoslovenske vojske, vaš Draža ... Svi oko Draže ... !"14

Mnogobrojnim ovakvim i sličnim emisijama i člancima objavljenim u savezničkoj štampi, punim izmišljotina, laži, a često, i kleveta na račun NOP, emigrantska vlada je pokušavala da obmane saveznike i demokratsku svetsku javnost o pravom stanju u okupiranoj Jugoslaviji.

Potrebu za intenzivnom lažnom propagandom u korist četničkog pokreta Draže Mihailovića, za koga se emigrantska vlada i javno opredelila, Jovanović je osetio onog trenutka kada je, još kao potpredsednik u Simovićevoj vladi, primio 27. decembra 1941. godine pismo od vladinog delegata na Srednjem istoku Jovana Đonovića, u kome mu on, pored ostalog, piše:

<>"Dobili smo autentične podatke o borbi partizana i o zverstvima izvršenim od strane Nemaca. Izgleda da su partizani savršeno organizovani i odlučni da se bore do smrti. Među njima mogu se naći predstavnici svih društvenih slojeva: seljaci i građani, oficiri i vojnici koji se nisu hteli predati neprijatelju, radnici, profesori, studenti. sveštenici, advokati i drugi."15

Dolaskom Slobodana Jovanovića za predsednika emigrantske vlade, Đonović je dobio široka ovlašćenja za rad. Njemu su stavljena na raspolaganje znatna materijalna sredstva za ubacivanje ekipa i pojedinaca u zemlju i za organizaciju propagande. Da bi što više učvrstio autoritet, Jovanović je, 6. marta 1942. godine, uputio štabu Vrhovne komande jugoslovenske vojske u Kairu sledeći telegram:

"Sa poslanikom Smiljanićem i delegatom Đonovićem sarađuje najtešnje i prijateljski, u cilju da se veza sa zemljom vaspostavi i pomoć Draži dostavi što pre i što više. Na slučaj teškoća, sa Englezima raditi dogovorno i zajednički sa poslanikom Smiljanićem. Smiljanić i Đonović dobili su uputstva za ovu saradnju!1"

Uz pomoć Britanske komande na Srednjem istoku Đonović je krajem 1942. godine uspeo da preko radio-stanice "Karađorđe" emituje propagandni program namenjen narodima Jugoslavije. Glavni cilj ove propagande bio je učvršćivanje pozicija četničkog pokreta i njegovog vođe Mihailovića.

Radio-stanica "Karađorđe" otpočela je sa radom 20. novembra 1942. godine. Desetak dana kasnije, povodom njenih emisija, Mihailović je telegramom javio Đonoviću:

"Emisije stanice 'Karađorđe' uopšte briljantne. Molim produžite tako. Skupiću za vas što više materijala. Izabrani pravac je vrlo dobar. Naročito je dobar dijalog:

'Alo Beograde!' Pesme takođe dobro izabrane. Uopšte, vrlo sam zadovoljan i ja i narod blagodarimo za emisiju i organizaciju propagande."17

Međutini, rad ove stanice nije bio dugog veka. O prekidu njenog rada Denić je 28. marta 1943. godine telegramom obavestio direktno Jovanovića:

"Sinoć sam dobio pismeno obaveštenje da se privremeno ukidaju emisije 'Karađorđe' dok budu: 'utvrđene nove direktive za rad'. Istovremeno sam obavešten da se obustavlja i rad ekipa delegacije na dešifrovanju telegrama generala Mihailovića. U pismu britanskog generalštaba saopšteno mi je da je Mihailović potpuno u toku nove situacije. Odluku doneo britanski komitet za propagandu na Istoku bez konsultovanja delegacije" (odnosi se na "delegaciju" sa Đonovićem na čelu — nap. autora).18

Da bi radio-stanica "Karađorđe" nastavila sa emisijama, britanski funkcioneri su zahtevali da se u njenim emisijama objektivno govori o situaciji u zemlji. Posle ovoga Jovanović je izdao Deniću sledeću direktivu:

"Neće se primiti obnavljanje 'Karađorđa' pod ovim uslovima i ne dati nikog za saradnju. Objasnite Englezima da bi hvalisanje partizana preko stanice Mihailovića izazvalo pometnju i haos u trupama i narodu."19

Ali, i posle ukidanja ove stanice, Đonović je sa svojim saradnicima uporno radio na prikupljanju raznih izveštaja o radu Mihailovića i njegovih četnika. Prerađene i doterane, on ih je davao raznim stranim agencijama radi objavljivanja.

U želji da prikrije svoju saradnju s okupatorima i kvislinzima, koja je u toku treće neprijateljske ofanzive protiv snaga NOP došla do punog izražaja i da time pokuša da spreči prodor istine o situaciji u Jugoslaviji u savezničku javnost, Mihailović je 9. maja 1942. uputio emigrantskoj vladi sledeći izvestaj:

"Posebni izveštaj o komunistima. Sad je ceo naš narod preživeo ovu napast. Pod firmom borbe za slobodu ulaze u narod terorom i raznim lažima. Odmah sprovode svoje izdaje. Narod ih tek onda upozna, ali dockan. Vrše masovna ubijanja istaknutih nacionalista kojima je jedini greh što su nacionalisti. Glavna im je tvrđava oblast Šavnika — Crna Gora. Srbija ih preživela prošle jeseni. Narod ih goni i listom je uz nas. Bosna ih preživela ovog proleća. U Crnoj Gori sada se narod listom digao u borbu protiv njih. Kraj oko Berana i Vasojevići ranije ustali i raščistili sa njima. Komuniste niko ne trpi ali se terorom održavaju i oni su glavna smetnja ujedinjenja svih nacionalnih snaga. Pobili su mi mnogo hrabrih oficira među njima najboljeg majora, Boška Todorovića. Komunistima glavni cilj socijalna revolucija. Sve drugo sporedno. Raspolažu vrlo velikim sumama zaplenjenog novca u Užicu, a možda i dobijenog."20

Na ovaj telegram Jovanović je odmah odgovorio:

"Činili smo i činimo sve preko Moskve da vas partizani ne napadaju. Svi pokušaji bezuspešni."21

Međutim, o Mihailovićevoj i četničkoj saradnji sa okupatorima i kvislinzima emigrantska vlada je, sa više strana i sve češće, bila tačno obaveštavana.

Da bi pružila švo veću i efikasniju pomoć svome ministru vojnom Mihailoviću, emigrantska vlada je, uz pomoć Britanske komande na Srednjem istoku, upućivala u zemlju i komandose preko kojih je slala razne poruke i novac četničkom pokretu. Sadržaj poruka upućenih Mihailoviću ovim putem emigrantska vlada je pokušala da prikrije od britanskih službenih organa.

U pokušajima da demantuje vesti o četničkoj saradnji sa okupatorima i kvislinzima — koje su već počele da prodiru i u savezničku javnost — i da na taj način povrati Mihailovićev ugled i autoritet, na Jovanovićev zahtev šef Vojnog kabineta pri Predsedništvu vlade Živan Knežević podneo je pismeni predlog da se Mihailovićev štab proglasi Vrhovnom komandom, a Mihailović načelnikom štaba Vrhovne komande.

U predlogu Knežević je naveo opširno obrazloženje:

"1 — Ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva divizijski đeneral Dragoljub Mihailović ima potpuno organizovan svoj štab koji je upoznat sa celom organizacijom u Jugoslaviji koja treba da stupi u dejstvo u odsudnom času. Ovaj štab raspolaže sa četiri đeneralštabna oficira i dva oficira sa višom spremom. Prema tome, potpuno je sposoban da na sebe primi ulogu Vrhovne komande u okupiranoj Otadžbini;

2 — Borbom u okupiranoj Otadžbini već više od godinu dana štab đenerala Mihailovira ne samo da se održao nego se pokazao i potpuno dorastao da uzme na sebe ulogu Vrhovne komande. Ovaj štab je ne samo organizovao potrebne snage i uspešno vodio borbu sa okupatorima nego je uspostavljena i veza sa izvesnim bugarskim i rumunskim krugovima za zajedničko dejstvo u otsudnom času. Prema tome svi su izgledi da će se ovaj Štab moći da održi u okupiranoj Otadžbini...

5 — Sadanja naša Vrhovna komanda u Kairu potčinjena je u najbukvalnijem smislu engleskoj komandi na Bliskom istoku. Poslednji događaji u Kairu i nasilna smena naše Vrhovne komande 5. marta ove godine, pokazali su svu nezgodu da se jedna tako visoka institucija kao što je Štab Vrhovnog komandanta Nj. V. Kralja nalazi pod komandom Štaba ne Engleske Vrhovne komande, već Štaba na jednom od mnogobrojnih bojišta Britanske imperije.

Obrazovanjem Vrhovne komande od štaba đenerala Mihailovića, izbegle bi se ove nezgodne posledice podčinjavanja ovoga štaba ma kome savezničkom štabu.

7 — Iako je autoritet đenerala Mihailovića podignut na vrlo veliku visinu naimenovanjem njegovim za Ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva, ipak bi njegov autoritet još više bio pojačan naimenovanjem i za Načelnika štaba Vrhovne komando... S obzirom na eventualnost nereda vrlo je korisno da cela teritorija naše Otadžbine potpadne od prvog trenutka pod vlast Vrhovne komande, koja će biti u mogućnosti primenom ratnih zakona da spreči svaku anarhiju...

Jedina nezgoda bila bi ako bi se štab đenerala Mihailovića uništio, jer bi njegovim uništenjem bila uništena Vrhovna komanda. Međutim, ovo je samo pitanje forme, jer ništa ne bi smetalo da se ponovo obrazuje štab Vrhovne komande van Otadžbine kao što je bio i obrazovan posle kapitulacije koju je naredio đeneral Simović bez znanja i odobrenja Vlade i Vrhovnog komandanta."22

Prihvatajući ovaj predlog, kralj je 10. juna 1942. potpisao ukaz o pretvaranju Mihailovićevog štaba u Vrhovnu komandu i o naimenovanju Mihailovića za njenog načelnika štaba. Sedam dana kasnije, 17. juna, kralj je Mihailovića unapredio u čin armijskog generala.

Pošto je time dotadašnja Vrhovna komanda u Kairu pretvorena u Komandu jugoslovenskih trupa, drugim ukazom, 15. juna, Petar II je za komandanta jugoslovenskih trupa na Bliskom istoku postavio pukovnika Miodraga Rakića, a za njegovog pomoćnika potpukovnika Miodraga Lozića.

Jedan od glavnih zadataka ove Komande bio je nastavljanje akcije oko ubacivanja ekipa u okupiranu Jugoslaviju radi pomoći Draži Mihailoviću.

Posle nesrećnog skoka iz aviona Miroslava Semiza i Bakića u oblasti Novog Pazara krajem aprila i njihovog pada u nemačko zarobljeništvo, upućena je, krajem jula 1942. godine, nova ekipa sastavljena od tri člana: kapetana Dimitrija Naumovića, potporučnika Mihaila Vemića i kaplara Parola, poreklom Slovenca. Oni su se u noći između 26. i 27. jula spustili padobranima na teren jedinica četničke komande istočne Bosne i Hercegovine. Neposredno posle spuštanja ubijen je kaplar Parol, "jer je hteo da se preda Italijanima".23

Kapetan Naumović i potporučnik Vemić bili su dobili zadatak od generala Bore Mirkovića, koji se nalazio u Kairu, da uhvate vezu sa Milanom Nedićem i njegovim ministrom Aćimovićem.

O tome Miodrag Lozić priča sledeće:

"Bez znanja Rakićevog i moga Englezi su od grupe oficira Bore Mirkovića uputili na padobranski kurs kapetana Naumovića i poručnika Vemića. Naumović je bio poreklom Makedonac, a Vemićeva porodica živela je u Skoplju. Pre nego što su Englezi ove prebacili u zemlju, kod Naumovića je nađeno pismo od Bore Mirkovića za Milana Aćimovića, koji je kum Bori Mirkoviću. U ovom pismu Mirković je bio priložio i svoju fotografiju, da bi Aćimović uverio se da je pismo poslato od njega. Bora Mirković je hteo da preko Aćimovića uhvati vezu sa Nedićem, a sve je ovo radio sa znanjem Engleza Maplbeka i Milera, koji su pripadali engleskoj obaveštajnoj službi, a održavali vezu sa Borom Mirkovićem.

Naumović i Vemić trebali su da skaču negde oko Smederevske Palanke, te da pismo odnesu u Palanku apotekaru Krstiću. Ovaj apotekar bio je brat Žike Krstića, ranijeg ortaka Maplbekovog i lični prijatelj Bore Mirkovića. Živa Krstić se, kao rezervni major, nalazio zajedno sa Borom Mirkovićem u Kairu i bio je kao veza izmedu Engleza i Bore Mirkovića.

Pismo koje je pronađeno kod Naumovića uzeo je engleski major Miler koji je pripadao engleskoj obaveštajnoj službi. Sa ovim majorom ja sam se sastao kod šefa engleske obaveštajne službe Mastersona. On je potvrdio da je kod kapetana Naumovića nađeno ovo pismo, ali mi ga nije hteo da preda, govoreći da je ono njima potrebno. Ja sam potom zahtevao u ime moje i Rakićevo, da se Naumović i Vemić ne upućuju u zemlju, ali ni Miler ni Masterson na to nisu pristali. Miler mi je rekao da će oni biti ubačeni negde u Bosnu, a da će on lično paziti da oni ne dođu u vezu sa Nedićevim ljudima. Docnije su Naumović i Vemić bačeni u Nevesinjsko Polje odakle su upućeni kod Draže. Naumović je docnije upućen za Makedoniju."84

Upućivanje misija u Jugoslaviju se nastavljalo. U avgustu 1942. godine spustili su se padobranima na planinu Sinjajevinu potporučnik Lazo Kankaraš i narednik Dušan Lončarević, a 2. septembra 1942. godine spustili su se padobranom na Kopaonik kapetan Aćim Slijepčević i radio-telegrafista Lazarević. Oni su, pored ostalog, doneli radio-stanicu i šifru od pukovnika Rakića radi uspostavljanja tajne veze engleske vlade sa Dražom Mihailovićem. Šifru i stanicu Slijepčević je predao generalu Trifunoviću, tadašnjem delegatu VK za Srbiju.

I pored Mihailovićeve želje da ova veza sa Rakićem bude tajna, ona to, u stvari, nije bila. Mada je stanicom rukovalo Rakićevo ljudstvo, ipak su britanske vlasti pratile njen rad.

Ova veza sa pukovnikom Rakićem prestala je 9. decembra 1942. godine, kada je radio-stanica, kojom je veza održavana, izgorela u jednoj kolibi blizu manastira Kalenić. Od septembra do decembra 1942. godine Mihailović je preko ove stanice poslao Rakiću 55, a od njega primio 40 telegrama.

U noći između 5. i 6. septembra 1942. spustili su se padobranom na Durmitor poručnik Nedeljko Plećaš i radio-telegrafista potporučnik Jovo Trbojević, dok su podnarednici Vojislav i Tripko Pavlović poginuli prilikom skakanja padobranom. Plećaš je Mihailoviću doneo razna obaveštenja koja je ovaj notirao u svojim zabeleškama:

"Mišljenje Engleza — Birčanin ima da kolje Hrvate a ja vodim jugoslovensku politiku, prividno nismo zajedno. Da se na mene utiče.

a) da se prestane sa obračunom Hrvata već protiv okupatora

b) da se prestane sa borbom protiv partizana

c) slažu se sa stavom protiv Italijana.

Naša vlada insistira da se ne vrše sabotaže čak i kad Englezi se slažu sa time.

Jon Benet, pripadnik SOE u Kairu, kaže, da se ovde sprema za proleće i tada treba ceo Balkan da se digne. — Neka se kupuje oružje od Italijana.

Za Hrvate kaže Benet da Engleska nema nameru da sprečava osvetu ali to treba posle rata. Srpski narod da će voditi presudnu reč na Balkanu.

Rakić sada poručuje da ima puno poverenja u Naumovića jer mu je i on odao sve kao i šifru Engleza.

Ceo kalambur tamo stvorili su među našim Englezi. Najviše su protiv Slobodana (odnosi se na Jovanovića — nap. autora). Hteli su da ga zamene drugim. Oni su protiv njega što bi hteli da se mešaju u naše unutrašnje stvari, a Slobodan to ne da. Protiv Slobodana su i Hrvati. Oficirima su tvrdili da će vlada pasti. Kralj energično ustao protiv.

Isti kalambur napravili su Englezi među Grcima, Česima, Poljacima i sada među Francuzima.

Bogoljub Ilić napustio Boru i društvo i napisao Rakiću pokajničko pismo.

Protivu Rakića nisu imali Borinovci ništa ali su samo našli da je on pretstavnik klike iz Londona.

Ruzveltovo pi.smo meni i četnicima poslato, Jugoslovenski glasnik, Kraljeva poruka i za decu čokolade i obuća.

U Americi je razvijena velika propaganda za nas.

Česi vrše najveću propagandu za nas.

Česi se nude da dođu u Jugoslaviju.

Na kursu sabotera ima 3 oficira AIbanaca i podoficira još više."25

Plećaš je doneo Draži Mihailoviću 9.000 zlatnika kao "lični novac Nj. V. Kralja da se podeli oficirima, podoficirima, kaplarima i redovima koji se nalaze u šumi kao dar Nj. V. Kralja" — kako je to Draža napisao u navederiim zabeleškama. Pored toga, Plećaš je doneo i 20,000.000 lira, s tim da se polovina toga iznosa pošalje Iliji Trifunoviću Bircaninu.

Obavešten da sovjetska vlada raspolaže nepobitnim dokumentima o četničkoj saradnji sa okupatorima i kvislinzima i o njihovoj zajedničkoj borbi protiv NOP, Slobodan Jovanović je 12. avgusta 1942. godine uputio opširan telegram ambasadoru Kraljevine Jugoslavije u Moskvi, u kome mu piše:

"Ministru vanjskih poslova:

Molimo Vas da dostavite sledeći kodirani telegram našem ministru u Kujbiševu.

Veza: Vaša strogo poverljiva depeša 252.

Molimo da prenesete Lozovskom sledeće:

Kao i do sada, Kraljevska vlada ostaje čvrsto pri svom gledištu, da je ujedinjenje otpora u zemlji preko nužda, i da svako cepanje boračkih snaga koristi zajedničkom neprijatelju.

I. — Kraljevska vlada je ulagala sve napore još od oktobra prošle godine da dovede do saradnje između partizanskih grupa i snaga generala Mihailovića, koji je sam zatražio intervenciju Londona i Moskve u tome pitanju u nekoliko navrata od kraja oktobra prošle godine.

Nastojanja Kraljevske vlade su bila usmerena uvijek u dva pravca: zvanične intervencije u Londonu i Moskvi, i vojne radio-emisije iz Londona — koje su počele 1. marta ove godine, i u kojima se stalno poziva sve borce da ujedine svoje akcije protiv snaga okupatora. Poslednja intervencija je učinjena 16. maja ove godine, kada je ministar predsednik g. Jovanović pozvao sovjetskog poslanika g. Bogomolova i objasnlo mu situaciju u zemlji, izrazivši želju za prekidanjem međusobnih sukoba.

II. — Iz telegrama generala Mihailovića proizilazi jasno, da nije ostvarena nikakva saradnja, posebice krivicom partizanskih vođa, koji ne samo što su odbili da postignu sporazum u zemlji već su poveli borbu protiv snaga generala Mihailovića i to upravo u času, kada je on zatražio od Londona intervenciju radi postizavanja jedinstvene akcije (početkom novembra prošle godine). U telegramu od 22. marta general Mihailović je javio, da 'ima pozitivne dokaze da okupacione snage podržavaju partizane, jer žele da se obe strane zauzmu međusobnim borbama u proleće'. U tom istom telegramu se javlja, da su se partizanske grupe u Bosni pridružile ustašama. U jednom telegramu se general žali, da su partizani poubijali njegove najbolje oficire.

III. — Povrh nepomirljivog stava, koji su pokazali u zemlji prema snagama generala Mihailovića, mnoge partizanske grupe, zbog labave organizacije i nedostatka discipline, vodile su potpuno nerazboritu politiku snažnih napada protivu najjačeg i najbrojnijeg elementa našeg naroda — protiv seljaštva. Partizani su umorili ne mali broj istaknutih nacionalista, kao na primer, dobro poznatog nacionalnog radnika i sokolskog vođu Čedu Milića iz Mostara.

Sve je to izazvalo preokret u stavu seljačkih masa prema partizanskim vođama. Te su se mase u prvo vreme pridružile partizanima, jer je za njih bilo svejedno pod čijom se zastavom bore protiv Nemaca. Kada su uvidele, da se partizani bore ne samo protiv Nemaca već da isto tako vode građanski rat protiv nekomunista, i da ubijaju ne samo pretstavnike buržoazije, već isto tako u velikom broju i seljaštvo, seljaci su počeli napuštati partizanske redove pojedinačno i svojom voljom, bez ikakvog naređenja generala Mihailovića. To je bio jedan od glavnih razloga za slom partizanskog pokreta u pojedinim delovima Jugoslavije.

IV. — Prema izveštajima iz zemlje, u nekim oblastima izvan Srbije došlo je do razdora među samim partizanima, kao što je razdor između Trockista i Staljinista (u Sloveniji, Hrvatskoj, Dalmaciji, Bosni i Hercegovini), koji su doveli do međusobnog izdajstva, pa čak i mesne saradnje sa ustašama i okupacionim snagama. Postoje takođe podaci da su se agenti Gestapoa infiltrirali u redove izvesnih partizana, verovatno Trockista, a nije neverovatno da Nemci, u čijem interesu je taj razdor, potpomažu sukob između dva suprotna borbena pokreta i snaga, kako bi u njihove redove posijali pometnju.

V. — Bilo kakva saradnja između generala Mihailovića i ustaša na bilo koji način ne dolazi uopšte u pitanje. To se može videti iz njegove borbe u zemlji, iz njegovih poruka i iz rada Kraljevske vlade u Londonu. Takva saradnja je također sasvim izvan diskusije zbog užasnih pokolja, koje su izvršili ustaše među srpskim pučanstvom, u kojima je palo preko pola miliona Srba.

VI. — Iz istih razloga, naime stvaranja razdora, naokolo se šire glasine o saradnji generala Mihailovića sa Nedićem. Te lažne glasine šire Nemci i Nedićevi i Ljotićevi agenti. Međutim, iz poruke generala Mihailovića se jasno vidi da takva saradnja ne postoji, a isto tako i iz njegovih odlučnih traženja da svi oficiri, koji su saradnici Nedića i Ljotića, budu degradirani i osuđeni na smrt. Kraljevska vlada je na zahtev generala Mihailovića objavila dne 2, 8. i 26. juna striktni demanti, u kome Mihailović negira čak i pomisao na saradnju s nacionalnim izdajnicima Nedićem i Ljotićem; dne 30. VII, opet na traženje generala Mihailovića, Londonski radio je emitirao jedan dulji komentar, u kojem su bili ogorčeno napadnuti 'izdajnik Nedić i zločinac Ljotić'. Dobro je poznata činjenica da je Nedićeva vlada obećavala veliku novčanu nagradu svakome, tko ubije generala Mihailovića.

U poruci br. 352 od 5. avgusta general Mihailović je javio da je Nedić proglasio sve njegove Jedinice komunističkim, kako bi mogao pred narodom opravdati njihovo proganjanje. General Mihailović je zatražio da to bude osuđeno preko radia.

VII. — Kraljevska vlada ne zna ništa o navodnoj saradnji nekih jedinica s italijanskim snagama u zapadnoj Bosni. Ako takva saradnja postoji, onda je to moguće jedino zato što general Mihailović ne raspolaže dovoljnom kontrolom da spreči inicijativu pojedinih jedinica, s kojima nema nikakvog izravnog dodira.

Potpuno je isključeno da su general Mihailović lično i njegove organizacije na bilo koji način sarađivale s Talijanima.

Sve te izjave su zasnovane na dokumentovanim dokazima, sadržanim u memoaru Kraljevske vlade, koji će biti predan sovjetskom poslaniku u skoroj budućnosti.

Kraljevska vlada nadalje insistira na svojoj spremnosti da zajedno sa sovjetskom vladom i vladom Velike Britanije učini sve što je moguće radi ostvarenja ujedinjenog otpora u Jugoslaviji.

Sadašnji odnosi koriste jedino neprijatelju. Mora se učiniti sve da bi se okončalo takvo stanje stvari, i da bi se postiglo ujedinjenje. Zajednička akcija protiv zajedničkog neprijatelja, umesto međusobnog istrebljavanja. U tom pogledu je Kraljevska vlada uverena, da je uspešna akcija moguća pomoću direktiva preko Radio-Londona i Moskve, koje sluša svako u Jugoslaviji, kao i preko drugih kanala. Treba učiniti sve što je moguće u tome pravcu zajednički, i čim je pre moguće. Kraljevska vlada je spremna da momentalno sprovede takav sporazum.

Kopija ovog memoara će biti poslana takođe i Vama. Strogo poverljivo V. K. br. 711. Jovanović."20

U ed-memoaru upućenom vladi SSSR 25. avgusta 1942. Jovanović i Ninčić citiraju mnogobrojne telegrame i izveštaje primljene od Mihailovića u kojima se situacija u okupiranoj Jugoslaviji prikazuje skroz netačno i tendenciozno i u kojima se bezobzimo kleveta NOP. U odnosu na Mihailovićeve, iznose se mnogobrojni tobožnji dokazi da on i njegova organizacija ne sarađuju sa okupatorima i kvislinzima svih boja. A zatim u zaključku ed-memoara piše:

"Svi dokazi jasno ukazuju na slijedeće zaključke:

1. — General Mihailović je preko jugoslovenske vlade u Londonu od oktobra 1941. godine stalno tražio da London i Moskva izvrše pritisak na partizane u Jugoslaviji s tim da se ostvari jedinstvena akcija svih patriotskih snaga protiv zajedničkog neprijatelja i izdajnika u njegovoj službi.

2. — Svi napori jugoslovenske vlade u Londonu i Moskvi, kao i generala Mihailovića u samoj zemlji, radi ostvarenja jedinstvene akcije u Jugoslaviji i saradnje s partizanirna, doživeli su neuspeh.

3. — Jugoslovenska vlada je učinila sve što je mogla da učini kraj bratoubilačkom ratu, apelujući stalno preko Radio-Londona na sve ustaničke stranke da sarađuju zajedno pod generalom Mihailovićem protivu njihovog jedinog zajedničkog neprijatelja, zavojevača protiv naše Otadžbine.

4. — Nedoraslo voćstvo komunista i njihov terorizam i zločini protiv srpskog naroda izazvali su narodnu reakciju protiv njih, tako da su bili proganjani i uništavani gde god ili se našlo. U jeku rata komunisti forsiraju socijalni rat, ubivši preko 10.000 najčasnijih nacionalista, i dovodeni tako do revolta kod naroda, koji je ustao protiv njih kao jedan čovek, potpuno na svoju inicijativu i bez ikakvog potstrekivanja sa strane generala Mihailovića.

5. — Mihailovićeva saradnja sa Nedićem i ostalim izdajnicima je zlonamerna izmišljotina tih samih izdajnika i nemačkih slugu, protiv kojih je general ishodio degradaciju činova i žigosanje kao izdajnika preko BBC-a, zatraživši da ih se stavi pod slovo 'Z'. Celi rad generala Mihailovića i jugoslovenske vlade u Londonu uperen je protiv izdajica Nedića, Ljotića i Pećanca.

6. — Ustaška štampa bandita Pavelića proširila je vest o navodnoj saradnji generala Mihailovića s Talijanima, jer su ovi spasli Srbe od ustaša u primorskim krajevima. Nijedan telegram generala Mihailovića, niti bilo kakav dokaz iz pouzdanog izvora ne ukazuje na generalovu saradnju s Talijanima.

7. — Generalova saradnja s ustašama je sasvim isključena zbog zločinačkih pokolja Srba u tako zvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, gde je bilo ubijeno, prema potvrđenim podacima, 600.000 srpskih muškaraca, žena i dece. Osim toga, kao posledica tih ustaških zločina, preko 400.000 izbeglica je prebeglo u Srbiju.

Borba generala Mihailovića u zemlji protiv ustaša i rad jugoslovenske vlade u Londonu, protiv njih, jasno dokazuje da je takva saradnja potpuno nemoguća."27

Ovi dokumenti sa Jovanovićevim i Ninčićevim potpisima pokazuju koliko je daleko išla emigrantska vlada u pokušajima da obmane međunarodnu javnost u pogledu situacije u okupiranoj Jugoslaviji.

Samo nekoliko dana posle upućivanja ovog ed-memoara vladi SSSR, Jovanović je 30. septembra primio obaveštenje ministra Šuteja da, prema podacima primljenim iz Rima, istaknuti četnički funkcioneri i komandanti sarađuju s italijanskim okupatorima.

Na osnovu ove i drugih informacija, Jovanović je uputio Mihailoviću telegram sledeće sadržine:

"Imamo obaveštenje, koje je Šutej dobio preko Rima, da Birčanin, Jevđević i Mihić sa svojim odredima stoje u tesnoj vezi sa Italijanima. Da Mihić ima i svoj štab u Lovranu i Istri i da kolju nevine Hrvate po Dalmaciji, da bi načinili mesta Talijanima za sutra. Izvestite hitno kako je moglo doći do ovakvih vesti."28

Interesantno je napomenuti da je u originalu citirane depeše ispred reči "obaveštenje" stajalo "apsurdno", a ispred reči "vesti" — "neverovatno", što je naknadno precrtano. Karakteristično je i to što Jovanović traži obaveštenja o tome "kako je moglo doći do ovakvih vesti", a ne o tome kako je moglo doći do veza navedenih četničkih komandanata sa Italijanima.

Na postavljeno pitanje o vezama Jevđevića i ostalih sa Italijanima, Draža Mihailović je odgovorio depešom 22. decembra 1942. godine. Evo nekoliko karakterističnih izvoda iz nje:

"Sa Mihićem sam imao veze posrednim putem a sada je odavno nemam. Izgleda da je on podbacio. Nikakvu saradnju ne dozvoljavam sa Italijanima... Ustaše se sada udružuju sa komunistima, o čemu imamo nepobitnih dokaza... Moji saradnici Birčanin i Jevđević ne rade nikada za Italijane, ali sada u ovom momentu prvi mi je cilj uništenje ustaša i njihove tvorevine Pavelićeve Hrvatske. Imajte poverenja u nas da mi nikad nećemo raditi nista što je protivno opštoj savezničkoj stvari. Ali među mnogobrojnim neprijateljima težimo da tučemo jednog po jednog. Naša borba protiv svih odjednom bila bi uzaludna i bez ikakvih izgleda na uspeh. Nadam se da u toku ove zime sa svojim odredima stignem pred Karlovac i Zagreb. Rušenjem Pavelićeve Hrvatske udaramo na životne arterije naših najvećih neprijatelja Nemaca... Isto tako Krnjević i Šutej treba da se izjasne protiv ustaških zverstava i da ih osude. Time će oni doprineti da ne stradaju nevini Hrvati."29

Međutim, poznato je da je Mihailović baš u to vreme vršio obilate pripreme i sklapao sporazume s okupatorima i kvislinzima sa zajedničko učešće u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi protiv NOP, koja je otpočela januara 1943. godine. Ovu činjenicu Mihailović nije mogao da prikrije. To se najbolje vidi iz referata koji je Živan Knežević 30. decembra 1942. podneo Jovanoviću. U njemu se, između ostalog, kaže:

<>"29. decembra od 16 do 17.15 časova imao sam neobično zanimljiv i važan razgovor sa engleskim majorom Piterom Bojem, jednim od glavnih u servisu g. Mastersona, koji se starao o pomoći đeneralu Mihailoviću i koji održavaju veze sa đeneralom Mihailovićem ....

Major Boj, jedan od Engleza koji ne voli diplomatska uvijanja i zavijanja i koji otvoreno kaže šta misli, odmah mi je, u jednočasovnom razgovoru saopštio, uglavnom, sledeće

1. — Moramo da govorimo otvoreno i iskreno. Gospodin Čerčil posle prijema zabeleške Nj. V. Kralja zatražio je od g. Idna mišljenje po ovoj stvari. Forinj Ofis zatražio je mišljenje od servisa g. Mastersona i major Piter Boj, koji zastupa svoga šefa potpukovnika Pirsena, dao je mišljenje po ovoj zabelešci.

Izjavio je da se deneralu Mihailoviću ne može slati naoružanje za borbu protiv partizana, koji se sada jedini tuku protivu osovine. Isto tako slanje hrane zavisi od Ministarstva blokade, a stanje u našoj zemlji pod italijanskom okupacijom nije teško, prema njihovim izveštajima. U Srbiji priznaje da je stanje teško.

2. — Đeneral Mihailović otvoreno sarađuje sa Italijanima i njegovi odredi potpuno naoružani, prebacuju se italijanskim kamionima u Zapadnu Bosnu za borbu protiv partizana i to u zajednici sa italijanskim trupama. Kaže da se baš danas vodi bitka severno od Mostara između jednog Dražinog odreda od 2.400 ljudi iz Crne Gore u zajednici sa Italijanima protivu partizana.

Major Boj je rekao: Draža Mihailović je kvisling isto kao i Nedić, jer Nedić sarađuje sa Nemcima a Draža sa Italijanima.

3. — Odredi đenerala Mihailovića uopšte sada ne vode borbu, a nama Englezima potrebno je da baš sada stupi u borbu, a ne kroz dva ili četiri meseca. Kad se savezničke trupe budu iskrcavale na Balkan, onda je nama svejedno da li će nam prići Nedić, Antonesku ili đeneral Mihailović. Onda će biti sve dockan. Nama je sada potrebno da đeneral Mihailović stupi u akciju i razori železničke pruge. <>On to ne radi i sve njegove depeše o sabotaži na železnicama i rušenju pojedinih objekata nisu istinite. Oni, Englezi, imaju izveštaje od svojih ljudi u našoj zemlji, i to je sigurno.

4. — Major Boj govorio je da bi đenerala Mihailovića možda trebalo smeniti i na njegovo mesto postaviti neku drugu ličnost. Na moje pitanje koju drugu ličnost, major Boj odgovorio je: možda majora Đurišića, koji ima velike snage u Crnoj Gori. Odgovorio sam da major Đurišić je bio do juče kapetan, da je veliki junak, da je odlikovan Karađorđevom zvezdom, ali da nije dorastao da bude vođa celog jednog naroda. Major Boj rekao je: pa onda neko drugi. Na moju opasku da se najstariji oficir posle Draže zove Dragiša Vasić, major Boj mi je odgovorio da on nije pogodan, 'jer je suviše Srbin'.30

Nisam hteo majoru Boju da izlažem potrebu da je đeneral Mihailović jedina ličnost oko koje se može okupiti ceo naš narod i da o nekoj smeni Mihailovića ne može biti govora. Hteo sam do kraja da saslušam izlaganje majora Boja, jer znam da njegovo mišljenje dele i sve engleske zvanične ličnosti od predsednika g. Čerčila, jer ovaj servis daje obaveštenja o našoj zemlji svim zvaničnim organima.

5. — Major Boj izjavio je da Englezi, pre no što donesu odluku o pomaganju đenerala Mihailovića, žele jasnu situaciju. Smatra da je neophodno potrebno:

— da se đeneralu Mihailoviću dostave političke depeše u kojima će jugoslovenska Vlada da iznese svoje gledište o Jugoslaviji, njenom uređenju, jer đeneral Mihailović bori se za 'Veliku Srbiju'

— da se deneralu Mihailoviću izdadu precizne instrukcije: kakav njegov odnos treba da bude prema partizanima i ostalim okupatorima.

Tek posle ovoga Englezi bi mogli da donesu odluku o pomaganju trupa đenerala Mihailovića. Videlo bi se da li bi đeneral Mihailović usvojio gledište Vlade, ili bi možda podneo ostavku.

Po svima ovim tačkama dao sam objektivne odgovore, prema podacima kojima mi raspolažemo. Za saradnju odreda đenerala Mihailovića koji se prebacuju italijanskim kamionima, rekao sam, da smo saznali iz pisama koja su pisana u Vatikanu a upućena Ministru finansija g. Šuteju. Major Boj odgovorio mi je da oni imaju sigurne podatke od ekipa u Jugoslaviji van sastava đenerala Mihailovića. Izložio sam mu potrebu da snage u Jugoslaviji koje se bore protiv Osovine budu pod legalnom Vrhovnom Komandom i upitao sam ga: da li bi engleska Vrhovna Komanda u Egiptu dozvolila da neka druga komanda rukovodi delovima britanskih snaga u Egiptu, i da li bi ruska Vrhovna komanda dozvolila da ruskim partizanima komanduje neka strana Vrhovna komanda. Na kraju pitao sam majora Boja: da li vi Englezi hoćete boljševičku Jugoslaviju i građanski rat ili hoćete demokratsku Jugoslaviju i red i mir. Ako hoćete ovo drugo, vi morate pomagati jugoslovensku Vladu i đenerala Mihailovića."31

Na izjavu majora Boja, Jovanović se nije mnogo obazirao. Samo nekoliko dana kasnije on je uputio Mihailov.iću sledeći telegram:

"U toku zime držite pod oružjem samo jedinice za napade na komunikacije i za zaštitu srpskog življa u Bosni. Za slučaj iskrcavanja saveznika na Balkan i opšteg ustanka mobilišite samo ljudstvo koje možete naoružati sa dovoljno municije. Preduzmite blagovremeno mere da Srbi po svome običaju ne ustanu pre vremena listom i sa motkama ne krenu na mitraljeze. Vodite računa o dosadašnjim žrtvama i mobilišite samo onoliko koliko možete naoružati. Činimo sve da Vam se oružje i municija blagovremeno i što više doturi."32